Распеће Христа, Велика Хоча (© Фонд Благо)
Данас (на Велики петак) човек је сам. Као хришћани знамо: нико од људи не може видети Бога Оца без помоћи и посредовања његовог Сина (Јн 1, 18), нити без њега ико може доћи ка Богу Оцу (Јн 14, 6), нити пак Отац може људима бити откривен без Сина (Мт 11, 27). Син је, дакле, једини мост ка Богу. Али Син је данас мртав. (Како то да Син Божији уопште може умрети, питање је које остаје неодговорено, поготово у светлу формуле Халкидона. Срећом, то овде могу прескочити.) Парадоксално, Божији Син је постао човек управо да би могао умрети, да би дочекао данашњи дан своје смрти. Постао је човек да би могао трпети, страдати и умрети. И кроз то нас искупити. (Додуше, нимало није лако разумети како, али ни то сада срећом није тема.) У оваплоћењу Син узима на себе суштину човека који се побунио против Бога, али он сам не учествује у тој побуни. Поднети због других и за друге, а без сопствене кривице, сва та страдања закључно са смрћу, нешто је божанско. И зато је Син данас мртав. И зато је Бог данас недоступан. Суштинска веза човека и света са Богом, својим Творцем, данас је прекинута. Откачен од Бога, свет плута у хладноћи смрти. Штавише, данас смрт посебно тријумфује јер је прогутала не само обичног човека, него самог Богочовека. Страшна је смрт. Зато се саблазан Исусове смрти на крсту не сме исхитрено ублажавати васкрсењем које ће уследити. Претварање знака крста (као знака немоћи и страдања) у знак победе (које се догодило тек столећима касније) довело је у питање његов изворни карактер страхоте и саблазни. Јер смрћу на крсту сама божанска Реч је утихнула, умукла.
Нећу се претварати да о стварима смрти ишта знам или разумем. Ипак, разматрајући шта су други и паметнији о овоме доконали, а понешто и сâм промисливши, као неку врсту теологумена, без икаквих претензија на непогрешивост, и задржавајући се само на неким аспектима овог догађаја, рећи ћу следеће.
Оно што Авраам на крају ипак није морао учинити Исаку, Отац је учинио свом Сину: предао га је, изручио га је, преко „руку грешника“, сили смрти. Он је допустио да га изруче практично сви: хришћани (Јуда) Јеврејима, Јевреји паганима, а пагани смрти. Ово троструко изручење помаже нам да схватимо да су за Исусову смрт криви сви (уколико ове три групације схватимо као представнике теолошке поделе људског рода). (Индикативно: ђаво се овде уопште не помиње.) И сви, наравно, перу руке: Пилат дословно, Јевреји јуридички: тврдећи да су они ненадлежни за једну такву одлуку, а Јуда психолошки: жали због онога што се догодило и каје се толико да себи одузима живот. С друге стране, пошто се Исус у потпуности, без остатка предаје Очевој вољи да буде изручен, коју безрезервно усваја (Лк 22, 42), и пошто се својевољно одриче помоћи „дванаест легија анђела“ (Мт 26, 53), онда није погрешно говорити ни о његовом самопредавању („… у ноћи у којој беше предан, штавише самог себе предаде за живот света“; Литургија св. Јована Златоустог).
Смрт Божијег јагњета (Јн 1, 29) на крсту, која се временски поклапа са клањем пасхалних јагњади у храму (Јн 19, 14), па се и једно и друго слива у исту сврху, прате есхатолошка знамења. Прво, цепање завесе храма које означава укидање старог култа (у који спада и клање поменутих јагањаца, али и свих осталих жртвених животиња) и укидање (барем оних испуњених и тиме превазиђених делова) Закона, као и довршење старог еона – завеса храма је на себи изображавала звездано небо као слику космоса, па се њено цепање може схватити као почетак довршења овога света и века. Потом, земљотрес који доводи до пуцања стена, а ово до отварања гробова којим се разоткрива (старозаветни) шеол, земља заборава (Пс 88, 13) у којој је „вечна тама“ (Пс 49, 20), „мучење“ (Пс 94, 17, јер се ту више не слави Бог Пс 6, 5; 30, 9) и „прах“ (Пс 30, 9; Јов 10, 9; 21, 18; 30, 19; 34, 15; Ис 26, 19), где су мртви здробљени и скршени тако да су практично непостојећи (Пс 39, 13; Сир 17, 28). Шеол је онај ад чије кључеве има васкрсли (Отк 1, 18) или тартар у којем се и пали анђели, покривени тамом, чувају за суд (2Пет 2, 4). Када је умро на крсту Исус се обрео („сишао“) тамо. То су древне представе тог проклетог места. Но, ако у питању није место него стање духа, што није немогуће и можда још боље одговара смислу, онда се умрли Исус духовно солидарисао са онима који бораве у духовном паклу. А како они не могу да међусобно комуницирају, онда он заступнички иде у крајњу осаму тако да се његова солидарност са њима састојала у томе што је са бескрајно усамљенима и сам био (одвојен и од њих и од Бога) бескрајно усамљен. И бескрајно неделатан. И бескрајно немоћан. Зато ће васкрсење које ће уследити бити описивано пасивом, кao догађај који се врши на Исусу, док је делатни извршитељ једино Отац (Гал 1, 1; Еф 1, 20). Ко и увек, и овог пута иницијатива припада Оцу. Дакле, не васкрсава Исус самога себе, него га из мртвих васкрсава Отац. И уопште, мртви не васкрсавају (а како би и могли?), него „бивају васкрснути“.
