Пре свега констатујмо да теолог има право да говори. Прво, зато што је људско биће, словесно биће које, дакле, по својој природи слови (говори). Друго, зато што је тео-лог, дакле, онај чије је позвање да говори о Богу. И треће, ако је притом и свештеник (било којег звања у цркви), зато што му служба свештеника налаже да говори. Према томе, он нипошто не сме да се повинује претензијама оних који мисле да му могу забранити или ограничити право говора. Наравно, његово говорење за собом повлачи и одговорност за изговорену реч. Од ње он не сме бежати. Али тражити од било кога дозволу (благослов) да уопште проговори, то не сме да прихвати. То је испод достојанства и свештеника, и теолога, и људског бића као таквог.
Добар теолог, ипак, зна да ауторитет и слобода нису нужно супротстављени појмови, већ могу бити и међусобно зависни. Ауторитет без слободе лако одводи у тиранију, док слобода без ауторитета може резултирати беспоретком (хаосом). За хришћанина, као шта нас непрестано опомиње и једна од последњих молитава у Златоустовој Литургији, права слобода се остварује кроз прихватање божанског, а не људског ауторитета, који води верника ка истинском ослобођењу од свих овоземаљских идола који га подјармљују. Прихватање божанског ауторитета не мора нужно угрозити човекову аутономију.
Ауторитет у цркви требало би да произлази из верничког заједничког прихватања темељних истина вере. Другим речима, ауторитет у цркви не сме да произлази из људских институција, него из божанског откривења. Зато када папа Пије XII, у својој енциклици Humani generis, читајући мисли и чежње свих црквених поглавара (тј. епископâ) и Запада и Истока, изјави да „ако папе у својим актима намерно заузму став о неком до тада спорном питању, онда је свима јасно да се то питање према намери и вољи истих тих папа више не може сматрати предметом слободне расправе међу теолозима“, теолози то морају у најбољем случају схватити као пусту жељу (wishfull thinking) арогантног и незрелог ума.
Јер, коначно, последњи ауторитет у цркви нити је папа, нити патријарх, нити било који епископ, него само и једино Христос, а њега црква не сме користити као средство контроле или принуде верника (што је неретко чинила, а и данас чини), него као путоказ ка њиховој духовној слободи. Институционална црква је често оптерећена ригидношћу и легализмом, који лако могу угушити слободу и духовно узрастање. Цркви је увек лакше другом одузети слободу, него стрепети због могућих последица њене злоупотребе. Међутим, црква не сме бити само чувар окоштале традиције и обичаја (о чему је давно, али потпуно исправно примећено да „обичај без истине није ништа друго до древна заблуда“ [св. Кипријан Картагински]). Томе насупрот црква мора остати отворена према новим увидима (шта год епископи свих нивоа, од хороепископа па до патријараха или папе мислили о томе).
Зато ауторитет у цркви не сме бити апсолутан, јер га је лако могуће злоупотребити. Стога се он мора ограничити кроз одговорност, транспарентност и нарочито усклађеност са божанским откривењем. На крају, не можемо живети изван света и правити се да модерни друштвени, културни и интелектуални изазови не утичу на перцепцију ауторитета у Цркви. Ако се у средњем веку црквени ауторитет (и то управо цркве као институције и нарочито оних на врху јерархије) и перципирао као божански, то данас више није могуће, поготово ако је његова злоупотреба данас видљивија него икада. Баланс и склад између црквеног ауторитета и индивидуалне слободе остаје вечни задатак на који сваки човек за себе мора дати одговор.
Узроци данашње кризе цркве налазе се у цркви, а не у друштву. Теолог не сме да се одрекне своје слободе да говори против онога са чиме се црква често идентификује а не припада јој, тј. страно је њеној природи. Много је тога што покушава да се прикаже као инхерентно природи цркве, али међу многобројним кандидатима данас свакако треба истаћи национализам. Теолог мора говорити против брака цркве и национализма (и тиме, у суштини, противјединства цркве са владајућим структурама, и на крају са државом). Поступајући тако црква све чешће проповеда јеванђеље национализма, јеванђеље једне или друге политичке идеологије, или се клања новим златним теладима својих нација и бестидно проглашава јединствену улогу нације у Божијем коначном плану за овај свет. Теолог мора раскринкати како природу национализма, тако и срамотну улогу цркве као његовог духовног заштитника. Јер црква се добровољно и са великим ентузијазмом, али зато потпуно нејеванђелски, ставила у службу национализма као државног пројекта. Она нас, и сама уверена у то, уверава да служећи нацији она у ствари служи Богу, али Исус нас уверава у супротно: да никако не можемо имати два господара, него ћемо једног волети а другог мрзети. А црква је баш заволела нацију.
