Иван Васиљевич Кирејевски (1806-1856)
Иван Васиљевич Кирејевски је рођен 20. марта 1806, у Москви, у породици спахије-племића, а умро у Петербургу 11. јуна 1856. године. Готово цело детињство, део младости и много година касније, он је провео у родном селу Долбино, близу града Бељева, у Тулској губернији. Кирејевски је добио темељно домаће васпитање под руководством песника-романтичара Жуковског и свога поочима А. А. Јелагина.
О ширини његове даровитости може се судити и по томе што је већ у седмој години изванредно играо шах. Године 1813. француски генерал Бонами, који се налазио у заробљеништву, није се усуђивао да игра са њим, јер се плашио „да не изгуби од седмогодишњег дечака; с радозналошћу је и по неколико сати посматрао игру дечака, који је с лакоћом побеђивао друге француске официре“.[1]
Кад је напунио десет година, Кирејевски је већ добро познавао најбоља дела руских писаца и читао у оригиналу француску класичну литературу. У дванаестој години је одлично говорио немачки. Латински и грчки Кирејевски је почео да учи у Москви када је имао шеснаест година, али је овладао њима тек у петој деценији живота, како би могао да у оригиналу чита дела светих отаца. Он је тако добро познавао ове језике, да је могао да даје савете и критикује руски превод дела Св. Максима Исповедника.
За философију се заинтересовао још као младић, захваљујући А. Јелагину, који се 1819. упознао са Шелинговим радовима и почео да преводи Философска писма о догматизму и критицизму (1796). Године 1822. цела породица мајке Кирејевског је прешла у Москву. У Москви је Кирејевски, попут многих других, посећивао јавна предавања о Шелинговој философији, која је држао Шелингов ученик – проф. Павлов.
У Москви је припадао кружоку младих научника (Шевирјов, Погодин), песника и писаца (Д. В. Веневитинов, кнез В. Ф. Одојевски и др). Ово културно окружење повољно је утицало на Кирејевског, али он сам готово да није написао неко литерарно дело. То је дошло углавном отуда што је Кирејевском, као и многим другим надареним Русима, био довољан његов властити унутрашњи живот, па се и није трудио да своје мисли изрази у писаном облику или у виду предавања. На пример, у одговору на предлог да прихвати место уредника листа Московљанин, он је писао, пошто се претходно посаветовао с пријатељима, да би такав посао био за њега користан. „За мој рад је неопходан спољашњи подстицај, временски рок који не зависи од мене.“[2]
Кирејевски није имао ниједну негативну карактерну црту, као што су таштина, осећање супарништва, страст за расправљањем, жеља за проналажењем слабе тачке противника и тријумфом над њим, које многе људе подстичу на спољашњу активност. Његова осећајна природа је тражила мир, спокојство и љубав. Монах Оптинске пустиње је говорио К. Леонтјеву да је Кирејевски био „сав душа и љубав“.
Ударци судбине и препреке које су му стајале на путу ка литерарном раду нису изазивали у њему јаче реакције. Он се само затварао у себе и потчињавао вољи Провиђења, Богу „који зна боље од нас како треба да се развија људски ум“. Кирејевски је сматрао да је у животу човека најважније „срце“, осећање. Расположење или осећање које га је најчешће обузимало била је туга. Он је вјеровао да осећање туге открива посебне могућности за проницање у смисао и богатство живота.
Године 1829. Кирејевски се заљубио у Наталију Петровну Арбењеву. Он је запросио њену руку, али је, пошто је с њом био у даљем сродству, био одбијен. То га је тешко погодило. Погодин је причао да је Кирејевски данима лежао на каучу, без престанка пушио и пио кафу. Рођаци и лекари су се забринули за његово здравље. Саветовали су му да отпутује у иностранство и да настоји да се ослободи мрачних мисли. У иностранству је провео цијелу 1830. годину, боравећи највише у Берлину, Дрездену и Минхену.
У Берлину се сретао са Хегелом, његовим ученицима Хансом и Мишлеом и посећивао њихова предавања. У Минхену се виђао са Шелингом, Океном и, такође, долазио на њихова предавања. Кад се вратио у Русију, Кирејевски је почео да издаје часопис Европљанин (1831), који је после изласка другог броја био забрањен због његовог чланка Деветнаести век [текст је објављен и на српском, у књизи Ка целовитом уму].