Ако Отац оваплоћеног Сина уводи у „пакао“, онда га ту може увести само као мртвог (и ту смо већ у Великој суботи). А Син у том пакленом шеолу почиње да „сагледава“ (оставимо за тренутак по страни „митски“ језик који се не пита како мртвац уопште може да било шта сагледава) саму суштину ада – грех апстрахован од починилаца и супстантивиран у нешто што су Кападокијци (подстакнути Платоном и Плотином) називали „муљ“ или „блато“ света, а Ориген „нужник света“, што означава један беспоредак, несређеност и уопште хаос. И св. Иринеј Лионски каже слично: „Због тога и сиђе у дубине земље да би очима [sic!] видео оно што бејаше у недовршеном стању“. Дакле, Син Божији „гледа“ хаос да би га, васкрсавајући, савладао и успоставио поредак а нама омогућио „гледање“ Бога. Другим речима: „[Исусов] пут у дубине мора [које је у оно време сматрано непријатељским и погубним хаосом] изабранима омогућује одлазак у небо“ (св. Исидор Севиљски). Васкрсавајући свог Сина Бог омогућава да он савлада то „дно дна“, да га подјарми и узме у посед. Од сада па надаље пакао припада Христу. Но, ако бисмо баш желели да направимо разлику између ада и пакла, онда би она била у томе што Христос превазилази ад који представља немогућност људи да се приближе Богу, да „виде“ Бога (ад и значи – невидљиви или невиделица), што им он од сада омогућује, док пакао узима као свој посед којим суверено влада судећи (живима и) мртвима о њиховој вечној судбини.
У Књизи Еноховој, која је у првим вековима по Христу важила за богонадахнуту, али је на крају испала из канона, мада је као канонска задржана у Библији дохалкидонске Етиопске тевахедо цркве, приповеда се како је Енох добио налог да иде палим анђелима (Пост 6) и да им поручи да „неће имати мира нити постићи опроштај“ него да ће Бог одбацити њихове молитве за мир и милосрђе. Слеђени од страха они моле Еноха да састави молбу за Бога да би добили опроштај. Енох, узнесен ка престолу Божијем, окружен буктећим огњем, тамо слуша шта треба да им одговори и чује злокобно: „Нећете имати мира“. Теологуменон о Исусовом силаску у ад („сиђе и проповеда духовима у тамници“, 1Пет 3, 19, и „мртвима је проповедано јеванђеље“, 1Пет 4, 6) по свој прилици за узор има, у доба када настаје веома поштовану, Књигу Енохову, одакле изгледа потичу сва у хришћанском предању сачувана веровања о рају, паклу, анђелима и демонима (упркос томе што тај спис на крају није добио статус канонског и није ушао у Библију). Тако је угледањем на Еноха дошло до тога да говоримо о Исусовом силаску у ад (као неку мрачну подземну тамницу) као (од Бога от)палим духовима које је Божија порука, коју им је пренео Енох, оставила без икакве наде.
Но, сада до њих допире потпуно другачији Божији гласник, Син Божији лично, који им преноси сасвим другачију, штавише, супротну вест: радосну вест = јеванђеље (1Пет 4, 6). Јер праведни Исус умро је за све неправеднике (1Пет 3, 18) не би ли их „привео Богу“. (При том остаје проблем који је заокупљао и свете оце: како је уопште могуће обраћење после смрти.) Он је допустио да му се (у смрти) душа одели од тела, само да се ми (от)пали не бисмо заувек оделили од Бога. Тиме је показао да, на крају крајева, за љубав Божију ипак нема безнадежно изгубљених.
Ми, наравно, целу ову причу можемо разумети и без древних митских натруха: Исусова порука је позив на спасење свима који су, као смртна бића, осуђени на коначну смрт. То је порука да смрт, иако још увек немилосрдно делује, ипак нема последњу реч. Коначни закључак, Омега, резервисан је за Алфу, Сина Божијег (јер је он и Алфа и Омега: „Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“, Отк 22, 13), господара живота и смрти који ће у есхатону „судити живима и мртвима“ (1Пет 4, 5). Но, са Исусом међу људима, есхатон је већ провирио у историју. Зато он својим ученицима и следбеницима може рећи: „Ко слуша [усваја и живи = спроводи у дело] моју реч [оно што вас подучавам о Божијој владавини или царевању (царству), о вашем односу према Богу као и о вашим међусобним односима] и верује Ономе који ме је послао [Богу Оцу], има вечни живот и [не само то, него] не долази на [коначни] суд [Божији], него је [већ] прешао из смрти [овога еона] у [вечни] живот [другог и другачијег еона = света и века]“ (Јн 5, 24). Или сажетије: „ Ко у њега [Сина Божијег] верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен“, чак и ако ће животарити још неко време (Јн 3, 18). Они који су као своје усвојили оно чему их је Син научио су блажени јер „имају право на Дрво живота [тј. на вечни живот] и да на капије уђу у Град [тј. Царство Божије]“ (Отк 22, 14). Зато нас ништа на овом свету не сме спречити да усвојимо Исусово учење, јер у целој Библији нема радоснијих и спасоноснијих речи од малопре поменутих. Само на њима, као у сигурној лађи можемо препловити страшно и погубно море нашег петка и суботе којима смо сваког дана све ближе. Амин!
