Јосифов (први) сан, Капела Св. Мартина, Брегенц (Аустрија), око 1360.
А рођење Исуса Христа би овако: Кад је његова мајка Марија била верена за Јосифа, а пре него што се беху састали, нађе се да је затруднела од Светога Духа. А Јосиф, њен муж, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је отпустити тајно. Но, кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети жену своју Марију, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина и надени му име Исус, јер ће он спасити свој народ од његових грехова. А све се ово догодило да се испуни оно што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девица ће зачети и родиће сина и наденуће му име Емануил, што значи: Бог је с нама. Уставши од сна Јосиф учини како му је заповедио анђео Господњи и узе своју жену. И не знађаше за њу док не роди свог сина првенца, и надену му име Исус.
Марија је зачела ван брака. Но, то очигледно није обезвређивало Исусово законито синовство, као ни Јосифово законито очинство. Чињеница да у јеванђељским родословима Исусова линија укључује и нејевреје предосликава Божију намеру да јеванђеље буде објављено свим народима (а не само Јудејцима). То значи да права породица правог Месије није ни племенска ни етничка ни национална. Брат, сестра или мајка Месије, тј. Христа, нису они који су то по рођењу и крви, него, по његовим сопственим речима: „они који врше вољу мог небеског Оца“ (Мт 12, 48–50). Исус, дакле, јесте и Месија Израела, али је истовремено и Спаситељ целога света, чиме његова браћа и сестре припадају свим нацијама, свим културама и свим расама. Барем ако слушамо њега, а не наше ускогруде предрасуде. Јер није само Израел жудео за избавитељем, него и целокупан људски род.
Марија, дакле, бејаше заручена за Јосифа из Назарета. Јосифа праведног који је у Православној цркви тако неправедно запостављен. Који је ради оданости Исусу доживео прогон, изгнанство, сиромаштво и ко зна шта још и чија је једина награда била та што је тридесетак година био са Христом. Јосифа о коме и поред свега тога знамо изузетно мало, и од кога нам није остала ни једна једина реч. Он нам је, међутим, познат по својем ћутању и по својим делима која говоре више од многих речи. А готово све што знамо о њему везано је управо за причу о Божићу.
Марија јесте била његова вереница, но Јосиф није имао ништа са Исусовим зачећем. Међутим, то га није чинило оцем ништа мање него да је био Исусов биолошки отац. Наиме, заруке су у то доба код Јевреја биле нешто друго од оног што су оне данас. Трајале су од времена када би се склопио брачни савез па до времена када би супружници почели да живе заједно, тј. када би муж уз јавну свечаност одвео заручницу својој кући. Време од склапања зарука до времена када заручница напушта очеву и сели се у мужеву кућу трајало је око годину дана. Обавезујући уговор о свему томе могао је бити прекинут само смрћу (када би вереник постајао удовац или вереница удовица) или разводом као у случају пуноправног брака. Дакле и у том међувремену од годину дана они су били законити супружници. Према томе, Јосиф је био Маријин законити муж и законити отац Маријином сину. Он на основу тога користи право оца да сину да име. Он врши све очинске дужности, стара се и о детету и о Марији, штити их од опасности. Иако је практично усвојен, Исус, према јудејским обичајима, преко Јосифа прима право наследства. Дакле, и по јудејском и по римском као и по нашем савременом закону очух је био исто што и биолошки отац. Зна то и Марија која малом Исусу за Јосифа говори „твој отац“ (Лк 2, 48). Знају то и суседи који Исуса називају „Јосифовим сином“ (Лк 4, 22) или „дрводељиним сином“ (Мт 13, 55). Према томе, опште је прихваћена чињеница да је очинство више социјална и духовна него телесна категорија. Уосталом и Божије очинство је такво.
