Меморијал Едит Штајн у Келну
Првог јануара ове године пољски град Вроцлав и цела Римокатоличка црква обележили су стогодишњицу крштења Едит Штајн, немачко-јеврејске филозофкиње, богословске списатељице и светитељке чије мучеништво католици прослављају 9. августа. Свакако да свеци нису тек прашњаве браде с древних фрески, већ људи који су се живом вером и свим својим умним капацитетима рвали са горућим изазовима епохе. Ко би у лепушкастој јеврејској студенткињи филозофије наслутио светитељски ореол у једном мутном времену универзалне лажи, идолатрије и хипокризије које је вапило за мученицима као катарзичним путоказима праведности? Едит је живела, деловала и успела се на крст у доба апокалиптичног пожара светова и посрнућа за које су многи верски ауторитети, који за њен глас нису имали слуха, остали пилатовски неосетљиви и поквареног моралног компаса завршили на сметлишту историје, као што ни до данас немају прави одговор на питања која је она отворила.
Рођена 1891. у Бреслау (данашњем Вроцлаву) у побожњој грађанској породици Јевреја на Јом Кипур, највећи јеврејски празник помирења чија ће га симболика пратити цео живот, Едит се у тинејџерским годинама окренула атеизму. 1913. одлази на студије филозофије у Гетинген, где је катедру држао Едмунд Хусерл. Феноменологија је у ондашњој Пруској била као егзистенцијализам на паришким булеварима крајем 1940-их. Прекида студије 1915. да би се прикључила сестрама Црвеног крста у инфективној болници у Чешкој. Своју докторску дисертацију о проблемима емпатије довршава 1916. са највећим почастима и постаје Хусерлова асистенткиња.
Иако јој је професура оспорена због сексистичке дискриминације, њена одбијена хабилитацијска теза објављена 1922. биће њена улазница у пантеон немачке филозофије, где ће касније превести дело Томе Аквинског De veritate на немачки и упознати Мартина Хајдегера, чији ће опортунизам за време нацизма бити контраст њеном голготском опредељењу. Из тог периода потиче и интензивна преписка са Романом Ингарденом, оснивачем феноменолошке књижевне критике, чија 162 писма одишу и љубавним конотацијама. Искуство сексизма учврстиће њен дубоко укорењен феминистички светоназор који ће сачувати и у кармелићанским сандалама, и она интензивно пише о женској проблематици и говори на бројним скуповима, као једна од најобразованијих Немица свог доба.
Ко тражи истину, тражи Бога, био тога свестан или не – написаће годинама касније. Њена метафизичка потрага доводи је у лето 1921. до књиге о животу Терезије Авилске у библиотеци њене пријатељице и будуће куме Хедвиг Мартијус, још једне феноменолошкиње која ће постати хришћански, премда протестантски мистик. У њеној венчаници Едит је без знања своје породице крштена 1922. на празник Обрезања Господњег, када је Христос по јеврејском закону обрезан.
Напустила сам јудаизам са 14 година и нисам се осетила Јеврејком док се нисам вратила Богу – написала је о том часу кћи Израиља која је у свом католицизму видела библијско испуњење заветног односа јудаизма примљеног од породице, као једно у Христу и душом и крвљу народа за који ће пострадати. Тим ставом је објавила рат не само расистичком, већ и традиционалном католичком, клерофашистичком антисемитизму. Примљена је у ред кармелићанки исте године када нацисти долазе на власт у Немачкој. Нижу се погроми и зверства, те јој убрзо по расним законима бива забрањена јавна делатност, па је отпуштена са посла у минстерском институту. Нацистичка горила оштри ножеве док Европа спава на властитом одру, чак и гаранти версајског поретка поздрављају бркатог крсташа против бољшевизма мало сумњивих метода, а европска реакција задовољно трља руке.
