Исус исцељује слепог [Јован 9, 1–41]

И пролазећи виде човека слепа од рођења. И запиташе га његови ученици говорећи: Рави, ко сагреши те се овај роди слеп: он или његови родитељи? Исус одговори: Не сагреши ни он ни његови родитељи, него [је слеп] да би се на њему јавило дело Божије. Мени ваља чинити дела Онога који ме посла док је (још) дан. Долази ноћ када нико не може радити. Док сам у свету, светлост сам свету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и одмах помаза блатом очи слепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он, дакле, оде и уми се и врати се гледајући. А суседи и они који га беху видели пре да беше слеп говораху: Није ли ово онај што је седео и просио? Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човек који се зове Исус начини блато и помаза моје очи, и рече ми: Иди у бању Силоамску и умиј се. А кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Где је он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњег слепца, одведоше фарисејима. А кад Исус начини блато и отвори му очи беше субота. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Метну ми блато на очи, и умих се и видим. Тада неки од фарисеја говораху: Овај човек није од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како таква знамења може чинити човек грешник? И наста раздор међу њима. Опет рекоше слепцу: Шта ти велиш за онога што отвори твоје очи? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вероваше за њега да је био слеп па прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао. И запиташе их говорећи: Је ли ово ваш син за кога ви кажете да се роди слеп? Како, дакле, сада види? А његови родитељи им одговорише и рекоше: Знамо да је ово наш син и [знамо] да се роди слеп. А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо, сâм је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Његови родитељи ово рекоше јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ беху договорили да од синагоге буде одлучен ко год њега [Исуса] призна за Христа [Месију]. Зато његови родитељи рекоше: Одрастао је, њега питајте. Тада по други пут позваше човека који је био слеп и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је овај човек грешан. А он одговори и рече им: Је ли грешан, не знам; једино знам – да ја бејах слеп, а сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори твоје очи? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете његови ученици? Онда га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знам да је Бог говорио Мојсију; а [за] овога не знамо откуда је. Одговори човек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори моје очи. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и твори његову вољу, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога, не ми могао ништа [овакво] чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гресима, па ти нас да учиш? И истераше га напоље. Чу Исус да га истераше напоље, па нашавши га рече му: Верујеш ли ти у Сина Божијег? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега верујем? А Исус му рече: И видео си га и онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Верујем, Господе! И поклони му се. И рече Исус: Ја у овај свет дођох за суд, да виде који не виде, и који виде да постану слепи. А неки од фарисеја који беху са њим чуше ово и рекоше му: Е да ли смо и ми слепи? Исус им рече: Кад бисте били слепи, не бисте имали греха, а сада кажете: видимо, тако да ваш грех остаје.

У Старом Завету нема ниједног приказа исцељења слепца. А нема га ни код Исусових следбеника. Најближе је томе тренутак када Ананија враћа вид привремено ослепелом Савлу (Дап 9, 17). Стари Завет враћање вида слепима приписује само Богу (Изл 4, 11; Пс 146, 8). Такође то се разуме као типично месијански чин, тако да кад у Новом Завету Исус враћа вид слепоме он у ствари обавља једну божанску делатност или делатност резервисану само за Божијег Месију. Ово и јесте разлог што нам Јован приповеда овај догађај. А то је и разлог што је Исусових дела враћања вида слепима забележено више од било којих других исцељења.

Већ то што је Исус угледао овог слепца вредно је помена. Јер људи обично пролазе поред просјака не опажајући их, пошто је болно гледати беду, гледати људе који су одавно прешли тачку са које је повратак могућ. Зато су такви људи пролазницима практично визуелни део позадине у коју се утапају. А они се (можда и несвесно) труде да их из те позадине не издвоје. Но, Исус га је ипак запазио. То је био први корак ка његовом излечењу. Иницијатива је у овом случају била потпуно Исусова. Притом, тај човек је био слеп од рођења, што је његово исцељење чинило још чудеснијим.

Исусови ученици претпостављају као и сви Јевреји да су болест и патња изазвани неким грехом (Изл 9, 1–12; Пс 38, 2–6; Јез 18, 20), па питају Исуса да можда нису згрешили његови родитељи те је он због тога слеп. Јер веровало се нпр. да се нека деца рађају са падавицом (епилепсијом) или губом због грехова својих родитеља. А вероватно су и сами родитељи помишљали на ту могућност и пребацивали себи овај или онај грех. Или је можда згрешио он сам, али када? Јер будући да је слеп од рођења то се морало догодити пре рођења, у мајчином стомаку, што, додуше, према Јеврејима није било немогуће, узевши у обзир свима њима познат сукоб близанаца Јакова и Есеја већ у мајчиној утроби.

