Прошло је 25 година од када је Верска настава постала поново део школског система у Републици Србији. Црква је после деценија наметнуте тишине, доживела могућност да поново испуни учионице основних и средњих школа – да ради и оплемењује своје друштво хришћанским учењем, вером и етиком, а посебно да своје младе боље упозна и саслуша их.
Другим речима, Црква је добила прилику да породи један нови етос у ширем друштвеном контексту – да буде мајка својој деци. Али после две и по деценије, шта је мајка урадила? Звучи готово невероватно да Верска настава и даље нема своје уџбенике! Црквени врх очигледно није нашао за сходно да је то важно, нити их то занима, нити је то интерес. Одговор за ову незаинтересованост и небригу налазимо у много дубљем, људском и теолошком проблему. Наиме, одавно је црквени врх почео себе да поистовећује са самом Црквом. Када се тако нешто деси мисија постаје сувишна, а последица оваквих процеса јесте да се Црква сведе на обреде и обичаје. Таква црква која свој идентитет црпи из обредословља, не може да види ни потребу ни жељу да поучава и сведочи – њена једина функција постаје да служи црквеном врху обезбеђујући му моћ и контролу.
Управо зато, развијена је посебна идеологија „благослова” – „благословом” се мери сваки корак вероучитеља, они се њиме контролишу и уче покорности, јер чим покажу и само мало слободе, интегритета – чим покажу да не желе да буду покорни – „благослов” их подсети да су заменљиви и уговор им се раскида. Тако се природно и без много помпе Црква претворила у злу маћеху, маћеху која мисли да њени млади и даље не заслужују труд око уџбеника, а њихови наставници не заслужују стално запослење (осим неколико срећника), не заслужују да живе без страха. Маћеха је успела да изгради неповерење према наставницима Верске наставе, а на крају и суштинско неповерење према младима – према свима онима који је похађају.
Вероучитељи, пак, стасали у неком другом времену, покушавали су тим истим ђацима да пренесу поруке љубави, солидарности и правде – као највеће и најузвишеније вредности наше вере. И четврт века је стасавала једна генерација – генерација нове деце, нових младих – гладних оних вредности које су им њихови вероучитељи преносили. Природно је да су тако васпитани млади почели да имају очекивања од Цркве, јер су кроз веронауку разумели да им Црква није нешто страно – него су и они сами Црква. Ти нови људи који су стасавали почели су да се буне, да се буне због онога што сваком вернику треба да буде неприхватљиво. А неприхватљиво је да се лаж назива истином, да се председник једне државе обоготворава, а његови послушници ките орденима СПЦ без сваке мере, укуса и достојанства.
На крају дана, када зла маћеха показује толико дуго времена презир према Верској настави, вероучитељима и младима – како онда маћеха да гледа на протесте чији су покретачи управо ти исти млади људи?! Не може реаговати никако другачије, него баш онако како је то чинила и до сада – са презиром и несвесном мржњом. Због свега тога, не сме да нас чуди или изненађује да су млади људи у очима и самог патријарха – ништа друго, него „обојена револуција”. Дакле, они млади које је на неки начин Црква „рађала” кроз Верску наставу, кроз стотине и стотине вероучитељки и вероучитеља, кроз мноштво часова и разговора, предавања и личних односа – нису важни и црквени врх им не верује! Напросто – маћеха их не подноси.
Али ни то није било довољно црквеном врху. Није им било довољно да им не верују, није било довољно да буду незаинтересовано за њих – било је потребно да их оптуже и да им нацртају мету на чело, јер су они „обојена револуција”, „српске усташе” – издајници и рушитељи своје земље! Црквени медији за две године о њима нису написали један умерен, а посебно не позитиван пасус, јер не могу да сакрију колико их заправо презиру.
Довољно је видети један апсурд „богословија”, средњих школа за које је задужена СПЦ. Готово да нема ђака који би икада више поново уписао ту школу, јер је тамо искусио оно што само они знају. Већина се младих са радошћу сећа својих средњих школа, ђаци богословија се ње сећају углавном кроз трауме.
Зато не треба да нас чуди да се презир према младости види готово увек и на сваком месту, а то се посебно лепо види на фотографији где епископ Давид узима у загрљај „студента који жели да учи” – Милоша Павловића. То је фотографија истинског презира према младости која је слободоумна, храбра и жељна правде. Дакле, црквеном врху идеал једино подношљивог младог човека јесте онај који се исцртава у карактеру „студента који жели да учи” – то је човек који је покоран и послушан режиму и црквеном врху, онај који не сме да мисли својом главом и који не сме да буде свестан друштва у којем живи.
Прошло је четврт века Верске наставе, четврт века незаинтересованости, неповерења и латентне мржње црквеног врха према младима. Сада је можда дошло да се црквени врх суочи са најтежим питањем: шта је остало од мајке која је сопствену децу научила да љубе правду, а онда их презрела када су правду почела да траже?