У том мраку, под свећом самостана у Келну, Едит као дете јеврејског народа и Католичке цркве пише папи Пију XI о злу које тишти милионе Немаца скрнавећи име Христово и изругујући се сваком осећају за правду и човечност, не помињући љубав према ближњем: Одговорност на крају мора пасти на оне који ћутке одобравају овакве догађаје. Све што се догодило и свакодневно се наставља дешавати потиче од владе која се назива хришћанском. Недељама не само Јевреји већ и хиљаде католичких верника у Немачкој и широм света чекају и надају се да ће Црква Христова подићи свој глас не би ли зауставила ово насиље над Христовим именом. Није ли идолизација расе и диктаторске моћи која се путем радија шири кроз јавно мњење отворена јерес? Нису ли покушаји да се затре јеврејска крв скрнављење човечанске природе Христа Спаситеља, Пресвете Деве и апостола? Никада није разјашњено је ли свети отац уопште прочитао њено писмо, али одговора није било. Они који ће касније игнорисати бестијалност усташке самозване civitas Dei остали су опортуно глуви и неми на вапај своје пастве.
Едит се пред нацистима склања у холандски кармелићански самостан у Ехту заједно са својом сестром Розом. Предосећајући да неће преживети светски рат, моли се да пострада за искупљење немачког народа и мир у свету. Када је холандска бискупска конференција јавно иступила против Холокауста изјавом прочитаном у свим црквама, СС за одмазду хапси сестре Штајн. Потресен Едитиним држањем, квислиншки службеник у транзитном логору Вестерборк нуди јој план за бекство који она одбија речима: Зашто да будем поштеђена? Зар није правило да не смем имати личне користи од свог крштења? Ако би ми неко сада својом интервенцијом одузео шансу да делим судбину своје браће и сестара, тек то би била потпуна пропаст. Обе су са око хиљаду холандских Јевреја депортоване у Аушвиц где су погубљене у гасној комори 9. августа 1942.
Расветљујући феномен емпатије са филозофских и психолошких гледишта, Едит је пут ка Другом пронашла у Христу. Пут ове Аврамове кћери од старог ка новом завету кроз пустињу агностицизма размишљањем враћа на првобитне хришћане. Иза њене хришћанске вере није стајала скрушена пасивност мирења са неправдом кроз онострани ескапизам и лажни аскетизам, већ лична и интелектуална смелост и свестрана ангажованост апостолског жара незамислива у најмрачнијим часовима за људски род. Говорила је: У манастир се не иде да би се бежало од света, већ да би се свет приносио Богу, као што је и чувени православни богослов Александар Шмеман критиковао ритуалистичку затуцаност „побожног“ човека кога је неко убедио да је Бог тамо где је религија, и зато све што није „религија“ почиње да одбацује, презриво и самозадовољно, не схватајући да је једини смисао религије да „све то“ испуни светлошћу, „упути“ ка Богу, претвори у заједништво са Богом.
Као што је изашла на црту епидемији тифуса и мушком шовинизму, устала је против нацистичког паганско-расистичког безумља док је Европом свуда одзвањала громогласна шутња храброшћу равном покрету отпора, наоружана једино христоликим самопожртвовањем и себедавањем ближњима. Још један велики хришћански теолог из њеног родног Вроцлава, лутерански пастор Дитрих Боноефер који је због отпора нацификацији евангелистичке доктрине обешен у сумрак Рајха априла 1945. у капиталном делу Цена учеништва разматра нонконформизам недвосмисленог и безизговорног наследовања Христа пред насртајима идеолошке тираније антихришћанских концепција на људско достојанство. Терезија Бенедикта од Крижа – под тим именом је Едит за своју Цркву и Народ понела крст у виду жутог амблема Давидове звезде.
Позориште у Питсбургу играло је 1988. представу шкотско-америчког филозофа Аластера Макинтајера о њеном животу; 1995. о њој је снимљен филм у италијанско-мађарској копродукцији; романсирано житије француског писца Јана Моакса преведено је и на наш језик. Први камен спотицања у Пољској утиснут је управо испред њеног дома у Вроцлаву. У доба најмалигније моралне кризе и реакционарне хистерије која је снашла Римокатоличку цркву, опште посматрано између Првог и Другог ватиканског концила, у чијем је антимодернистичком вакууму попут печурака бујало клерикално мрачњаштво милитантних неофашистичких покрета социјалног/политичког католицизма од рексистичке Белгије до франкистичке Шпаније и усташке НДХ, истински револуционарни и обједињујући лик Свете Едит Штајн и сам се јавио на екуменском хоризонту не као камен-темељац РКЦ, већ камен спотицања у њеној арогантној посвађаности са историјом.