Но, Исус се не слаже са општеприхваћеном претпоставком да је болест увек изазвана неким грехом и одбацује обе могућности. Тачно је да грех узрокује патњу, али није свака патња узрокована грехом. Зато Исус каже да овај човек није слеп ни због тога што је згрешио он, ни због тога што су згрешили његови родитељи, него је слеп да би се на њему једног дана показала (очитовала) Божија дела. А онда им Исус даје ширу слику свог деловања те вели: Ваља ми чинити дела Онога који ме посла, док је још дан, јер долази ноћ када нико не може радити. У бољим рукописима, међутим, овде стоји множина: ваља нам чинити Божија дела. Јер изгледа да Исус овде нема на уму само себе већ и своје ученике и следбенике. Дакле, свима ваља чинити оно што Бог налаже. А наложена дела изгледа нису земаљска, него као да су наложена и омогућена одозго. А што се тиче овог „ваља“ (δεῖ) оно често означава божански императив – Бог ми налаже да чиним та дела. И ако га слушам морам их чинити. И као да у свему овоме има и ноте ужурбаности, јер долази време када се више неће моћи делати. Које је то време и каква је то ноћ када се више неће моћи делати? Очигледно смрт. Исус зна да ће у овом свету боравити кратко и зато му ваља пожурити са својом мисијом. А и ми делајмо док још можемо, јер када умремо нећемо више моћи. Нећемо више имати прилике. Остаће многе неискоришћене могућности. Зато док смо још ту учинимо што више божанских дела.

И наставља Исус: Док сам у свету ја сам светлост том свету. Овим „док сам у свету“ он предсказује своју смрт. Када умре тама ће прекрити његове ученике. Додуше, његово васкрсење ће ту таму учинити привременом, али ће она свеједно остати страшна. А светлост је свету јер је дошао да људе просветли у вези са њиховим односом према Богу. При том кад људи кроз живот ходе у духовној тами, сама појава светла већ је суд таквом животу.

И одмах Исус пљуну на земљу, начини блато од своје пљувачке помешане са земљом и тим блатом помаза очи слепоме. Зашто је ово урадио? Зато што се у антици сматрало да пљувачка има лековито својство, посебно у вези са болешћу очију. Тако је неки слепац тражио од цара Веспазијана да га излечи пљувачком. И јеванђелист Марко помиње два Исусова коришћења пљувачке у излечењу. Иако га је могао излечити само својом речју, Исус прибегава овом раширеном (макар и погрешном) веровању како би се што више приближио и слепоме и присутнима који су сви делили исте предрасуде. Приметимо и то да слепи није тражио да буде излечен нити је показао икакву веру. Целокупна иницијатива је искључиво Исусова. Такође, мешање пљувачке са земљом унеколико подсећа на Божије стварање човека мешањем праха земаљског (Пост 2, 7). Тако је и Исусово излечење слепога пре стваралачки него обнављачки чин. Јер човек слеп од рођења никада и није имао вид који би му се сада обновио. Уместо тога Исус њему ствара вид ex nihilo. И каже му да оде до Силоамске бање и да се умије, што овај и учини.

Исусово упућивање слепога да се опере у бањи подсећа на Јелисејево упућивање Немана да се опере у Јордану како би оздравио од губе (1цар 5, 9–14). У оба случаја је било потребно прање и у оба случаја они који треба да буду излечени иду без својих исцелитеља сами до воде. А за име бање Јован нам каже да „силоамски“ значи „послан“ чиме нас очигледно упућује на Исуса као онога који у свет није дошао сам од себе него је од Бога послан са одређеном мисијом (Јн 7, 28–29). Зато сада и шаље овог несрећника у истоимену бању која би га својим именом могла подсетити да му слепоћу спира онај који је од Бога послан. Као што водом крштења спира старог и духовно слепог човека у сваком од нас. Исус као посланик Бога Оца и иначе је онај његов аспект на коме јеванђелист Јован нарочито инсистира.

Из бање се бивши слепац врати гледајући. Треба разумети да му Исус није само исцелио вид него и здравом виду прилагодио ум, јер је потребно да ум процесуира оно што се гледа да би човек разумео то што види. А данас знамо да је за то потребно не мало времена. Но, у овом случају човек одмах функционише као да види одувек. Због свеобухватне трансформације коју подразумева овај чин давања вида слепоме, у раној цркви он је упоређиван са крштењем па је као такав понекад и сликан у катакомбама.