Уместо да попут данашње цркве брани нацију (најчешће од непостојећих противника), теолог мора бранити слободу личности (зато што је она оно по чему смо слика Божија). Ако је та слобода угрожена ван цркве, и ту он мора подићи глас. Ако је слобода угрожена унутар цркве, још и пре. Никакав ауторитет не може бити довољно велик да му се теолог не би супротставио бранећи слободу индивидуалног човека. А то значи да теолог мора стати у одбрану људских права. Иако је сам концепт људских права новијег датума и ванцрквеног порекла, он сасвим добро формулише достојанство људске личности, а то је већ библијски концепт (без којег ни концепта људских права вероватно не би било), а теолог је дужан да не допусти да се то достојанство унижава или поништава.
Истина је да вишевековна борба између цркве и државе (сукоб два супротстављена ауторитета) није била борба за слободу сваког појединца (што је суштина саме идеје људских права), већ за слободу институционалне цркве, што уопште није исто. Данас, међутим, теолог треба да брани обоје: и институционалну цркву уколико је она угрожена од стране ауторитета државе, али и индивидуалне слободе, као и слободе разних група, ако су угрожене било од стране државе, било од стране цркве. Јер бранећи њих он брани неотуђиво људско достојанство, тј. саму слику Бога у човеку.
Можда најозбиљнији проблеми око ауторитета у цркви настају када клир помеша (1) поредак (taxis) и (2) субординацију. Но, као и у Светој Тројици, и у цркви мора постојати (1) поредак, али нипошто не сме постојати (2) субординација. Управо из овог мешања произлази погрешно уверење високог клира како њима сви остали треба да су подређени. Уместо да, према јеванђелском начелу, они који током целе историје цркве желе да буду први, свима осталима служе, тј. буду им подређени (због чега ће онда и ови бити њима). Рецимо то овако: кад је клир већ успостављен, онда на нивоу (1) поретка (taxis) они могу бити први, али на нивоу (2) служења они би требало да буду последњи, тј. да служе Богу служећи свима. А то значи не да имају ауторитет као доминацију или моћ којом се господари над другима, већ као одрицање од моћи зарад љубави према другима. Надаље, то значи да ауторитет схвате као преузимање одговорности за духовно здравље других, а таква одговорност укључује бригу, подучавање, саветовање, опомињање и праштање, а често и сопствену тиху жртву за друге.
У томе се састоји радикална јеванђелска (Исусова) редефиниција моћи – у парадоксалном концепту владања као служења. Но, будући да врх цркве то или не разуме или му одговара да не разуме, онда институционалну цркву не смемо сматрати неразлучивом од Бога, јер ћемо се свакако (раније или касније), разочаравши се у њу (пре свега у њену јерархију), разочарати и у Бога, што иначе не бисмо (а и не треба). Једно је Бог, а нешто сасвим друго је црква. То се стално мора имати на уму. То што је Син Божији глава мистичног тела цркве, нема никакве везе са јерархијом, институцијом, црквеном бирократијом и осталим формама људског (по себи разумљивог) довијања да се и ова заједница организује на неки видљив и мање или више функционалан, дакле, институционалан начин. Само што та институција не мора бити неправедна, а посебно, треба ли уопше рећи, не сме бити криминализована.
