Исламска критика хришћанског концепта једносуштног и нераздијељивог тројичног Бога садржана је у више ајета – редака који су дијелови различитих куранских поглавља – сура:
Хвала Алаху који је објавио Књигу своме робу и није у њој оставио никакву искривљеност, која је права… да упозори оне који кажу: „Алах је узео дијете.” Немају никакво знање о томе, ни њихови преци. Каква је то велика ријеч која излази из њихових уста; они изговарају само лаж. (18:1-5)
Алах није узео ниједно дијете, и није било с њим ниједног бога. Тада би сваки бог отишао са оним што је створио, и неки би од њих господарили над другима. Слава Алаху, далеко изнад онога што описују (23:91).
Створитељ небеса и земље, како би Он могао имати сина када нема сапутнице, а створио је све и о свему је свеобухватно обавештен. (6:101)
И да је наш Господар, високо узвишен, није узео себи сапутницу нити дијете. (72:3)
То је Исус син Маријин, ријеч истине у коју се сумња. Није могуће да Аллах узме дијете; Слављен нека је Он! Када одлучи нешто, само каже томе: „Буди”, и оно бива. (19:34-35)
Заиста, примјер Исусов код Алаха је као примjер Адама; створио га је од земље, затим му рекао: „Буди”, и он постаде. (3:59)
И дали смо Исусу, сину Маријином, јасне доказе и подржали смо га Светим Духом. (2:253)
Он је само роб на кога смо се милостиво осврнули и учинили га примјером синовима Израеловим. (43:59)
…посланици прије њега су прошли, а његова мајка је била истинољубива. Обоје су jели храну. (5:75)
…она која је сачувала своју чедност, па смо удахнули у њу од Нашег духа и учинили је и њеног сина знaмењем свјетовима. (21:91)
Доиста су невјерници они који кажу да је Алах Месија, син Маријин. Реци: „Ко може да спријечи Алаха да нешто учини, ако Он хоће да уништи Месију, сина Маријиног, и његову мајку и све на Земљи?” Алаху припада владавина небесима и Земљом и свиме што је између њих. Он ствара шта хоће. Алах је свемоћан над свим стварима. (5:17)
И када рече Алах: О Исусе, сине Маријин, јеси ли ти рекао људима: Узмите мене и моју мајку за два бога поред Алаха? Он рече: Слава Теби! Није ми прилично да кажем оно што немам права. Ако сам то рекао, Ти си то већ знао. Ти знаш шта је у мени, а ја не знам шта је у Теби. Ти си, заиста, највећи зналац скривеног. (5:116)
Заиста су невјерници они који кажу: ‘Алах је трећи од три.’ А нема другог бога осим једног Бога. Ако се не уздрже од онога што говоре, заиста ће они међу њима који не вјерују бити погођени болном казном. (5:73)
О људи Књиге, не претјерујте у вашој вјери и не говорите о Алаху осим истине. Исус, син Маријин, јесте само Алахов посланик и Његова ријеч коју је упутио Марији и дух од Њега. Зато вјерујте у Алаха и Његове посланике, и не говорите „три”. Престаните, боље је за вас. Алах је само један Бог. Слава Њему, зар он да има дијете! Његово је све што је на небесима и на Земљи. Алах је довољан као заштитник. (4:171)
И Јевреји кажу: Узаир је син Божији, а Хришћани кажу: Месија је син Божији. То је њихов говор који изговарају својим устима, они подражавају ријечи оних који су прије њих били невјерници. Нека их Алах казни! Како су само заведени!“ (9:30)
Дакле, када се ови одјељци раштркани без редосљеда у разним поглављима анализирају као цјелина, чини се да је историјски Мухамед као аутор Кур’ана, односно његови сарадници, сматрао/ли да хришћани вјерују у три божанства од која су два „придодата”: Алаха који је трећи од Исуса и Марије, што је, из визуре куранског теолога бесмислена јерес, јер да је то истина, ова божанства: „сапутница” (у неким преводима његова „жена”) и Исус би самостално господарили властитим творевинама или чак покушавали надвисити Алаха. Насупрот томе стоји од Бога откривена истина куранског теолога да је Христос само наднаравно зачети посланик и људско биће као и његова мајка коју је Алах учинио чистом и узвисио над женама свих свјетова (3:42). Па ипак, из самог куранског текста остаје нејасно шта, у том контексту, значи „ријеч и дух” који су упућени, односно, достављени Марији. Да су најраније генерације муслимана и њихови насљедници заиста вјеровале да хришћани, односно дио њих, вјерују у три божанства, Алаха, Исуса и Марију, свједочи и најстарије сачувано цјелокупно тумачење Кур’ана (тефсир) од Мукатила ибн Сулејмана са краја 8. вијека:
Алах Узвишени каже: „Па смо изазвали међу њима, то јест међу хришћанима, непријатељство и мржњу до Дана Судњег – Несторијанце, Јакобите и обожаваоце (ромејског, оп.а.) цара – Мелките. Они су непријатељи једни другима до Дана Судњег, а Алах ће их обавјестити на оном свијету о ономе што су радили, то јест о ономе што су говорили од порицања и лажи. А то је зато што су Несторијанци рекли: ‘Исус је син Божји.’ А Јакобити су рекли: ‘Бог је Месија, син Маријин.’ А обожаваоци цара су рекли: ‘Бог Узвишени је један од тројице – Он је Бог, Иса је Бог, и Марија је Бог,’ лажући о Алаху благословљеном и узвишеном. Али Алах је један Бог, Исус је Алахов роб и Његов посланик.”[1]
Овдје упада у очи не само потпуно неоснована тврдња да Мелкити, царски, односно ромејски, православни хришћани вјерују у поменуто тројство божанстава (Алах-Исус-Марија), већ и то да аутор, а очигледно и његови претходници до времена настанка Кур’ана не схватају елементарну хришћанску теологију вјеровања у троједног, једносуштног и нераздјељивог Бога (Оца, Сина и Светога Духа), а која је заједничка православним, несторијанским и јакобитским (мијафизитским) хришћанима. У 12. вијеку, имам Баргави понавља ову тезу с тим да тројство Алаха, Исуса и Марије приписује коптским хришћанима, називајући их без основа сљедбеницима гностика Маркиона из 2. вијека.[2] Исту тврдњу понавља имам Абдулах ибн Абас (15. вијек). Да је Ибн Сулејманово мишљење било општеприхваћено, као у потпуности утемељено на куранском материјалу, свједочи и тефсир једног од најутицајниих исламских средњовјековних теолога, Ибн Тејмије, који у погледу хришћанске теологије има понешто модификовано, али идентично мишљење:
Слично је резоновао његов истовременик, Ибн Катир који у свом тефсиру, упркос накнадном сазнању да и Јакобити и Несторијанци и Мелкити, уз одређене разлике дијеле вјеровање у Христово божанство, понавља тврдње о погубности вјеровања да је Алах трећи од придодатих „богова” Исуса и Марије[3]. У складу с тим, интепретацију куранских ајета да хришћани и Исуса и Марију сматрају боговима подржавао је и истакнути исламски теолог Абудл Рахман Ал-Сади (1889–1957).[4] Тек у 20. вијеку сиријски теолог Вахбах Зухајли говори о хришћанском Богу као о нераздјељивој Тројици, не објашњавајући додуше због чега су његови претходници сматрали другачије, а што чини по узору на Ал-Табарија (10. вијек), који је заиста читао хришћанску теологију, не ослањајући се у својим тумачењима искључиво на рану исламску традицију. У том смислу се поставља питање: како је могуће да су Мухамед и његови сљедбеници, за вријеме и након његовог живота толико површно познавали хришћанску теологију коју су критиковали и против које су се борили и како је могуће да се такво погрешно схватање преносило генерацијама исламских теолога којима су били доступни хришћански теолошки списи? Један од одговора би могао бити недостатак теолошке упућености ране заједнице муслимана која је стасавала у забаченим пустињским предјелима, као и бојазан каснијих генерација да доведу у питање оно што су им предале прве генерације, будући да је таква наука била базирана на ајетима Кур’ана, књигом која се сматрала коначним, непогрјешивим, несумњивим и нествореним Божјим говором. Други одговор би могао бити да полемички дискурси Кур’ана, када је у питању критика тринитарног хришћанства, предатирају рану муслиманску заједницу која, примивши их из других, старијих, извора, није у потпуности разумијевала њихов садржај. Извор теологије о Исусу и Марији као Божјим „партнерима” и боговима поред бога, у том смислу, није било вјеровање великих хришћанских цркава Мухамедовог времена (Православних, оријентално-православних и несторијанских) већ заједнице или заједница у којима је у 2. вијеку, највјероватније у Египту, настало апокрифно Јеванђњље по Хебрејима, чији су фрагменти сачувани само у цитатима раних црквених отаца Оригена, Јеронима, Климента и Кирила Александријског и Дидима Слијепог и који је Јевсевије Цезарејски уврстио у категорију списа који су ἀντιλεγόμενα односно оних који су оспорени, за чије се ауторство не зна, против којих се говори, примијетивши, при том, да је оно нарочито драго оним Јеврејима који су прихватили Христа[5]. Три од девет сачуваних фрагмената Јеванђеља по Хебрејима нарочито су битни за нашу тему:
Фрагмент 1: Када је Христос желио да дође на земљу људима, добри Отац је сазвао моћну силу на небу, која се звала Михаило, и повјерио Христа на чување истој. И сила је дошла у свијет и назвала се Марија, и Христос је био у њеној утроби седам мјесеци.