Како новозаветне стварности често имају свој наговештај у старозаветним, тако је изгледа било и са Јосифом. Он је био наговештен у историји патријараха, тако да је његов пралик постојао већ више од хиљаду година. Наиме, Јосиф, столар из Назарета, неодољиво подсећа на старозаветног Јосифа, сина Јаковљевог. Обојица имају исто име, а и очеви обојице имали су исто име – Јаков (Мт 1, 16 и Пост 30, 19–24). Обојици се Бог обраћа путем снова (Мт 1, 20–21; 2, 13–22 и Пост 37, 5–11). Обојица су били праведни и чисти (Мт 1, 19 и Пост 39, 7–18). Обојици су породице биле у животној опасности и обојица их спасавају тиме што их одводе у Египат (Мт 2, 13–14 и Пост 39, 7–18). Све ово показује да је старозаветни Јосиф праслика новозаветног „Маријиног мужа“. При том, у Матејевом родословљу Јосиф је такође „син Давидов“ (Мт 1, 1–16), што га чини носиоцем краљевског права по рођењу, које он преноси на свог сина и наследника Исуса.
Надаље, Јосифа Матеј назива „праведним“. За Јудејца тог доба не постоји већа похвала. Праведност је сматрана врхунском врлином, јер Бог је праведан. Јосиф дакле фигурира као образац непатворене људскости. Но, када је открио да је Марија трудна иако се још није била састала са њим, вероватно је помислио да је она извршила прељубу (мада постоје и друге хипотезе), а по законским прописима (Понз 22, 13–21) прељубница је морала бити каменована до смрти. Барем ако би успели да то изврше у тајности од Римљана који им изгледа то нису дозвољавали (Јн 18, 31). Да је, дакле, на месту Јосифа тада био Савле (будући апостол Павле) Марија би скончала каменована као првомученик Стефан. Да се то не би десило и да би сачувао живот и њој и њеном детету, Јосиф је одлучио да је не изобличи јавно, него да раскине заруке и да је отпусти тајно. Но, чим је он то помислио Бог му преко анђела поручи да се не плаши да Марију узме за закониту жену (тј. да је одведе својој кући склопивши с њом брак), јер њено зачеће не потиче од човека него од Бога, од Светога Духа. Да тако уради не плашећи се ни њега, анђела, ни мишљења његових суседа па чак ни захтева за казном о којем говори јудејски древни Закон. И сугерисао му је да детету да име Исус, што значи Спаситељ (што је у вези са именом Мојсијевог настављача). А Јосиф, будући праведан, послуша га. Ово јављање анђела Јосифу (прво од укупно три), о којем овде говори Матеј, Лука и не помиње И уопште Јосиф је код Луке скоро невидљив, док му Матеј даје значајнију улогу. У сва три јављања анђела у Јосифовом сну он му је послушан и без речи чини онако како му анђео каже да треба.
Овде треба мало застати и обратити пажњу на две ствари. 1) само име Исус је дошло с наднебеске висине, тј. Бог Отац је наложио анђелу да каже Јосифу да дете треба да се зове баш Исус (треба га назвати Исус = Спаситељ, вели му анђео). 2) разлог који анђео наводи Јосифу да се детету дâ баш то име, је тај што „ће он спасити свој народ од његових грехова“. Јевреји су столећима чекали Спаситеља, пророковали његов долазак и нагађали када би то могло да буде. У доба када се рађа Исус Јевреји живе под римском окупацијом и кад год се спомене Спаситељ они помишљају на неког војсковођу или стратега који ће их ослободити римске власти. Анђео сада Јосифу преноси сасвим друкчију Божију поруку. Исус ће бити Спаситељ, али не зато што ће народ ослободити страног окупатора, него зато што ће га ослободити сопствених грехова. Исус људе спасава од грехова, а не од других људи. А да би нас ослободио од греха предуслов је да нам тај грех смета. Да се не миримо са њим. Да смо се згадили на њега. Страни окупатор нам смета, а да ли нам смета и сопствени грех? Ако нам грех не смета, онда мислимо да нам Спаситељ није ни потребан. Зато Исуса прихватају само они који нису задовољни собом, који верују да могу бити бољи, који хоће да буду бољи, који од Исуса траже да им помогне да буду бољи, да заличе на онаквог човека какав Бог жели да они буду.
