Док се у својој идеалној форми црквена проповед заснива на Јеванђељу, у пракси, проповед свештеничког гласа неретко поприма облик закона, често хладног и неприступачног. Тај закон, уређен и дефинисан, уобличава моралну вертикалу верника, али често заборавља да понуди руку. Постаје, дакле, морал норме, а не морал односа, постаје морал заповести, уместо морал савести и одговорности.
Христос, међутим, у Јеванђељу не доноси закон у традиционалном смислу. Он не долази да пооштри постојеће прописе, нити да их претвори у непробојне ограде око људског живота. Он долази да их испуни, не додатком, већ преображајем. Јеванђељски морал није списак забрана, већ сусрет. Њега не треба посматрати као хијерархију врлина, него као самилост, присуство и учествовање у човеку. Морал не сме бити формулисани кодекс, већ поглед у очи.
Црквена проповед, у својој институционалној логици, често тежи да морал учини опипљивим, проверљивим, чак административно применљивим. Да га систематизује у узорно понашање, у јасно означене границе дозвољеног и недозвољеног. Али Христос, носећи свој крст, прелази управо преко тих граница љубећи оне које друштво одбацује, праштајући онима који се не усуђују ни да траже опроштај, раскидајући логику реципрочности и задовољења правде. У том расколу између моралног закона и моралне милости рађа се и унутрашњи раздор савременог верника између послушности ауторитету и одазива на савест. Јер је Христос, парадоксално, истовремено извор најдубљег моралног императива и најрадикалније слободе. Он не тражи савршенство понашања, већ целовитост бића. Он мери човека по његовој спремности да воли, чак и када та љубав кошта, када ломи навике, када изазива презир.
Отуда је морал који Христос проповеда истовремено узвишен и неухватљив и залази у срце намере. Његов морал не робује форми, већ стреми истини. И зато је Христов морал немерљиво захтевнији од “црквеног”, јер не подноси лицемерје, јер не може да се одигра као улога, јер увек тражи сусрет са живим Богом и живим човеком. Разлика између црквене проповеди и јеванђељског морала није само разлика у тону, већ разлика у основи, јер једно тежи реду, друго тежи истини, једно се ослања на страх од греха, друго на храброст љубави. И можда је управо та разлика оно што верника учи ходу по води, кораку између закона и милости, између осуде и опроштаја, између проповеди и Јеванђеља.
Грех, у светлу јеванђеља, није преступ против заповести, већ промашај односа. Он није толико нарушавање прописа колико губитак заједништва са Богом, са човеком, са самим собом. Зато је и морал у христолошком кључу пре повратак него успон, пре смелост да се буде рањив него гордост да се буде беспрекоран. У јеванђељској логици, морал није начин да се избегне грех, већ храброст да се призна рањивост и жудња за спасењем. Човек, суочен с разарањем вредносних система, често у моралном дискурсу тражи упориште, замену за изгубљено јединство, али и оправдање за сопствене изборе. У том смислу, морал постаје место унутрашње борбе, не између добра и зла као апстрактних категорија, већ између онога што јесте и онога што зна да би могао бити. Одатле потиче и осећај кривице као подсетника да смо позвани на више, а заглављени у мање.
Христос не долази да угуши ту борбу, већ да је преобрази. Он не тражи од човека да буде савршен, већ да буде слободан, а то је много теже. Јер савршенство се може одиграти, али слобода се мора живети. Слобода је, у хришћанском смислу, узвишен чин, не ослобођење од граница, већ способност да се бира љубав и када је болна, истина и када је неугодна, покајање и када је разоружавајуће.
Покајање, дакле, није морална обавеза, већ онтолошки преокрет. Није емоција кривице, већ отварање ка Богу. Црквена пракса често га везује за форму, за исповест или казну, али Јеванђеље га види као ново рођење. Морал не лежи у савршенству прошлости, већ у могућности будућности. Отуда долазимо и до сржи христолошког морала, а он је морал наде. Не морал заснован на сећању на пад, већ на очекивању узлета. И док црквена проповед често опомиње последице, Јеванђеље нуди хоризонт. Оно нас не везује за кривицу, већ нас ослобађа за љубав. Нама се не нуди морал као спољашњи ауторитет, већ као унутрашњи позив, као одговор бића на љубав која га је претходила. Не чујемо захтев за перфекцијом, већ вапај за аутентичношћу.
У том кретању, у том свакодневном васкрсавању сопствене савести, догађа се право чудо хришћанског живота, али не у моралној беспрекорности, већ у несаломивој вери да милост увек има последњу реч.
