Banksy
„Ми, избјеглице“ ̶ наслов је чувеног есеја Хане Арент из 1943. године који први пут у историји поставља избјеглиштво на раван философске теорије. Њемачка Јеврејка, избјегла наприје у Француску, а затим у Сједињене Америчке Државе гдје је овај есеј настао, погодила је у срж избјегличке и мигрантске проблематике тако актуелне у нашем времену, када је написала: „Ми не волимо да нас зову избјеглицама. Више волимо да нас зову придошлицама или имигрантима.“ Као да ријеч „избјеглица“ није часна; као да је тај статус срамотан. Прије Хане Арент, односно прије Холокауста, ријеч „избјеглица“ је имала мало другачији призвук: избјеглице су били људи који су због својих политичких увјерења и акција, субверзивне дјелатности, хајдучких дјела и изражавања, морали да напусте своје домовине и скрасе се у далеком свијету. Избјеглице су, такође, били и они који су једноставно дошли у нови свијет трагајући за бољим животом. „Ми смо промијенили схватање избјеглица“ ̶ каже даље Арент – „јер је сада избјеглица неко ко је толико несрећан да је морао избјећи не због нечега што је учинио, већ ни због чега.“ Избјеглице су тада схваћене као авангарда сопственог народа.
Од тада, па до данас, у тзв. ери миграција и избјеглиштва, свједоци смо тога и сами, избјеглице више нису само романтични дисиденти, хајдуци и револуционари, трагачи за срећом, већ читави народи, чак независно од тога којој религијској заједници припадају, каква политичка убјеђења имају. И у нашем језику ријеч „избјеглица“ има по неку увредљиву ноту и отровну стрелицу. Као да је неко нешто наопако или непромишљено учинио, па због тога нечасно побјегао, или је искористио прилику да се докопа живота у земљама благостања. И у нашој земљи имали смо непријатна искуства са таквим интерпретацијама. У ратовима деведестих навикли смо били да „своје“ називамо „прогнаницима“, а туђе „избјеглицама“, као да су ови други побјегли својом вољом бјежећи од „прегласне музике“. Сјетимо се само наших не толико давних нетрпељивости између „дођоша“ и „рођених“, „питомих“ старосједиоца и „дивљих“ избјеглица – толико очигледних у свакој нашој средини, нарочито у мањим мјестима. Такве напетости и неразумјевање избјеглица тешко се превазилазе и унутар једног етничког колективитета, а камоли на глобалном нивоу, гдје се данас, углавном, одиграва избјегличка драма милиона људи започета прије неколико година серијом ратова и револуција на Блиском истоку.
Одбојност према избјеглиштву као феномену готово да никад није била видљивија него данас, баш на примјеру глобалне избјегличке кризе. Њој слиједи илегализација избјеглиштва која се одвија пред нашим очима – у срцу хришћанске цивилизације! Бити избјеглица – то је готово илегалан статус у многим случајевима. Уз то, наравно, природно иде и криминализација избјелица и избјеглиштва. Тако су избјеглице – ситни џепароши, силеџије, провалници, убице. Они носе примитиван и опасан начин живота који ће упропастити наш. Све то на крају води милитаризацији граница за коју нема бољег примјера од бодљикаве жице на мађарској граници. Од када је срушен Берлински зид није било срамније структуре у Европи. Недавно је франсцуски философ Оливије Разак у књизи „Политичка историја бодљикаве жице“ оцртао философско значење овог рудиментарног пољопривредног предмета који опстаје и у ери техничког напретка. Он приказује његову употребу најприје у САД, гдје је бодљикава жица изумљена и служила за ограђивање стоке (чиме је допринијела преображају америчког Дивљег Запада), преко концентрационих логора у Другом свјетском рату, па до жељезне завјесе. Она је увијек нехумана и представља просторно насиље. Није нужан физички контакт ̶ већ и поглед на њу је неподношљив и болан. „Философија бодљикаве жице“ је данас актуелна у Европи као што је некада код нас била актуелна Константиновићева „Философија паланке“. Константиновићев „паланчанин“ савршено одговара савременом антимигрантском Европљанину чија је најпроминентнија слика мађарски предсједник Виктор Орбан. Врло је значајно то што је антимигрантска хистерија снажнија на „рубовима“ Европе (Мађарска, Пољска итд.). У земљама којима је историја додијелила улогу „предзиђа цивилизације“ (аntemurale christianitatis), вијековима тиња комплекс провинцијалности или, по Константиновићу ̶ „паланаштва“. Зато тај свијет има потребу да се огради бодљикавом жицом. Он мисли да ће се тако заштитити од „хаоса свијета“.
Зашто је избјеглиштво неприхваћено у савременом свијету који би требало да је за њега отворен, будући да живи у ери глобализације и много од ње профитира? Један од могућих одговора би гласио: Партикуларне државе које сачињавају тај свијет још увијек се заснивају на застарелом, предглобализацијском концепту националне државе засноване на територијалном принципу. И данас се, као и прије неколико вијекова, у савременим државама грађанство стиче рођењем на територији. Постоје и други начини, али то су ванредни случајеви и подразумијевају дуготрајне процедуре, боравак, школе, испите итд. Границе држава постоје да би људе учиниле нелегалнима. Легални су само грађани. У националним и грађанским државама људи су илегални. Границе су дизајниране да спријече аутономну глобалну мобилност људи. Можда ово може да звучи помало анархистички, али како може једно људско биће, слика Бога, било гдје на свијету бити и боравити нелегално? Можда је то разумљиво за Сјеверну Кореју – изоловану земљу која нема неких великих бенефита од глобализације, али је то недопустиво за високоиндустријализоване земље чије се благостање заснива не само на генијалности, марљивости и штедљивости њихових домицилних становника, већ управо на мобилности људи на глобалном нивоу, а понекад и на зноју, па чак и на крви земаља Трећег свијета. Ако је могуће да се по цијелом свијету врши размјена роба – без већих ограничења ̶ зашто није могућа и размјена људи, односно људске радне снаге?