Границе цркве
У вези са овом темом (као и у вези са свим што је за цркву суштинско) постоји један парадокс. Наиме, ако цркву не посматрамо само бирократски, само институционално (=социолошки), него теолошки или мистички, црква нам се јавља као тајна. А ако је тајна, онда не знамо ни где почиње, нити где се завршава. Ни ко јој припада, ни ко јој не припада. Није Августин без дубоког увида рекао:
„Много је оних који су у цркви само декларативно, али нису по срцу; и много је оних који су декларативно ван ње, али су у њој по срцу.“
Зато што је црква тајна, њене су границе непознаница. Где су (1) догматско-институционалне границе то још некако и можемо знати. Али где су (2) мистичне, мета-физичке границе цркве то нам стално измиче. Стога, не знамо ни где је њено средиште (додаће Томаш Халик). Отуда ми не знамо каква је црква у њеној најдубљој стварности. Немамо појма како она у ствари изгледа. Њено право лице показаће се у Другом доласку. До тада највише што можемо је да ону праву (не ову службену) цркву гледамо „као у огледалу и загонетки“.
Можда би следећи пример могао дочарати ову парадоксалну ситуацију. Говорећи савременим терминима пројектованим уназад – при чему Петар нека буде пројекција службене, институционалне цркве, а Јован пројекција цркве љубави – видимо да је у јеванђељу јасно показано да док под крстом, тј. у најтежим тренуцима где се ради о животу и смрти, службена црква одсуствује, ту остаје црква љубави. Ученици и следбеници и апостоли су се, када је Исус ухапшен, будући потпуно непоуздани, разбежали због кукавичлука и невере. И то на челу са Петром (заједно са „кључевима“, „везивањем и развезивањем“ и свим оним чиме ће се они који су га присвајали само за себе, разметати током историје цркве) и који се трсио да у невољи Исуса неће оставити макар га оставили сви остали, а у одлучном часу га се за само неколико минута одрекао чак три пута. За тог Петра ће она Исусу верна црква љубави, у јеванђељу представљена Богородицом и апостолом Јованом (Исусовим најмилијим учеником), остати некако тајанствена, неразумљива и коначно необјашњива. И то не само Петру, него кроз целокупну историју остаће неразумљива и неприхватљива свакој институционалној цркви.
И није пуки случај да је то баш тако. Сам Исус је то такорећи прорекао у оној епизоди у којој, после свог васкрсења, разговора на Тиверијадском (тј. Генисаретском или Галилејском) језеру са Петром (Јн 21, 19–22) и каже му: „Хајде за мном“. Петар наравно полази за Исусом, али се у једном тренутку осврће и угледа (од Исуса вољеног) Јована како и он иде за њима. И помисливши да њему ту није место, пита Исуса: „Господе, а шта овај тражи овде?“ Другим речима: Шта ће овај овде када си мени, а не њему, рекао – Напасај моје овце (тј. брини се о онима који ме препознају и признају као Месију). А Исус му, на његово чуђење, одговара: „Ако ја хоћу да он остане док не дођем [по други и последњи пут], шта се то тебе тиче?“ Петар тада, а службена, институционална црква од тада па до данас, по правилу нити разуме, те стога, нити прихвата да чак и ако је Исус њима дао да се брину о његовим следбеницима, никада није рекао да је то дао само њима.
Граница између службене цркве и цркве љубави (које, дакако, не треба схватити као две цркве, него више као два аспекта Христове цркве), остаје до краја неодређена (о чему је надахнуто размишљао и Флоровски), остаје као у некој сивој зони, јер она зависи од Господара цркве. Дакле, не само службена црква, него и црква љубави остаје до краја света и века, али где је она и како опстаје то је знано само Господу. То не значи да она може бити баш било где и да се њено постојање може користити за релативизовање институционалне цркве (у ономе у чему је она неопходна и онда када правичним поступцима доприноси црквеном поретку/хармонији). Али значи снажну опомену коју службеној цркви упућује сам Исус: немојте мислити да се вечно спасење налази само у вашем домену, и да га имате само у вашим рукама. А то ће рећи да кључеве Царства Небеског не држи искључиво Петар: Ако ја хоћу да спасем још неког „шта се то тебе [Петре] тиче“ (Јн 21, 22)?
Дакле, институционална црква није једино средство Божијег деловања у овом свету. Дух Божији у свету делује где хоће, кад хоће и како хоће (Јн 3,8). Он није ограничен правилима и параграфима службене цркве. Како су то једном формулисали неки филипински епископи: Бог делује с нама, понекад без нас, а понекад и против нас. Дужност је теолога да на ову истину, на коју нам је позорност скренуо сам Исус, подсећа институционалну цркву кад год је то потребно. На истину о томе да Бог, не питајући цркву, спасава кога пожели. И да цркви нагласи да или (1) није тачно да „изван цркве нема спасења“ (на Кипријанов ужас), или (2) ако је то тачно, онда не знамо где су границе цркве (на Петров ужас).