Фрагмент 2: И догодило се када је Господ изашао из воде, цијели извор Светог Духа сишао је на њега и одморио на њему и рекао му: Сине мој, у свим пророцима чеках те да дођеш и да могу одморити у теби. Јер ти си мој одмор; ти си мој прворођени Син који влада заувијек.
Фрагмент3: Тако је (мене Христа, оп.а.) моја мајка, Свети Дух, узела… за једну од мојих длака и однијела ме на велику гору Тавор.
Теологија и христологија коју читамо из наведених фрагмента наизглед готово у потпуности наликује оној коју најоштрије осуђује курански антитринитарни полемичар. Дух Свети (у овој теолошкој перцепцији Михаило, чије име значи „ко је као Бог”, оп.а.), којег Христос назива својом мајком је послан у овај свијет и „назвао” се Маријом. У том смислу је куранска есхатолошка сцена у којој Христос бива питан да ли је он заповједио обожавање себе и своје мајке као два божанства поред Бога, има смисла једино као древна расправа нетринитарног хришћанина, са оним хришћанима који су баштинили оваква увјерења, или их барем тумачили кроз призму тринитаризма. Само у таквом случају је смислено негирање да је „бог себи узео дијете”, то јест Христа, јер „с њим нема другог бога”, односно „сапутнице” или „дружице”, односно женске хипостаси Бога с којим би могао имати потомство у виду Сина. У погледу идентитета ове древне нетринирарне хришћанске заједнице, постоји више могућности, али ће најприје бити да се радило о једној од јудео-назаренских или ебионитских јудеохришћанских група група, које, како произи из свједочанстава раних црквених отаца нису имали уједначене теолошке позиције[6]. Међутим, још је Јустин Мученик писао о јеврејским хришћанима који признају да је Исус Христос, „држећи га за човјека међу људима”[7], док Јевсевије у Црквеној историји описује вјеровања једне од сиријских ебионитских група. Неки од ебионита одбацују да је Христос зачет Божјим духом, тврде да је Маријин и Јосифов син који је достигао савршенство живећи по одредбама Торе. Међутим,
….било је и других поред поменутих који носе исто име. Они избјегавају апсурдну лудост првоспоменутих и нису негирали да је Господ рођен од Дјевице и Светог Духа, али су се ипак слагали са њима у томе да не признају његову преегзистенцију као Бога, односно Логоса и Мудрости. Тако су дијелили богохуљење првих, посебно у томе што су били подједнако ревносни у инсистирању на дословном поштовању Закона. Мислили су да писма Апостола (Павла оп.а.) треба у потпуности одбацити и називали су га отпадником од Закона. Користили су само Јеванђњље по Хебрејима и мало су обраћали пажњу на остало. Као и први, поштовали су Суботу и остале јеврејске обреде, али су недељом славили обреде сличне нашима у спомен на васкрсење Спаситеља.[8]
У овом Јевсевијевом опису из 4. вијека наилазимо на готово потпуно поклапање ебионитског и исламског учења о Христу као човјеку зачетом удахнућем Божјег духа у Маријину утробу. У погледу континуитета ебионитских недељних обреда, врло је интересантно курански ајет у којем Исус, на захтјев ученика, моли Бога да им спусти трпезу с неба[9], док већ поменути Ибн Катир преноси традицију да се то догодило управо у недељни дан[10]. Јудеохришћански кључ би се чак могао примијенити и на курански ајет о Исусовој смрти распећем као „привидом“, гдје није јасно да ли је привид распеће, или да каснија генерација Јевреја живи у илузорном убјеђењу да је Исус мртав.