Пошто је прочитао овај чланак, цар Николај I га је забранио, оценивши да, иако аутор тврди да, наводно, не говори о политици, већ о књижевности, он, у ствари, има сасвим другу намеру. Тако је, на пример, по Николају, Кирејевски под речју „образовање“ подразумевао „слободу“, а под „активношћу ума“ – „револуцију“. Николај је сматрао да је оно најважније у чланку Кирејевског, заправо, захтев за конституционом владом. Овај чудни аргумент је подсећао на бунцање лудака који има манију гоњења. Кирејевском је претило прогонство из престонице и само је залагање Жуковског то спречило. Пуних једанаест година после овог напада Кирејевски, практично, није ништа писао.
Године 1845. Кирејевски је постао један од уредника Московљанина, али је убрзо био принуђен да напусти овај посао, јер није добио званично одобрење да може уређивати часопис. Словенофили су 1852. почели да издају часопис Московски зборник, који је био забрањен убрзо после изласка првог броја, који је, наводно, „ширио апсурдне и штетне идеје“. Главни разлог за забрану је био чланак Кирејевског О природи европске просвећености и њеном односу према просвећености Русије. Сам аутор је био стављен под отворен надзор полиције. Зато и није било чудно што су се на лицу човјека који је свој позив видио у служењу отаџбини на литерарном пољу „видели трагови скривене туге“. Чувени руски публициста и емигрант Херцен, који је издавао револуционарни часопис Колокол (Звоно), писао је да је изглед Кирејевског наводио на мисао о мрачној меланхолији мора које је прогутало брод.
Свако ко упозна суштину учења Кирејевског поставиће себи питање: „Како је било могуће да се на један тако бесмислен начин окује мисао племенитог мислиоца, чији радови ни на који начин нису представљали пријетњу за друштвени поредак?“ Ви ћете, вероватно, помислити да је такво одсуство слободе речи какво је постојало у Русији за време владавине Николаја I било могуће само у условима примитивног варварства. Међутим, мислити тако била би велика грешка. Јер, чак и у наше време, у Западној Европи, где је после дуготрајне борбе за слободу, несумњиво, постигнут висок ниво културе, постојао је период у коме су била могућа још суровија прогањања слободне мисли и речи (на примјер, у фашистичким земљама). Зато, када се говори о суровости владавине Николаја I, не треба журити са прихватањем уобичајеног гледања на руску културу, државу и руску мисао.
Последње године свог живота Кирејевски је провео на селу, пишући Курс философије. У то време често је посјећивао Оптинску пустињу и одржавао блиске контакте са старцима, посебно са оцем Макаријем. Са старцима га је зближавао књижевни рад, узајамна размена мишљења о преводима и издањима дела светих отаца. (Оптинска пустиња је манастир у Калушкој губернији, чувен по својим старцима. Они који не познају руску културу, могу добити представу о старцу по лику оца Зосиме у роману Браћа Карамазови Достојевског).
После смрти Николаја I и доласка на престо Александра II, осетио се дах слободе. Године 1856. у Москви је био основан часопис Руска беседа, чији је уредник био пријатељ Кирејевског, словенофил Кошељов. У том часопису Кирејевски је објавио свој чланак О неопходности и могућности нових начела за философији. Кирејевски је овај чланак замислио као увод у велики рад, а десило се да је то био посљедњи који је написао [и тај чланак је објављен у књизи Ка целовитом уму].
Иван Васиљевич Кирејевски је умро од колере у Петербургу, где је допутовао у посету сину. Земни остаци Кирејевског сахрањени су у Оптинској пустињи.
Извор: Николај Лоски, Историја руске философије, ЦИД: Подгорица, 1995, стр. 28–32.
[1] Киреевский И. В. Полное собрание сочинений. Издание Гершензона. М., 1911. Т. 1. С. 5. Мисли се на заробљене официре наполеоновске армије, које су заробили Руси за време рата 1812. године.
[2] Пицьма к Жуковскому (II, 236) и Хомякову (II, 231). Исто је Кирејевски писао и Шевирјову 26. октобра 1831, у вези са помињањем издавања часописа Европљанин.