Цео тај несвакидашњи и сасвим јединствен догађај, вели Матеј, збио се да би се испунило прастаро пророчанство које гласи: „Ево девица ће зачети и родити сина“ (Ис 7, 14). А то рођење сина од девице требало је да у доба пророка Исаије буде знак краљу Ахазу да свемогући Бог неће напустити свој народ ако тај народ не напусти њега. Септуагинта, превод Старог Завета на грчки, настао више од сто година пре Исусовог рођења, јеврејску реч алмахпреводи грчком речју παρθένος (девица), док је познији, постхришћански јудејски преводи наводе као „млада жена“. Алмах, дакле, може означавати и девицу и младу жену. Међутим, да млада жена роди сина, и није неки догађај који може представљати чудесан знак. У време у које се брак склапао чак и у најранијој тинејџерској доби, од дванаест, тринаест година или пак коју годину касније, породити се у тим годинама штавише било је у оно доба и у оној култури нормално, те према томе није могло представљати никакав нарочити знак. Али да се породи девица, то би заиста био јединствено и пажње вредно знамење. А пророк Исаија је изгледа баш то тврдио. И то као одговор на Господње обраћање Ахазу да од Бога затражи знак који ће означавати да ће Бог избавити Израел из руку његових непријатеља (тада Асирије): „Ишти знак од Господа Бога својега, ишти одоздо из дубине [подземља] или одозго са висине“ (Ис 7, 11). Ахаз оклева да заиште тај знак претварајући се да не жели да искушава Бога, на шта Исаија пророкује: „Сам Господ ће вам дати знак: Ево, девица ће затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануил“ (Ис, 7, 14). Јеванђелист Матеј сада трудноћу и порођај девице Марије тумачи као испуњење овог древног Исаијиног пророчанства од пре седам-осам векова. Испуњење пророчанства је Матеју толико важно да га он помиње чак једанаест пута. А употреба одређеног члана испред именице девица говори о томе да Бог има у виду одређену (а не било коју) девицу. При том Маријино девичанско мајчинство је знак, будући да је оно и девичанско идолази са наднебеских висина.
Њено девичанство често је потом, нарочито у монашким круговима, било тумачено као очигледан показатељ како је девственост виши облик хришћанског, па и људског, постојања од брака. Од неких је хришћана због тога брак у потпуности одбациван, мада је на крају преовладало гледиште да брак ипак треба допустити. Ако ни због чега, а оно због људске слабости. Тако да би став Цркве по овом питању могао да гласи: брак је добар, али је девственост далеко боља. И та идеологија влада монашким круговима (коју они онда шире кроз народ) од раних векова, такорећи од настанка монаштва, па све до данас.
Међутим, чини се да говорећи о девичанском зачећу ни Исаија ни Матеј нису имали ништа слично на уму. Маријину девственост они нису схватали као знак да је телесно општење у браку нешто лоше и за осуду, нешто што право на постојање добија само црквеном икономијом и снисхођењем људским страстима, него су хтели да кажу нешто сасвим друго и много важније. А то је да је једини могући Исусов (дакле – Спаситељев) отац само Бог, док је Марија схваћена као божанска сасуда, додуше словесна и слободна. Она је божанска сасуда само зато што на то слободно пристаје. Пристаје да њено тело у извесном смислу буде налик златним сасудима одређеним за храмовску службу Богу, а које сасуде је било и забрањено и неприкладно користити за било коју другу употребу, па чак и на царском двору. Није, дакле, реч о томе да су други златни сасуди мање златни, тј. мање вредни, него о томе да је сврха због које они постоје сасвим друкчија.
Такође, разлог Маријине девствености је био тај да се Исусово рођење сакрије од сатане. Господ није желео да тајна његовог оваплоћења дође до владара палог света, па је Маријину девичанску трудноћу замаскирао њеним браком са Јосифом. Још је св. Игњатије Антиохијски закључио да је долазак Христов „обликован у тишини“ и тако „био скривен од кнеза овога света“. Са њим се слаже и св. Атанасије Велики тврдећи да је све осмишљено тако „да би сама ствар била скривена од ђавола, тако да он не би сазнао на који ће начин Бог благоизволети боравити са људима“. И св. Василије Велики ово потврђује: „Веридба са Јосифом је извршена да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божијег.“ А св. Јован Дамаскин је чак мало опширнији: „Јосиф се заручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, то јест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: ‘ето, девојка ће затруднети и родити’, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка [тј. неудата]. Божји промисао устроји заручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“. Дакле, Маријино девичанство нема никакве везе са опсесијама монашких кругова о телесном блуду с једне и безбрачној чистоћи и узвишености с друге стране, него са тотално другим разлозима, много важнијим и много озбиљнијим од тога. Марија је девица не зато што је брачна веза (полу)блудна и нижег реда и вредности од стања девичанства. Јер и брак и безбрачност могу бити како целомудрени (= врлински) тако и (раз)блудни (= порочни). Линија раздвајања целомудрености и блуда не пролази између брака и девствености, него, у последњој анализи, између људскости и нељудскости. Зато треба послушати поменуте свете оце Цркве који нам скрећу пажњу на то да је Марија девица не зато што је брак нечист, него зато да би заварала траг да највећи непријатељ људског рода не би дознао да у свет долази његов Искупитељ и Спаситељ, онај коме он свим својим лажима и лукавством не може ништа и који ће му на крају пресудити.