[11] Ајет који говори о привиду смрти и распећа могао би бити лаконски одговор на јеврејску тврдњу да благословљени месија не може висити на дрвету, јер је то старозавјетна казна за проклетника. Но, то је већ тема за посебну расправу. Овдје не треба да нас збуњује ебионитско Јеванђеље по Хебрејима, будући да су рани црквени оци готово све јудеохришћанска јеванђеља називали „хебрејским”[12], док је Јеванђеље Ебионита класификовано као јеретичко.[13] Оно што остаје проблематично је извор који би био директна повезница између нетринитарних јудеохришћана и раних муслимана, иако нам чињеница да курански материјал постаје разумљив једино ако се чита у овом кључу, овакав сценарио чине више него вјероватним. Напокон, сама куранска терминологија која хришћане назива „نصراني“ (Насрани-Назарени) упућује на могући контакт првобитних арапских монотеиста са овом традицијом, штовише да је она тим контактом и настала. На то би могао упућивати и хадис који по каснијој сунитској муслиманској традицији преноси Мухамедова супруга Аиша, а говори о Вараки ибн Науфалу, заједничком рођаку Мухамеда и његове прве жене Хатиџе:
Хатиџа га је тада отпратила свом рођаку Вараки бин Науфал бин Асад бин ‘Абдул ‘Уза, који је, током предисламског периода постао хришћанин (نصراني) и навикао је да пише хебрејским словима. Писао је из Јеванђеља на хебрејском колико је Алах желео да напише. Био је стар човјек и изгубио је вид. Хадиџа је рекла Вараки: „Слушај причу свог нећака, о мој рођаче!“ Варака је упитао: „О мој нећаче! Шта си видио?“ Алахов посланик је описао шта год је видио. Варака је рекао: „То је исти онај који чува тајне (анђео Гаврило) кога је Алах послао Мојсију. Волео бих да сам млад и да могу доживети време када ће те твој народ избацити.“Алахов посланик је упитао: „Хоће ли ме избацити?“ Варака је потврдно одговорио и рекао: „Свако (човјек) који је дошао са нечим сличним ономе што си ти донео био је третиран с непријатељством; и да останем жив до дана када ћеш бити избачен, ја бих те снажно подржао.
Иако се ради о традицији записаној готово три вијека иза Мухамедове смрти у потпуно другим политичким околностима које су, наравно, диктирале потребу Мухамедове легитимације као Божјег пророка, очигледно је да сјећање на некога ко је био Назарен који посједује текст неког јеванђеља на хебрејском које, према другом Аишином казивању, преводи на арапски траг постојања нетринитарне хришћанске теологије коју је усвојила рана заједница арапских монотеиста. Уосталом традиција која на Вараку указује као на старца, подразумијева да је своје теолошко знање, а поготово познавање хебрејског стицао годинама и то од других учитеља. Колико год се квалификација Вараке као нетринитарног хришћанина оспоравала, тешко да његову снажну подршку Мухамеду можемо тумачити на било који други начин. Уосталом како би ајет који наређује „људи Јеванђеља суде према ономе што је Аллах објавио у њему“ (5:47), могло да се односи на било шта друго осим на списе за које се каже да су били у посједу Вараке, или њему сличних нетринитарних хришћана. Могуће је да је нешто о овоме знао и Свети Јован Дамаскин који пише о „аријанском монаху“ као Мухамедовом учитељу.[14] Друга могућност, која не искључује прву, је да је нетринитарни критичар, који је претходио Вараки и чија ће теологија постати дијелом Кур’ана, циљао на раширена мишљења више раних хришћанских сиријских, грчких и латинских писаца која је у свом раду образложио Себастијан Брок[15] и која сугеришу о некада прилично распрострањеној традицији која је Светог Духа повезивала са архетипом мајке. „Коријени такве традиције”, како разлаже Брок „налазе се, не само у граматичкој карактеристици семитских језика у којима је ‘Дух’ именица женског рода, већ и у везама које концепт Светог Духа има са персонализованом фигуром Мудрости и са јеврејским концептом Божије Присутности или Шекине.”