А суседи су слепог и препознавали и нису. Као да нису били сигурни да ли је то он, тако да им је он сам морао потврдити да јесте. Личи на њега, говорили су. Јер човек који сада види друкчији је. Кажу да су очи прозори душе. Не само да ми очима видимо друге, него и они нас виде кроз наше очи. А његове су очи док је био слеп биле безизражајне и беживотне. Вероватно је и његово држање сада када је прогледао било сасвим друкчије. Као просјак, а шта би друго у антици био човек слеп од рођења, трудио се да се држи тако да изазива сажаљење, не би ли добио који новчић. Сада више није био шћућурен у неком углу него је ходао усправан међу другима.

Но, ово чудесно исцељење није Исусовим противницима усадило веру. Напротив, они су постали још огорченији на њега. Поготово када су им дојавили да је ово исцељење Исус извршио у суботу, дан у који се није смело радити готово ништа, па ни лечити, осим изузетно хитне случајеве. А овај није био такав, јер ако је био слеп од рођења могли су и он и Исус сачекати бар још један дан. Но, Исус није хтео да чека. Штавише, изгледа да је у праву Калвин када каже да је Исус то чудо намерно извршио у суботу. Можда није био у праву када тврди да је то учинио како би изазвао што већу саблазан и тако добио већи публицитет не би ли „истина тог чудесног дела засијала још сјајније“. Можда. А можда је Исус намерно хтео да покаже како забрана рада суботом не сме да се претвори у правило изнад човека и против човека. Било како било јудејске старешине му то никада нису опростиле.

Како и приличи самозваним чуварима јавног поретка и морала фарисеји су испитали човека који је прогледао и он им је испричао како се то десило. С којим правом су га фарисеји уопште испитивали остаје нејасно. Да ли је у питању било неко фарисејско тело службених представника Синедриона, тзв. Мали Синедрион или суд синагоге (каквих је у Јерусалиму било два) или је ту реч само о угледним и утицајним фарисејима, али без службене улоге, остаје да нагађамо. У сваком случају ова својеврсна инквизиција изазивала је страх код људи, што је јасно из реакције његових родитеља када су и њих испитивали о овом случају. Њихово уплашено изговарање: „питајте њега“, што питате нас, уосталом „одрастао је“ па „нека говори сам о себи“, јасно нам показује да су хтели да се извуку из ове ситуације пребацујући све на сина. А чињеница да су ови фарисеји изазивали страх сведочи о томе да су они имали власт да „одлуче од синагоге“ (Јн 9, 22) тј. да изопште из заједнице, да екскомуницирају неподобне, а можда чак и да им одузму имовину (Езра 10, 8). Додуше Јованов израз „изопштити из синагоге“ не налазимо ни у Септуагинти ни код световних писаца тог доба, тако да није до краја јасно шта све он подразумева, али се у сваком случају требало плашити њиховог негодовања. Ипак, чини се да су хришћане почели из синагога изопштавати тек крајем првог века.

Неочекивано, сведочење прогледалог поделило је фарисеје. Једни су сматрали да је довољно то што Исус не поштује фарисејске прописе о суботи па да се са сигурношћу закључи да он не може долазити од Бога. Други су опет тврдили да Исус чини таква знамења каква један грешник не би никако могао, те мора бити да он ипак долази од Бога. Први полазе од кршења суботе. Други од извесности чуда. Први су чврсто забарикадирани у својим предрасудама. Други су ипак отворени за манифестацију истине. Фарисеји су се око овога толико поделили и збунили да су на крају питали прогледалог шта он мисли о Исусу, што је крајње необично, јер иначе им не би пало на памет да једног таквог човека, грешног слепца, питају било шта у вези са неким верским проблемом за који су уосталом они себе сматрали експертима. Но, у тоталној недоумици и међусобној неслози ипак га питају. А он без икаквог оклевања одговара: Он је пророк. То је било највише чиме је могао почаствовати неког Божијег човека, чиме Исуса поставља на најузвишеније њему познато место. Више од тога припадало је само Богу.