Савезници теолога
Најбољи савезници аутономне теологије (аутономне од службене цркве, а не од Бога) су:
1) Ratio = логос = словесност. Нажалост, нигде током историје овај непроцењиви Божији дар није толико ниподаштаван и потцењиван као у цркви. Наравно, у неким ауторитарним и тоталитарним режимима јесте, али они су трајали по неколико година или деценија. Но, црква (са ретким светлим изузецима који нам и данас остају путоказ) људски разум омаловажава већ два миленијума. То је ипак рекорд. Надаље, добар савезник теолога може бити чак и обичан здрав разум, који поштује правила формалне логике, док је незаменљив савезник ипак критички ум.
2) Сумња у све. Али не стихијска и она која је сама себи циљ, него методска сумња у све што је непроверено и засновано на пуком обичају или ауторитету, и што се као такво не може узети здраво за готово. Притом и сумња у властите ставове која води њиховом непрестаном проверавању. Таква сумња не само што није супротност вери, него је њен неопходан конституент.
3) Философија, али не било који конкретан философски систем, него темељност анализе, строгост методолошког поступка и посебно уздржаност од исхитрених судова, чему нас философија већ два и по миленијума стрпљиво учи.Историја цркве је показала да дубоке теологије нема без дубоке философије. Али философије која није ancila theologie, него самостална интелектуално-духовна авантура аутохтоног људског ума. Само философија која није у служби теологије, може теологији бити од користи.
4) Секуларни хуманизам (који је нпр. папа Бенедикт XVI с правом називао „здрави секуларизам“). Чини ми се да са секуларним хуманизмом хришћанство има много више заједничког него са било којим другим „правцем“ или „измом“. Иако секуларни, што значи да у стварима морала, политике, образовања или законодавства, и уопште доношења јавних одлука, мада није отворени противник религије, он не рачуна на религију (што после свега за шта је показала да је способна није ни чудо), он ипак остаје хуманизам, што значи да човека, његово достојанство и слободу ставља у средиште етичког и егзистенцијалног вредновања. Наравно, он одбацује (и то с правом) стару црквену тезу да је морал немогућ без Бога, али то хришћанству не би требало да смета. Оно што би за цркву могло бити драгоцено је његово наглашавање индивидуалне слободе и одговорности, дакле, управо оног што је службена црква увек потискивала, иако је на томе јеванђеље нескривено инсистирало. Такође, секуларни хуманизам заговара одвојеност државе и цркве, што би могло бити драгоцено за цркву која је (што је за највеће жаљење, па чак и презир) добровољно прихватила улогу државне слушкиње, тиме што се са невиђеним ентузијазмом (који се граничи са религијском екстазом) ставила у улогу духовног чувара нације. Забрањивање цркви да се меша у државне послове, могло би јој бити од помоћи да се удаљи и од смртоносног загрљаја набеђених чувара нације.
5) Секуларна држава. Сви хришћани, а нарочито теолози, треба да сваког дана захваљују Богу што не живе у старом или средњем веку, него у савремено доба када је, барем у западним демократијама, незамисливо кажњавање (мучењем, сакаћењем или убијањем) теолога (али и осталих „непослушника“) чија мисао није увек у потпуном складу са ставовима службене цркве. Јер, историја недвосмислено показује – да је до цркве све те методе би и даље биле на снази, да их не забрањује секуларна држава. Тако се показује да је секуларна држава са добрим законима један од главних ослонаца не само слободне мисли уопште, па онда и теолошке, него и главна одбрана од атака на имовину и живот, који би службена црква могла предузети против члана цркве који јој није по вољи. Стога не би било погрешно у Литургију инкорпорирати молитву (или барем прозбу) за секуларност државе.
Упоришта теолога
Када размишља о упоришту за своје слободно и аутономно становиште, теолог помишља на следеће:
I Савест која налаже да се дела у складу са јеванђељем и која као таква има предност над хетерономним ауторитетом и институционалном послушношћу.