[16] Ако је тако и ако су аутори раних тефсира бркали „сапутницу” која је Дух Свети са Христовом земаљском мајком Маријом, то опет указује на то да ни најранијој заједници муслимана није био познат контекст настанка критичке теологије коју су, врло вјероватно црпили или можда посредно наслиједили од вјерске заједнице која га је разумјела и која је своју теологију формирала давно прије настанка мухамеданске нетринитарне заједнице у првој половини 6. вијека. На то нас упућује и Брукова студија која убједљиво указује на процес у сиријској теологији који је подразумијевао напуштање концепције Светог Духа као Мајке и његове маскулинизације, а који је довршен у 5. вијеку, што имплицира да куранска апокалиптичка сцена Христовог одрицања од тринитаризма јесте фрагмент неког старијег списа који мора датирати најкасније у 5. вијек, а по свему судећи и раније. Постојање очигледне генерацијске интепретативне рупе у тумачењу Кур’ана, којег је Алфред Луј де Премер квалификовао као амалгам пророчких прокламација, химни, поучних текстова, наративних евокација, законодавства, ратне пропаганде и полемике, даје на снази низу критичких историјских теорија које преиспитују званични наратив, не само о процесу настанка исламске свете књиге, већ и о најранијим вјековима ислама.[17] Уколико се преживјело нетринитарно месијанско хришћанство призна за темељ раног мухамеданског покрета, онда то баца ново свјетло на правовјерну исламску традицију према којој је Мухамед најављивао брзи повратак Месије, Маријиног сина, који ће поломити крстове (симболе „обожаваоца цара”), убити свињу, укинути порезе, убити антихриста и завладати глобалним месијанским царством као праведни владар[18], дакле примарно савладати оне који су из јудеохришћанске перспективе лажно „придружили” Богу Сина и Сапутницу која у изворним проповиједима није била Христова мајка Марија, већ „мајка” Дух Свети. У том смислу ће се морати озбиљно преиспитати хипотезе Одона Лафонтена[19] о јудео-назаренима који су крајем 6. вијека почели обучавати арапске проповједнике да позивају на свети рат за ослобођење Јерусалима, а због брзог Христовог повратка, међу којима се на крају истакао вођа који је добио титулу Мухамед (хвалевриједни, достојан славе). Међутим, како онда објаснити потпуно погрешну интерпретацију најбазичније православне хришћанске теологије у најранијој исламској традицији? Лафонтен поставља хипотезу да је због изостанка очекиваног Христовог повратка дошло до раскола арапских ученика са арапским јудеохришћанским учитељима, уништавања њихових теолошких списа на арамејском и арапском језику и композиције нове, арапске, свете књиге од преосталог материјала проглашеног за политички адекватан, иако они који су их, у коначници, састављали у један корпус нису исправно разумјели контекст у којима су ти списи настали[20], па тако ни кључ за критику хришћанског тринитаризма. Потом је улога Божјег заступника на земљи калифе, преузела ону која је била очекивана од „Месије Исуса“, чији је повратак и обрачун са невјерницима помјерен у неодређену будућност. Мисија јудео-назарена је тако коначно била завршена и наступило је доба Ислама.
[1] Књига тумачења (Тефсир) Мекатила ибн Сулејмана.