Св. Теофилакт Охридски додаје још и то да су Јевреји, који су негирали ове догађаје, говорили: Ако је пророковано да ће се син девице звати Емануил, зашто се онда не зове тако, него Исус. И одговара да је то тако јер се „у божанском Писму имена дају по делима: на пример: ‘Надени му име: Брз-на-плен’ [Ис 8, 3]“. Тако је и овде: пошто је Господњим оваплоћењем ђавоља обмана побеђена, тако је и он добио име према делу које је учинио – победивши ђавола он је спасао човека, дакле с правом се назива Спаситељ (јеврејски Јехошуа, касније Јешуа, што значи Јахве (Господ Бог) је спасење). Емануил, пак, значи „Бог је с нама“, тј. с нама људима, с нашом људском природом коју је целокупну узео на себе управо зато да би је спасао. Да нешто од те природе Бог није узео на себе, то управо због тога не би могло бити спасено. Дакле, иако никада није носио то име Исус је de facto био Емануил, тј. онај који је човеку донео Божије присуство, онај који чини да је Бог са нама. Он је рођен само зато да би био с нама. Он нас тражи да би био с нама. Ако смо разочарани животом, он је с нама. Ако смо резигнирани, он је с нама. Ако смо обесхрабрени и немамо снаге да почнемо из почетка, он је с нама. Ако смо дотакли дно и сломљени смо животом, он је с нама. Исус је Спаситељ зато што је Емануил – Бог који је са нама.
Као човек праведан (што значи – веран старозаветном Закону) и руковођен анђеловом сигурном руком, Јосиф све ово разуме и прихвата. И узима Марију за своју закониту жену, али не општи са њом, вели Матеј, „док она не роди свог сина првенца“. Матеј каже „првенца“ (πρωτότοκος), што језички може сугерисати да их је касније било још, док Јован каже „јединца“ (μονογενής), чиме јасно ставља на знање да је Исус био њен једини син (јединац). Такође, ово двосмислено „док“ неки су схватали тако да Јосиф није општио са својом женом Маријом све док се она није породила и родила Исуса. А касније јесте, из којег општења онда потичу и Исусова браћа. Но, иако се везник „док“ језички сасвим исправно може схватити у овом смислу, може се, такође сасвим исправно, схватити и у потпуно супротном. И у хришћанској традицији је управо тако: везник „док“ ту не значи да Јосиф пре порођаја није познао Марију, a после јесте, већ да је он уопште никада није познао, тј. да је она остала девица довека. Теофилакт каже да је то зато што је „особина језика Светог Писма таква“, јер се нпр. „каже да се гавран није вратио ‘док не пресахну вода на земљи’, иако се није вратио ни после тога. Или опет [када Господ каже]: ‘Ја сам са вама у све дане до(к) свршетка века’. Зар после свршетка неће бити са нама? Како је то могуће? Управо тада ће бити још више [са нама].“ Сасвим убедљиво. Дакле, везник „док“ се језички гледано заиста може схватити у оба смисла, али га је хришћанска традиција у вези са Маријом схватили само у овом другом.
Према томе, Јосиф узима Марију за своју закониту жену, али ипак не општи са њом схватајући да је она својим слободним пристанком потпуно посвећена једном другом циљу. Истом оном којем ће се слободно подвргнути и сам Јосиф трудећи се да богонадахнутој Марији и богозачетом Исусу кроз све животне недаће, несигурности и опасности буде анђео чувар. А тиме и образац правога оца. Зато би требало да му поклонимо много више пажње и одамо му заслужену почаст. Амин.