Непобитна истина је да слепац сада види, али су фарисеји слепи за истину. И поново га питају шта му је то Исус урадио, стављајући му до знања како они знају да је Исус грешник. А прогледали, показујући завидну одважност не плашећи се својих инквизитора, одговара им: Не знам ја је ли он грешан или не, ту сте ви специјалисти. Оно што ја засигурно знам јесте да сам био слеп а да сада видим. Он се, дакле, држи необоривих чињеница и не упушта се у фарисејске спекулације о грешности. Но, они и даље инсистирају да им каже како га је то Исус излечио, на шта им он одговара као да им је раван: Већ сам вам рекао али ви ме не слушате, него хоћете да чујете оно што вама одговара. Оно што вам не одговара ви не чујете. Зашто онда да вам узалуд понављам? И ту излечени прелази у противнапад постављајући им за њих изузетно увредљиво питање: Да ме можда ви толико не испитујете јер желите да постанете његови ученици? Овим као да их је убо у живац (а чини се да је то и хтео). Јер они му бесно одговорише: Ти си његов ученик, а ми смо ученици Мојсијеви (очигледно подразумевајући да није могуће бити ученик обојице, него или Мојсија или Исуса). И опредељују се за Мојсија, јер Мојсије је за сваког Јеврејина био неупитан, док је Исус био камен спотицања. Очигледно, фарисеји, будући несигурни, покушавају да се сакрију иза ауторитета Мојсија, али не схватају да то није могуће. Јер да су били истински Мојсијеви следбеници морали би прихватити и Исуса. То им сам Исус објашњава другом приликом када им каже: Мојсије у кога се ви толико уздате, у ствари вас оптужује код Бога. Зато што га величате али га не разумете. Да га заиста разумете схватили бисте да он у ствари говори о мени, Исусу. И да заиста верујете њему, морали бисте веровати и мени, јер онај о коме је Мојсије писао сам ја (Јн 5, 45–46).

Снагу сведочанства излеченога можемо мерити бесом фарисеја који, познати по својој учености, схватају да губе битку са једним необразованим просјаком. Јер он је за та два дана схватио да најмоћније сведочимо Христа када сведочимо шта је он учинио за нас. А на крају свог расправљања са њима просто их је дотукао. Наиме, они су у својој уображености тврдили да знају да је Мојсију говорио Бог, али да то не знају када је у питању Исус за кога не знају ни откуда се уопште појавио. На шта им излечени одвраћа: Е, па управо у томе и јесте чудо, што ви толико учени и уважени и наводно најбољи познаваоци Писма не знате откуда је Исус. А он ипак мени отвори очи, те иако сам од рођења био слеп ја сада видим. И како би онда он могао бити грешан кад сви добро знамо да Бог не слуша (не услишава) грешнике, него само оне који га поштују и који творе његову вољу (излечени дакле разуме да га је Исус излечио Божијом силом). Другим речима, кад Исус не би долазио од Бога, он не би могао чинити ништа слично. Па како онда не знате откуда долази? Сатерани овим аргументима у ћошак фарисеји се, у недостатку противаргумената, извикаше на излеченог (а шта друго им је преостало): Ти који си се родио у гресима (и зато си био слеп) нашао си се да нас подучаваш у стварима за које смо ми стручни. И истераше га напоље. Дакле, једини аргумент који им је преостао био је квазиаргумент познат као argumentum ad hominem. И тешко да тога нису били свесни. А његово избацивање Златоусти коментарише овако: „Јевреји су га избацили из храма, али га је Господ(ар) храма пронашао“. Многим хришћанима који су касније избацивани из синагога то што је Исус потражио избаченог пружало је утеху.

Не знамо да ли је то што су слепог истерали из синагоге била његова трајна екскомуникација или само тренутно избацивање напоље због дрскости. Мишљења стручњака су подељена. Шта год да је случај, када је Исус чуо да је овај избачен напоље потражио га је да би га запитао верује ли он у Сина Божијег. За разлику од многих данашњих духовника и стараца којима народ готово опсесивно хрли, Исус га није прво питао да ли верује па му онда нудио излечење, него га је прво излечио па га је тек онда питао да ли му верује, да ли има поверења у њега. Јер следио је још један ступањ преображаја излеченог који му одговори: А ко је он Господе па да верујем у њега. Јер у почетку он није ни знао ко га је излечио. Потом је сазнао да је исцелитељу име Исус. Затим га је исповедио као пророка. А сада ће сазнати да је Исус нешто још више – сâм Син Божији, пошто му Исус одврати: Како не знаш ко је он кад си га и чуо и видео. Тада се излеченоме отворише и духовне очи (као што му се дан раније отворише физичке) и схвати да то Исус говори о самом себи, те му одврати: Верујем [ти] Господе. После онога што си ми урадио у тебе имам апсолутно поверење. И поклони се (начини метанију) пред њим. Ово је једино место у Јованово јеванђељу где се неко клања пред Исусом.