[2] Заиста су невјерници они који кажу да је Аллах трећи од тројице, мислећи на Маркионизам, и у томе је имплицитно значење: трећи од три божанства, јер они кажу: божанство је заједничко између Аллах, Узвишеног, Марије и Исуса, и сваки од њих је бог, па су они три божанства. Ово објашњава Његова реченица, Узвишени, Исусу: „Да ли си ти рекао људима: ‘Узмите мене и моју мајку за два бога поред Аллаха’?” (Ал-Ма’ида, 116). А онај ко каже да је Аллах трећи од тројице и не мисли тиме на божанство, није невјерник, јер Аллах каже: „Нема тајне разговора тројице, а да Он није њихов четврти” (Ал-Мујадила, 7), и рекао је Посланик, нека је мир на њега, Ебу Бекру, нека је Аллах задовољан њиме: „Шта мислиш о двојици чији је Аллах трећи са њима”. Затим је рекао у одговору на то: „И нема бога осим Једног Бога и ако не престану са оним што говоре, сигурно ће оне који не вјерују међу њима задесити болна казна” посебно наводећи оне који не вјерују јер зна да ће неки од њих вјеровати. (https://quran.com/5:73/tafsirs/ar-tafsir-al-baghawi)
[3] Ријеч „Заиста су невјерници они који кажу да је Алах трећи од тројице” рекао је ибн Аби Хатим, преноси нам Али бин ал-Хасан ал-Хасанџани, преноси нам Саид бин ал-Хакам бин Аби Маријам, преноси нам ал-Фазл, причао ми је Абу Сахр о ријечи Алаха Узвишеног „Заиста су невјерници они који кажу да је Алах трећи од тројице”, рекао је да је то ријеч Јевреја „Узеир је син Алахов” и реч Хришћана „Месија је син Алахов”, па су поставили Алаха као трећег од тројице и ово је необично тумачење ајета да је мишљено на обе групе, Јевреје и Хришћане, а исправно је да је то објављено посебно за Хришћане, рекао је Муџахид и више њих. Затим су се разишли у томе, па је речено да је мишљено на њихове невернике у њиховом говору о три ипостаси, које су: ипостас Оца, ипостас Сина и ипостас Ријечи која произлази од Оца ка Сину, Алах је узвишен изнад њиховог говора, велики је. Рекао је ибн Џерир и други, а три секте међу Мелкитима, Јакобитима и Несторијанцима говоре о овим ипостасима и они су различито подјељени у томе, ово није мјесто за њихово детаљно објашњење и свака секта између њих сматра другу невјерничком, а истина је да су све три невјерничке. Рекао је Суди и други: објављено је о томе што су поставили Месију и његову мајку као богове поред Алаха, па су поставили Алаха као трећег од тројице у том смислу, рекао је Суди и то је као што је Аллах Узвишени рекао на крају суре „И када је Алах рекао: О Исусе, сине Маријин, јеси ли ти рекао људима: ‘Узмите мене и моју мајку за два бога мимо Аллаха’, рекао је: ‘Слављен буди’”, и овај говор је најочигледнији и Алах најбоље зна. (https://quran.com/5:73/tafsirs/ar-tafsir-ibn-kathir)
[4] „Заиста су невјерници они који кажу да је Алах трећи од три” и ово је од изјава Хришћана које су код њих усталиле, тврдили су да је Алах трећи од тројице: Алах, Иса, и Марија, узвишен је Аллах изнад њиховог говора, велико је узвишење. (https://quran.com/5:73/tafsirs/ar-tafseer-al-saddi)
[5] Eusebius of Caesarea, The History of the Church A New Translation, University of California Press, 148-149.
[6] О овоме детаљно видјети: Ray A.Pritz, Nazarene Jewish Christianity From the End of the New Testament Period Until Its Disappearance in the Fourth Century, Jerusalem 1988
[7] Dialogue with Trypho (Justin Martyr).
[8] Као у нап. 9, 150-151.
[9] Исус, син Маријин, рече: „Алаху, Господару наш, спусти нам трпезу с неба да нам буде празник за прве од нас и посљедње и знак од Тебе; и опскрби нас, а Ти си најбољи од опскрбљивача. (5:114)
[10] Исус, син Маријин, је рекао: „Боже, Господару наш, спусти нам трпезу с неба да нам буде празник за прве и последње међу нама”, што Суди тумачи као дан који ћемо величати као празник, ми и они после нас. Суфјан ал-Таври каже: „Мисли се на дан у којем ћемо се молити”. Катада каже: „Желели су да то буде за њихове потомке после њих”. Према Салману Персијанцу, то је била поука за њих и за оне после њих. Речено је и да је то било довољно за прве и последње међу њима, и знак од Бога, односно доказ који указује на Божију моћ над стварима и на одговор на молбу, тако да верују у оно што преноси од Бога. „И обдари нас”, односно са Твоје стране, дар који је пријатан без икаквог напора и труда, „а Ти си најбољи давалац”. Бог је рекао: „Ја ћу је уистину спустити на вас, али ако неко од вас после тога неверује, казнићу га казном каквом нисам казнио никога у световима”, односно као што је речено за људе Фараонове који су примили најтежу казну, као и за лицемере који ће бити у најдоњем слоју ватре. Преноси се да су најстроже кажњени на дан суда били лицемери, они који су одбацили трпезу и људи Фараонови., https://quran.com/5:113/tafsirs/ar-tafsir-ibn-kathir
[11] О томе више види: Suleiman Ali Mourad, Does the Qur’ an deny or assert Jesus’s crucifixion and death?, New Perspectives on the Qurʾān The Qurʾān in its historical context 2, Edited by Gabriel Said Reynolds, Routledge London and New York 2011., 349-357 Мурад предлаже и алтернативни превод за ајете 4:157–58: „И због ријечи њихових: ‘Ми смо ти који су убили Месију Исуса, Маријиног сина, Божјег посланика!’ Не, нису га убили разапињући га. Мислили су да јесу, а они који то потврђују у то нису сигурни и о томе немају знања сем претпоставки. Сигурно је да га нису убили јер га је Бог, подигавши га из мртвих, уздигао Себи.”
