Марина Стојановић, Ирина Заруцка, 2025.
Док се део домаће јавности у Србији бави(о) одавањем поште прекоокеанском инфлуенсеру за кога углавном до тада није чула, али се преко ноћи, као по задатку, сродила са његовим идејама, на фронтовима и међу избеглима с њих, на улицама великих, тобоже напредних велесила дешавају се трагедије које односе животе невиних, обичних људи којих се тек понекад неко сети (нажалост, врло често и нико). Скоро све до модерног доба смрт радника, „обичног“ човека није била ни судски процесуирана као, на пример, смрт неког племића. Данас формално право поставља свачији живот као подједнако важан, али зато постоје други лукави начини дискриминације, потпиривања класних разлика и сл. Суноврат врлине и недостатак савести и стида доводе до тога да најконтроверзнији садржаји, нарочито они противни свим етичким вредностима, добијају широку рецепцију, изазивајући вишеструке реакције, често оштре, афирмативне или негативне, дижући прашину која постаје „опијум за масе“. Читава историја развоја потрошачке цивилизације у савременом добу почива на овој експанзији бизарног које треба да привуче пажњу и омами потрошаче циљањем опет на најниже пориве, индивидуализам и егоизам, који су, према светоотачком предању, корен и узрок свакога зла. Тим наопаким приступом неповлашћен човек, „обичан“ грађанин, радник, бива скрајнут с фокуса јавности, његове муке постају подразумеване, а његова судбина заборављена.
Како је неко успео да споји пропаганду да је звецкање оружјем пожељно са тобоже еванђелским наративом, остаје нејасно свакој иоле рационалној анализи. Па ипак, још чудније од тога јесте дивљење таквим беседама, које се, неким чудом, јавило и на домаћој политичкој (и делом клерикалној) сцени која иначе почива на старом принципу „хлеба и игара“. Овде не помињемо име везано за конкретан случај јер оно не само да је ових недеља познато, већ је и неважно. Важан је принцип који ће наћи опет неки нови бренд. То је исти онај принцип изливања родољубља, храбрости, певања родољубивих и етно песама, бусања у „српске“ груди све док се и последњи Срби, тихо и у страху, спаковани још одавно, са шапатом место гласних речи, исељавају из северне Косовске Митровице тужни што напуштају дом а опет негде срећни што су још увек живи. За то време тенкови чувају „београдски пашалук“ да покажу како тамо, ето, још постоји снага. Тамо, на северу Косова, где су Срби били већина пре само неколико година, живећи у каквом–таквом миру, од толиког налета родољубља власти, појединих попова и њихових забављача, остале су празне њихове куће, а њихови животи непознати, безимени и маргинализовани. Ми, осим ако нам нису род или познаници, нећемо знати шта они трпе свакога дана, шта су подносили далеко од било чијих очију, како им је било док су напуштали куће у које су труд и муку уградили.
Том истом логиком бусања у груди, испевања химни о великом пријатељству нас са властима великих империјалних сила, занети дипломатијом нису приметили да хиљаде људи страда у ратовима које те исте велике силе воде да би одржале своје име и углед „моћних“ пред светом. Тако је и млада Ирина погинула, избегла из своје ратом уништене земље, Украјине, у свет за који је веровала да је бољи. Милостивог погледа, природне лепоте и крхке снаге постала је жртва необјашњивог зла једне сасвим обичне вечери. Поједини су били згранути том изненадном и свирепом трагедијом па се вест о њој некако проширила. Нико јој није одавао оде јер је она ипак била само обичан радник, а не медијска личност владајуће елите. Као и наше жртве, оне испод надстрешнице, али многе друге, и она неће променити ток развоја друштва. Не знамо пуно о Ирини, не само што нам је била далека и непозната, већ и зато што је живот за њу тек почињао. И не можемо, нажалост, исправити наопако друштво стране надмоћне силе у којој је насиље скоро па део свакодневице, а оружје доступно у супермаркету. Али можемо да престанемо да будемо некритички конзументи и поштоваоци идеје о великим силама, великим империјама које владају светом. Бог је у Старом Завету анатемисао вавилонску кулу, осудио наум о централизованој моћи, но свет није престао да диже вавилонске куле. И није важно да ли је њен центар у Вашингтону, Пекингу, Москви или негде овде у Европи, важно је знати да ниједна вавилонска кула није досегла до неба али јесте својим падом усмртила оне који су се крај ње нашли.
У друштву где је појединачни човек неважан, где влада конзумеризам, где је све роба и ствар престижа, где мора да постоји маса (како рече презриво бивши премијер „руља“) која ће обожавати систем и његове идоле, Црква би требало да буде бег од таквог света. Ту је, да макар делимично, иконизује будућу, есхатолошку реалност блаженстава – „блажени кротки…, блажени глади и жедни правде…, блажени миротворци…“ (Мт 5, 5-9). Коначно испуњење блаженства је догађај будућности, али њихов почетак, почетак тог процеса испуњења блаженстава, као и почетак обожења, треба да буде већ сада и овде. Као што Христово очовечење доноси промену у онтологију света, у само биће створене природе, тако његове поуке, Еванђеље као вест и апостолско делање, доносе промену у социјалној сфери. Друштво се мења преобликовано Еванђељем. „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал 3,28), вели апостол Павле. Неке разлике по природи током читавог трајања историје, попут разлике у роду, неће нестати. Ипак, то не значи да хришћанин треба да дели људе према овим пролазним категоријама. Старовековна класна подела на робове и слободне људе искорењена је временом али је и замењена опет неким новим класним поделама. Роба из старог века заменио је у капитализму радник. Радник данас формално има право као и сваки грађанин али се у пракси то право често не реализује – знамо безброј случаја злостављања радника где они раде као непријављени, обесправљени, бедно плаћени, под притиском, изложени насиљу разних врста… Када се открију, такви преступи се скоро па благо кажњавају, док реакција јавног мњења јесте често и равна линија – превише је таквих случајева па се ова девијација подразумева као „нормалност“. Можда је чак житељима тих великих капиталистичких земаља постало и очекивано да негде, у некој улици, превозу, станици, неко и страда. Ирина, једна у више милиона радника, грађана без заштите, без педигреа, без капитала, утицаја, моћи страдала је постајући жртва језивог насилника, каквих нажалост има на улицама западних градова. Док разна обезбеђења чувају елиту која има да их плати и приушти, слобода сваког другог човека је стављена на ризик – жене посебно нису безбедне на улицама већине великих градова.
Без контроле, без надзора, те обичне, нејаке, незаштићене може да чува једино Бог, или пуки случај или неко ближњи. Губитак емпатије и солидарности пројављује се и као чудно одсуство бриге за ближњег који страда – ако је веровати вестима, присутни су превозу у коме је Ирина страдала, немо су посматрали злочин… Потребно је вероватно свакодневно подсећати на еванђелске параболе, на милостивог Самарјанина кога је све теже наћи, а који јесте „со свету“. Читање божанских писама са проповедаонице није довољно, потребно је делатно живети реч Еванђеља и ширити је тамо где за њу нису чули, а понављати је не само са микрофона, већ у срцу у тишини, свакодневно и молитвено.