Никога Исус не приморава на то. Он дела тако да његова дела откривају Божију славу, а људи су слободни да то прихвате или не. Одговор слепог била је вера, одговор фарисеја неверовање. И Исус своју мисију објасни слепоме: Ја сам дошао за суд свету да би они који не виде прогледали, а да они који мисле да виде ослепе. Међутим, мало раније у овом јеванђељу Исус тврди да „не посла Бог својег Сина да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“ (Јн 3, 17). Да ли ово искључује једно друго? Је ли Син Божији дошао да суди свету или није? Пажљивије читање води закључку да исказ: „Ја сам дошао за суд свету“ не значе да ће нам сада Исус пресуђивати као судија у некој судници. Сва јеванђеља нам сведоче о томе да нам он суди самим својим присуством. Сâмо његово појављивање чини да се људи опредељују за или против њега. То потврђује и он сам када објашњава да се суд свету састоји у чињеници да је светлост (дакле, сâм Исус) дошла у свет, али да људи нажалост више заволеше таму него светлост будући да чине зла дела која се на светлости виде, а у тами су скривена. Тама скрива завере, лукавства, убиства, крађе, оговарања, сплеткарења и свакојака непочинства, а на светлости ништа не остаје скривено него се све види. Зато је светлост (тј. Исус) сама по себи суд. И зато је Исусов долазак некоме добра вест (јеванђеље) а некоме лоша. Јер то зависи од њега а не од Исуса.

А да је дошао да би слепи прогледали јасна је алузија на пророка Исаију који каже: „Тог дана [када Месија Божији, Исус, буде проповедао царство Божије] глуви ће чути речи из књиге, а из мрака и таме прогледаће очи слепих“ (Ис 29, 18) и „Тада ће се отворити очи слепима и уши глувима“ (Ис 35, 5). Јер и за Исаију је исцељење слепих био знак месијанства. Уосталом то наводи и Исус када шаље поруку Јовану Крститељу. Такође, његов долазак да би слепи прогледали а да би они који виде ослепели, може се тумачити на нивоу појединаца, као што је случај са слепцем и фарисејима из ове приче, али и на нивоу целих народа. У том случају би, као што мисле св. Јован Златоусти и св. Кирило Јерусалимски, те Исусове речи могле значити да је он дошао да би толики незнабошци прогледали и прихватили истинског Бога, а јудејске старешине се показале слепима не препознавши га.

Дакле, није Исус фарисејима пресудио тако што им је одузео вид. Они су заслепљени јер одбијају да увиде да су духовно слепи и тако остају учвршћени у својој слепоћи. Превише су самоуверени и надмени да би могли јасно видети ствари које се не уклапају у њихове предрасуде. Тиме што нису препознали Сина Божијег, а морали би ако су прави писмознанци, они су пресудили сами себи. И тако заслепљени они протестују узвикујући: Зар смо и ми слеп(ц)и? На шта им Исус одврати: Камо среће да сте заиста слепи, јер тада не бисте имали греха, тј. не бисте били одговорни за то што не видите Сина Божијег. У ономе ко не зна али би волео да сазна, нема кривице. Кривица је у ономе ко (иако у ствари не зна) претендује на то да зна и зато није вољан да учи. Зато им Исус каже: Ви тврдите да видите, иако сте јасно показали да не видите ко је Син Божији и откуда једино може да дође, и зато ваш грех остаје. Ви тврдите да је онај слепац грешник позивајући се на његову несрећу, а ја вам велим да сте прави грешници ви, јер одбијате да видите Сина Божијег који је светлост свету. А о таквима древна изрека каже: „Видите ли човека који је мудар у сопственим очима? Више наде има за будалу него за њега“ (Мудрости 26, 12).

Дакле, из Исусових речи је јасно да је свако од нас одговоран за оно што зна и за тумачење онога што види. А када зажмуримо на истину онда је то озбиљан и опасан грех. Фарисеји нам остају опомена да Исуса не може баш свако ни „видети“ ни „чути“, него само они који имају очи да виде (Отк 3, 18) и уши да чују (Лк 8, 8; 14, 35; Мк 8, 18; Отк 2, 7, 11). Додуше на слепоћи оних који не виде активно ради и кнез овога света на шта подсећа и апостол Павле када Коринћанима каже да „Бог овога света ослепи разум неверникâ, да им не засветли светлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога“ (2Кор 4, 4). Но, и поред свег труда палих анђела, Исус нам јасно ставља на знање да смо на крају крајева ипак ми ти који су коначно одговорни за наша отврдла срца и затворене очи. Јер слободу нам не могу одузети ни зли дуси, па тако препознавање или непрепознавање, прихватање или неприхватање Исуса као светлости света остаје на крају наша одговорност. Ово је некоме радосна, а некоме страшна вест. Уколико је искрен према себи, свако од нас ће препознати којој страни припада. Амин!