Истеривање демона (Мт 8, 28–9, 1; Мк 5, 1–20; Лк 8, 26–39)

А кад он дође на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи оним путем. И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас Исусе Сине Божији? Зар си дошао овамо пре времена да нас мучиш? А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. А демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња. И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали се крдо свиња са брега у море и утопише се у води. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу. И видевши га молише га да оде из њиховог краја. И ушавши у лађу пређе и дође у свој град.

Није лако одредити где се ова епизода одиграла. Синоптичари, Матеј (8, 28–9,1), Марко (5, 1–20) и Лука (8, 26–39), дају нам различите податке. За јеванђелиста Матеја је то „земља гергесинска“, за Марка (и вероватно за Луку) то је „земља гадаринска“ (Мк 5, 1), а помиње се и земља герасинска. А можда су једноставно у питању различити изговори истог места.

Ориген нас уверава да је у питању гергесинска област, а тако стоји и у српском синодском преводу. Такође, код Матеја су у питању два бесомучника, док Марко и Лука говоре само о једном. Можда су заиста и била два (Матеј је вероватно био присутан па је то могао знати), док Марко и Лука помињу само једног вероватно зато што је само један и говорио са Исусом.

Додуше, за саму поенту приче и један је довољан. Код Луке тај је уз то још и сасвим наг, а код Марка (чији је приказ од све тројице изгледа најпотпунији) он је везан ланцима („оковима и веригама“) које стално раскида тако да га нико није могао укротити (Мк 5, 4). Чини се да је тај све време проводио у гробовима (било онима ископаним у земљи или издубљеним у стени) и непрестано урлао и самоповређивао се камењем. Сви су избегавали чак и то да само прођу онуда.

Сусрет Исуса са тим људима који су били опседнутим демонима догодио се после ноћи у којој је Исус са својим ученицима лађом прешао Галилејско море (или језеро) кренувши из Капернаума. Те ноћи се на мору подигла толика бура да су лађу преклапали огромни таласи тако да су ученици мислили да ће се сви подавити. А при свему томе Исус спаваше (Мт 8, 24).

Пренеражени од страха они га пробудише не би ли их некако спасао. А он уставши једноставно запрети и ветру и мору и одмах „настаде велика тишина“ – дакле природне стихије се потпуно стишаше. А људи који то видеше у чуду се питаху: „Ко ли је овај да га слушају и ветрови и море?“ 

У дану који је пред њима десиће се нешто што ће их опет натерати да се запитају: „Ко је у ствари овај човек?“ Догађај са демонизованим људима збио се у области која је с друге стране језера („с ону страну“), неких десетак километара југоисточно преко пута Капернаума где су се Исус и ученици искрцали после епизоде са поменутим стишавањем велике буре.

То је углавном била нејудејска територија, што објашњава откуда ту свиње, које су Јудејци сматрали нечистима и које је Мојсијев Закон одстранио са јеловника, мада су нејудејци у то време јели свињетину. Сасвим је могуће да су Гергесинци или Гадаринци били нејудејци, те да су нејудејци били и власници свиња. Јер, тешко би било замислити да се свиње гаје на територији поштовалаца Мојсијевог Закона.

Чим се Исус ту искрцао одмах су му пришли ова двојица опседнутих и то изашавши из гробова, местâ која су била нечиста за Израелце, али која су зато одговарала демонима који су били у њима. И пришавши му почели су да вичу на Исуса: Шта хоћеш од нас? И зашто си дошао пре времена? Према ономе што су говорили, било је јасно да то демони говоре кроз њих.

Али много је значајније то што су ти демони, за разлику од људи, тачно знали ко је Исус, јер му се обраћају са: Исусе, Сине Божији. Његови ученици у барци су можда покушавали да схвате ко је он, али су демони то тачно знали – Исус је Син Вишњега Бога, што је значило да има власт над свим духовима, па онда и над њима. Ови демони су, кроз људе које су запосели, радили шта су год најгоре хтели, али сâмо Исусово присуство на њиховој територији било је довољно да се потпуно узнемире.

Дакле, ова двојица, или само један, свеједно, били су запоседнути демонима који, чим угледаше Исуса, повикаше: „Шта хоћеш од нас, Сине Божији? Зар си дошао овамо пре времена да нас мучиш?“ За данашњег човека и само помињање демона изазива сумњичавост. Он би да такво понашање протумачи понајчешће неким психичким поремећајем.

За библијског писца, међутим, постоји свет невидљивих бића око нас који се не може тек тако игнорисати. Према хришћанском предању, сатана или ђаво је бивши арханђел који је збачен са небеса када се побунио против Бога. И изгледа да је за собом повукао приличан број анђела које у Библији називају демонима. Оно што је у нашем одломку интересантно јесте да ови демони одмах препознају ко је Исус, као и то да им његово присуство може пресудити. Такође, чини се да им је познато и да ће постојати коначни суд, пошто кажу Исусу да је дошао „пре времена“. Дакле, знају и то да још није дошло време коначног суда.

Јасно је, дакле, да су они знали да Исус има моћ да их потпуно уништи и да за то постоји тачно одређено време. Уосталом и јеванђелисту Јовану је откривено да је Отац сав суд предао Сину и да Отац не суди никоме, него то чини Син (Јн 5, 22). Ови зли духови су очигледно препознали судију који ступа на њихову територију и уплашили се да ће им сада слобода бити ускраћена.