Како се према тој неправди симболички понео папа-миротворац и реформатор из Едитине домовине чији је понтификат обећавао глобално разрешење нагомиланих противречности? Тако што ју је у Риму канонизовао као заштитницу Европе у октобру 1998, недељу дана након што је у бистричком ходочашћу Алојзија Степинца беатификацијом увео у Martyrologium!
Степинца који је о својој православној браћи 27. марта 1941. записао: Све у свему, Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол, који се никада неће зближити осим Божјим чудом. Раскол је највеће проклетство Еуропе, готово веће од протестантизма. У њему нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења? Степинца који је у јеку усташког геноцида и Холокауста писао Риму да уколико би Поглавник био 20 година на челу владе, шизматици би били посве ликвидирани из Хрватске, те да се мора узети у обзир и вредновати чињеница да је Павелић истински католички практични вјерник, и да жели створити, упркос огромним проблемима, једну католичку државу у Хрватској? Степница који, док су искасапљени лешеви жена и деце бацани у Саву, проповеда – Тко да опише све зло, што га је донијела поганска мода данашњег женског свијета? Тко да опише сву разузданост и непоштење, што се у задња два деценија опажала на морским плажама и другим купалиштима? Та довољно се сјетити само наше ријеке Саве? Степинца који није подносио да се у његовом присуству псује, али је казуистички прорачунатој баналности зла служио као званични викар Усташке војнице? Степинца који можда никад није пољубио жену, али је умало инквизиторски збрисао Старокатоличку цркву чији су бискупи поклани у Јасеновцу с лица земље? Степинчево име трећег, а Едитино једанаестог дана истог месеца исте године, да лицемерје не може бити цинично огољеније!
Тако се католички тједник Глас Концила који вјерно преноси службене ставове водства Цркве у Хрвата, а фељтонизира ревизионистичку литературу у рангу негирања Холокауста, у баналном текстићу поводом 75. годишњице страдања Едит Штајн осврће на шутњу о шутњи протестантских великодостојника на нацифашизам и наводно тенденциозне нападе историографије на Пија XII, док као пример наводи пророчанско размишљање кардинала Алојзија Степинца и хвали апсолутну и беспоговорну лојалност, очигледно не у потпуности оправдану, јеврејске преобраћенице Католичкој цркви! Изузимајући усамљене примере у мостарској бискупији, РКЦ у Хрватској 40-их није имала своју Едит Штајн као у Немачкој и Холандији, нити свог Боноефера као лутерани, а ни српског саборца са Солунског фронта и пријатеља митрополита Петра Зимоњића, кардинала Ежена Тисерана који се у Ватикану обрушио на усташког велепосланика:
Усташе су поклале највећи број православних свештеника. Након капитулације Југославије, у Хрватској је нестало 350.000 Срба. Зар то није жалосно… И Срби су, премда припадају православној вери, дали за Запад и католицизам исто толико колико и Хрвати, борећи се у хришћанским војскама… Ваши пријатељи фашисти смеју се вашој самосталности, слободи и егзистенцији хрватске државе. У Хрватској свак више влада него ли Хрвати… Знам сигурно, да су се фрањевци у Босни и Херцеговини исто тако јадно понели… Отац Шимић сам је предводио групу људи са оружјем у руци, који су рушили православну цркву. Исто тако порушили сте православну цркву у Бањалуци… Такве ствари не може радити одгојен, културан и цивилизован човек, а камоли свештеник…
Насупрот Павелићевом химнографу Ивану Шарићу који је у оновременом Католичком тједнику утврђивао лимите хришћанског милосрђа према Жидовима који су распели Христа и својом похлепом уништили европску цивилизацију, иза чије геноцидне истраге стоји Свемогући Бог, усамљена је фигура једног др Светозара Ритига, загребачког жупника, стегоноше Штросмајеровог југославизма, пријатеља краља Александара и Владимира Назора, историчара глагољаштва те једног од кључних виновника ЗАВНОХ-а као слуге и мача Бога који не конзумира здравомарије попут чипса, већ су му емпатични и правдољубиви атеисти са титовкама ближи и пречи од фашистичких фарисеја под митрама.
Извор: Vojislav Durmanović, Izdana kći Izraela i Crkva u Hrvata, Preokret: Regionalni portal.