Савременом свијету је, због тога, потребан један нови концепт држављанства или грађанства, концепт који неће бити заснован на територијалном принципу. То је тзв. концепт флексибилног грађанства. Човјек данашњице, човјек свијета који је постао глобално село све више постаје транснационалан. Бити мигрант данас више није „дефектно стање“ које треба окончати тако што ће се он или интегрисати и постати држављанин, или ће се вратити кући. Могуће је наћи форме демократије и облике партиципације свакога становника, домицилног и придошлог, које није засновано на територијалној припадности. Могуће је имати дијаспорски модел егзистенције. Избјеглица, а не грађанин носилац је савременог начина живота у свијету. Часније је, данас, бити мигрант, него грађанин.
Такав концепт државног уређења више би био у складу са хришћанским вриједностима, него конвенционални концепт држављанства. Потребно је да се мигранти више осјећају као грађани, а домицилни – више као избјеглице. Јер, нисмо аутентични хришћани ако се не осјећамо као избјеглице – чак иако живимо у мјесту гдје смо рођени, у његовој удобности и сигурности. Искуство избјеглиштва није необавезно и случајно искуство у хришћанском животу – оно је формативно за хришћански идентитет. Погледамо ли Библију видјећемо да је већина њених наратива на којима је формирана наша вјера и култура настала у контексту миграција. Миграције су конститутивни дио Библије и наше вјере. По ријечима М. Полак, „искуство избјеглиштва саставни је дио искуства вјере“. Сјетимо се само нпр. вавилонског егзила. Повратници из Вавилона нису пријатељски гледали на онај дио сопственог народа који је остао у земљи и који није имао искуство избјеглиштва. Нису их више сматрали правим Јудејима, јер нису прошли кроз битну, можда набитнију етапу старозавјетне историје. То је епоха у којој се формира јудаизам и у којој се показало да се и без државе, без грађанства и држављанства – у избјеглиштву може опстати и „пјевати Господу у земљи туђој“ (Пс 137, 5). Тек када је пропало Царство Јуде, Царство Давидово, када је народ постао апатрид, депортован у избјеглиштво у Вавилон, када се чинило да је све готово, десио се један од највеличанственијих и најфасцинантнијих заокрета у историји – јудејство је постало Кахал (заједница, црква) и, тек тада, не, дакле, док су имали државу, постало свјетска религија и култура. Јудејство је бљеснуло на историјској позорници у избјеглиштву – када су сви мислили да ће се заувијек изгубити.
Авраам је први мигрант. Миграције унутар тзв. „Плодног полумјесеца“ су биле веома интензивне у другом миленијуму прије Христа и о томе постоје значајни археолошки докази. Јосиф је избјеглица. Мојсије је политички избјеглица. Египтом управљају Хикси који су и сами странци, па имају сензибилност према Јеврејима. После њих слиједи Излазак из Египта. Рута је избјеглица. Избјеглица је и Давид. Пророци су често избјеглице. На крају, сам Исус је избјеглица заједно са Јосифом и Маријом. Дакле, сва је наша вјера – вјера избјеглица!
По тој вјери и Бог је избјеглица и стога је њихов помоћник. У Новом завјету, али и у православој традицији и народној духовности веома је значајан тзв. мотив Теоксеније – Божијег странствовања, избјеглиштва. Налазимо га већ у Пост 18 – у Аврамовом гостољубљу под дубом Мавријским, у Лк 24 – сусрету на путу за Емаус, као и у Причи о суду у Мт 25. Теоксенија је мотив који Бога представља као некога ко се налази у непознатом странцу – избјеглици, мигранту. Ваш однос према том мигранту, однос је према Богу.
Миграције библијских размјера које се данас одвијају по свијету нису пријетња хришћанству. Не треба да нас брине нити „наш егзодус“, нити „њихова најезда“. Савремене миграције су велики знак времена. Хришћанство подразумијева миграције, јер идентитет Цркве није у културној хомогености, у једној партикуларној култури, нити у једној територији. Од свог почетка хришћанство је транскултурни догађај и процес. И стари Израиљ је формиран у флуидној културној матрици. Само у оним историјским догађајима који су представљали сусрете различитих свјетова и култура хришћанство је налазило свој пут даље. Египат, Ханан, Вавилон, Александрија, Атина и Јерусалим, Рим, Германи, Византија, Словени – све су то догађаји, историјски процеси у којима су партикуларне културе трпиле промјене, али је Христос остао исти.
У савременој теолошкој мисли појавио се појачан интерес за избјеглиштво и миграције. То, у првом реду, важи за библијску теологију. Прије посљедње мигрантске кризе готово да није било ни једног озбиљнијег покушаја стварања једне библијске егзегзе у контексту избјеглиштва и миграција. Ипак, у последњих неколико година ова тема почиње да доминира. Миграције све више постају „херменеутички кључ“ Библије. Као да се рађа једна нова контекстуална егзегеза чији ће допринос бити огроман. И заиста, избјеглиштво само у Светом Писму налази свој „логос“. Као што Свето Писмо има потенцијал да освијетли феномен избјеглиштва, тако и избјеглиштво има шансу да нам на нов, креативан начин освијетли и протумачи Свето Писмо.