Они су изгледа свесни каква им је коначна судбина и све о чему размишљају је да бар још мало продуже своју изопачену владавину. Уплашени су да ће бити мучени пре времена, али им то не смета да у међувремену муче ове две напаћене душе и ко зна кога још. 

Знајући да са Сином Божијим нема преговора, демони га моле да им, кад их већ изгони из људи, дозволи да уђу у свиње које су ту у близини пасле. Ни један од јеванђелиста нам не објашњава због чега су то демони тражили. Можда зато што су знали да им Исус неће допустити да уђу у друге људе, па је улажење у свиње ипак било боље него да их сурва у амбис. Ако већ не могу остати у људима, да бар остану у том мрачном крају, а нечисте свиње су се чиниле природним местом за нечисте духове. А од Марка и Луке сазнајемо да је демона било толико много да су себе називали легион.

И Исус им дозволи да уђу у свиње једног великог оближњег крда. И то оном једноставношћу минимума речи која ће се пројавити и на последњем суду. Рекао им је само: „Идите“, као што ће некима рећи: „Одлазите, не познајем вас“ или као што је заповедао болести да одступи или бури да се стиша или разним демонима да изађу из људи.

Контраст који ова слика ствара је јединствен. Моћни зли дуси, који малтретирају све и свакога, одједном су у паници пред Христом, забринути да су им дани избројани, знајући какав суд им се спрема. Над оном двојицом јадника они се могу силити, али против Исуса они немају никакве власти. И зато су очајни. Но, добивши дозволу да се населе барем у свињама одмах то и учинише. А ове јадне животиње, којих беше огроман број, ваљда шокиране оним што им се догодило, а не могавши као људи поднети толико зло, избезумљене се сјурише у провалију ка мору.

Море је у античком свету често било симбол зла, праисконског хаоса. Било је, дакле, природно да се и демони сурвају у море у којем су скончале свиње. Остаје недопричано да ли је Исус сурвао демоне у провалију или је то што су свиње у које су ушли демони завршиле у провалији требало да буде лекција људима како ће и сами скончати ако господарима зла дозволе да их запоседну.

Изгледа да су свињари вест брзо раширили и да су људи, а сигурно и власници свиња, у оближњем граду одмах сазнали шта се збило. И дотрчали су да се и сами увере да ли је тачно да су ти људи, које они нису могли ни савладати а камоли уразумити, заиста потпуно оздравили. За разлику од Матеја, Марко и Лука нас извештавају да ови сеђаху обучени и сасвим присебни. Али оно што највише изненађује је то што су придошли грађани, угледавши Исуса, тражили да он напусти њихов крај. Нису га прославили као великог исцелитеља, него су желели да му што пре виде леђа. Зашто?

Можда зато што су мислили само на губитак толиких свиња. Или им је пореметио уобичајену рутину живљења небивалим чином. Или су се и сами уплашили овог необичног пророка који има власт да изгони зле духове (барем тако пише Лука: мољаху га да оде „јер беху обузети великим страхом“, Лк 8, 37). Шта год да је од овога тачно, они га свеједно нису хтели међу собом. А Исус не остаје тамо где га неће. Зато се и овог пута одмах окренуо, ушао у лађу и вратио се у Капернаум.

Но, док је улазио у лађу, човек ослобођен демона и бескрајно захвалан хтеде му се придружити и отићи са њим, али је Исус имао за њега други план. Пошто га народ тога града није хтео, оставиће му овога којег је ослободио толиких демона да о томе сведочи том истом народу. И заиста, Лука каже да он „отиде причајући по свему граду шта му учини Исус“ (Лк 8, 39). Тако ова епизода остаје једно од јаснијих јеванђелских сведочанстава одбацивања Христа упркос јасном сведочанству о томе ко је он.

Из овог одељка јеванђеља постаје јасно да Исус Месија, Син Божији, има апсолутну власт над светом духова, над сатаном, над демонима, као и над онима којима ови демони владају, и он ће ту моћ да изгони демоне, али и да исцељује, пренети и на своје апостоле (Мт 10, 8) а потом је до данас спорадично давати ономе коме он у свом божанском свезнању процени да треба. Његову власт је у поменутој епизоди показало то што је он протерао читав легион демона, а то је била само предслика коначног суда овим силама мрака.

Али до тог коначног суда неће доћи пре победе на крсту када ће глава змије бити скршена (Пост 3, 15). Зато када су Исусови ученици хтели да спрече његово хапшење две-три године касније, он им је јасно ставио до знања да он све држи под контролом, и да се све одвија баш како треба те да ће ускоро умрети. А да је све како треба објаснио им је тиме да, кад би само хтео – могао би тражити од свог Оца да му у одбрану пошаље легионе анђела који би га могли не само одбранити него и разорити читав свет. Али пре коначног суда над злом требало је да се одигра и суд над добром, тј. над њим самим, а тај суд ће се одиграти на крсту.

Наравоученије би овде могло бити и то да ми људи сами по себи немамо довољно јако оружје против злих духова (они људи у гергесинској земљи били су играчке у њиховим рукама). Али ако у себи имамо Светога Духа, тј. Исусовог духа истине и правде, који је, као што смо видели, силнији од сваког злог духа у поднебесју, тада и само тада се можемо упустити у својеврсни „духовни рат“.

Стога, опомињем и себе и вас да не будемо као људи из онога града који су отерали Христа од себе, него будимо као онај опседнути, па Исусом излечени и очишћени, који је на крају желео само то да иде за Христом. Молимо се Господу да нам ту исту жељу како год зна испуни. Амин!