[12] „Ако имамо мало повјерења у традиционалну идентификацију три јеврејска јеванђеља (Назарећана, Ебионита и Јевреја), онда би можда требали радити са изворима које имамо: (1) јеврејско јеванђеље познато Оригену, (2) јеврејско јеванђеље познато Епифанију и (3) јеврејско јеванђеље познато Јерониму. Узимајући овај приступ, не морамо одлучивати питање колико је било јеврејских јеванђеља и, ако их је било више од једног, како су се односила једно према другом и које су (која) оци цркве цитирали. Како се дешава, постоји одређена кореспонденција са традиционално идентификована три јеванђеља. Цитати и традиције које пружа Ориген грубо одговарају онима што су названи Јеванђељем Јевреја; они које пружа Епифаније, Јеванђељу Ебионита; и они које пружа Јероним, Јеванђељу Назарећана.” Craig A. Evans, Ancient texts for New Testament studies: a guide to the background literature, Hendrickson Publishers, Inc. 2005, 262
[13] Као у нап. 13 и 9, стр. 300 и даље.
[14] Такође постоји сујеверје Исмаилаца које до данас превладава и држи људе у заблуди, будући претечом Антихриста. Они потичу од Исмаила, [који] је рођен Авраму од Агар, и из тог разлога се називају и Агаренима и Исмаилцима. Такође их зову Сарацени, што произилази из Сарас кенои, или лишени Саре, због онога што је Агара рекла анђелу: „Сара ме отпустила лишену.” Они су некада били идолопоклоници и обожавали звезду Даницу и Афродиту, коју су на свом језику звали Кхабар, што значи велики. И тако до времена Хераклија били су велики идолопоклоници. Од тог времена до данас појавио се међу њима лажни пророк по имену Мухамед. Тај човјек, након што је наишао на Стари и Нови завјет и такође, чини се, након што је разговарао са једним аријанским монахом, измислио је своју јерес. Затим, након што се умилостивио народу показујући привид побожности, изнео је да му је нека књига наводно сишла с неба. У ту своју књигу је унео неке смешне саставе и дао их је њима као предмет поштовања., St. John of Damascus’s Critique of Islam, http://orthodoxinfo.com/general/stjohn_islam.aspx
[15] Sebastian Brock, The Holy Spirit as Feminine in Early Syriac Literature.
[17] Ту нарочито треба у обзир узети радове: Патрише Кроне, Џона Венсброуа, Карла Хајнца Олига, Роберта Кера, Јоханеса Томаса, Герда Пуина, Ибн Варака, Маркуса Гроса, Воклера Попа, Кристофа Луксембурга, Франсоа Дероша и Алфреда Луја Премера.
[18] Сахих Бухари Том 3, Књига 34, Број 425: Приповиједао је Абу Хурејра: Алахов посланик рече: „Тако ми Оног у чијим рукама је моја душа, син Маријин (Исус) ускоро ће се спустити међу вас људе као праведан владар и поломиће Крст и убити свињу и укинути порез.Тада ће бити обиља новца и нико неће прихватити доброчинство.
[19] Le Grand Secret De L’islam, L’histoire cachée de l’islam révélée par la recherche historique, https://legrandsecretdelislam.com/
[20] О композицији Курана погледати најновијe сумарне студије: Shoemaker, S. J. Creating the Qur’an: A HistoricalCritical Study. Oakland: University of California Press, 2022, François Déroche, The One and the Many, The Early History of the Qur’an, New Haven and London 2021.