II Новозаветни концепт свештенства свих верних, а то је идеја да је свако ко је крштењем примио Духа Светога истовремено одговоран за истину, будући да су њему сада небеса отворена за непосредан сусрет са Богом.
III Пророчка parresia или смела јавна реч по угледу на старозаветне пророке (Натана, Амоса и друге, па и Јована Крститеља итд), као и на велике оце и учитеље цркве.
IV Светоотачки преседани самосталног теолошког сведочења (познати кроз столећа: нпр. Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Августин Хипонски итд, али и теолози као што су Мартин Лутер, Серен Киркегор, Дитрих Бонхефер, Павле Флоренски, Сергеј Булгаков итд).
V Академске слободе модерног универзитета. Аутономија универзитета је ретка светла тачка која савременом теологу може пружити сигурно окриље и подстицај за самосталан научни рад.
VI Савремени концепт људских права, јер се њиме индивидуална права штите управо од институција које су злоупотребљене, те их као такве крше.
VII Светост истине. Теологу истина, ако ишта, мора бити светиња. Његов став мора бити да не постоји православна, католичка или протестантска истина. Или је истина једна за све или уопште и није истина.
Аутономна теолошка мисао није, дакле, ларпурлартистички бунт ради бунта (тј. без разлога), већ слободномислећи теолог представља савест цркве одговорне пред Богом. Савест која је утемељена на уверењу да је истина неупоредиво вреднија од ефемерне сигурности институционалног битисања.
Епилог
Може изгледати да се тема овог предавања своди на питање: Може ли теолог бити веран цркви и истовремено мислити критички? Но, у вези са основном темом овог рада, то ипак није прецизно постављено питање. Јер, теолог (као и сваки хришћанин) треба да је веран Богу. А цркви само онда и само онолико колико је она верна Богу. И шта год о томе мислио Викентије Лерински, она то није баш „увек (ubique), од свих (ad omnibus) и свуда (semper)“. Зато задатак теолога није да се свиди људима који су на челу институционалне цркве. Његов задатак је да говори истину (која цркву може учинити бољом или ближом Христу), свиђала се та истина њима или не. У томе узор треба да му буде сам Исус, заједно са пророцима, који нису говорили да би људима подилазили и да би им се свидели. Исус је говорио да би им саопштио истину у нади да ће их та истина продрмати и пробудити из дремежа, привести правом стању ствари и тиме ослободити. Теолог треба да ради исто. Ако он својим говором жели да се свиди декану, бискупу, патријарху или папи, он не треба ни да говори.
И на крају, просто се намеће питање: да ли борба слободномислећих теолога са јаком и често окрутном институционалном црквом има икакве наде на успех и уопште икаквог смисла? Другим речима, да ли је реално очекивати да она успе? На ово питање одговорићу контра питањем: а да ли је реално очекивати да мртвац васкрсне или да се у евхаристији хлеб и вино претворе у тело и крв? Ако верујемо да јесте, онда нам ништа не стоји на путу да још више верујемо да борба теолога за слободу мишљења има смисла. Теолог не живи и не ради изван атмосфере евхаристијске заједнице. А то је заједница у којој се дешавају чуда или знамења. Ако теолог верује да Бог Духом Светим може васкрснути мртваца или претворити хлеб и вино у тело и крв Христову, онда још лакше може веровати да има смисла његово инсистирање на неотуђивости слободе унутар које ствара теологију која без предрасуда, следећи знакове времена, треба да пружи одговоре на егзистенцијалне проблеме савременог човека. Ако, међутим, не верује у васкрсење и претварање, онда му недостају и дубина и ширина да поверује да његов ангажман као слободног теолога има икаквог смисла. На сваком од нас је да, загледан у сопствену нутрину, донесе одлуку у коју категорију ће се сврстати.
Први део предавања о. Владана можете прочитати овде, а други овде.
Библиографска напомена: Предавање о. Владана Перишића Између послушности и савести: Аутономија теолога и теологије с обзиром на црквени ауторитет кроз историју одржано је магистрантима и докторантима теологије на шестим по реду Mediterranean Theological Meetings са темом From Dogma to Dialogue: Theology and Contemporary Challenges, у Ловрану, 13-19.7.2025.