Грета Леско, Распеће
Закључана отвори Едемска врата.
Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се.
(Синаксар Великог Петка)
Васкршњи пост дође и прође, неко се потруди више неко мање, али ретко ко до последњег дана дође са истим ентузијазмом са којим је започео. Када трка крене сви су тркачи пуни снаге и јуришају ка медаљама и подијуму али како време одмиче тако и темпо опада па се неретко многи једва превуку преко циљне линије. На циљу се нико не весели ловорикама, нико није шампион поста, него се сви радују што је трка завршена и може да се предахне. Доминира умор и осећај да је све то могло и мало боље.
А онда у глуво доба ноћи долазимо на Пасхално јутрење и тамо слушамо Златоуста који нас громко позива: „Уђите сви у радост Господа свога и први и други, плату примите, богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и који нисте постили, веселите се данас… Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због греха, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт…”
Свети нас подсећа да пост није циљ сам себи већ да се приближимо Богу, да уђемо у Царство Његово, да оснажимо веру, да ојачамо дух. Но, ако ћемо бити искрени сами са собом, признаћемо да се може постити и боље него што смо постили. Могли смо се усрдније и чешће помолити. Могли смо мање да грешимо, више да праштамо, мање да причамо више да стражимо… Могли смо али нисмо – и шта сада? Хоће ли нас Бог презрети, хоће ли нас одбацити, заборавити, осудити? Јесмо ли достојни?
Када је Христос сишао у ад и угорчао га, одонуд је у рај повео Адама и Еву, Давида и Соломона, Судије Израиљске, Патријархе и Пророке, Мојсија, Арона, Лота, Сару, Ревеку и многе друге праведнике… али је ипак једна чудесна личност пре свих њих ушла у рај. Један човек коме не знамо честито ни имена, не знамо да ли је икада какво добро дело учинио, вероватно дана није постио, Богу се није молио, у храм није долазио… Знамо толико да је био разбојник и да се лакше са њим идентификујемо него са Судијама и Пророцима.
Али знамо и да је био благоразуман, да је Богу принео чисто срце покајничко и жудњу за заједницом. Како Црква пева, кључ за Едемска врата која су била закључана од прародитељског пада била је спознаја Бога чистим срцем и молба – сети ме се.
Када неко данас дође у Цркву тражећи Бога тамо га најчешће сачека некакав побожњак са милион правила. Јесу ли добра или лоша није ни битно. Христа су разапели између два разбојника да би и Њега представили разбојником. Тако и сва наша правила замагљују суштину а упућују на маглу. Стави мараму, не фарбај косу, пуштај браду, скини шминку, певај, не трећим гласом него седмим, самогласно, тропарски, читај, пости на води, на уљу, на риби, стој, клекни, сагни се, устани, иди лево а ти десно, горе за живе а доле за мртве, не једи грожђе на црвено слово, не кади с десна, не улази с лева, ово се не ваља а оно се ваља… А када би пустили Цркву да одговори тај би боготражитељ чуо благи пој: Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли и спаси ме.
Благоразумни разбојник и сам је био у болној агонији. Нико му није завидео на његовој позицији. Осуђен на смрт, мучен, пребијен, крвав, кроз удове прободен хладним челиком и разапет на грубом дрвету. У мору својих мука и болова, свестан својих животних промашаја, своје немоћи да било шта још учини, окреће се и поред себе види још једно крваво тело на дрвету, човека понижена и једнако савладана. Али пошто је смогао снаге да савлада свој его и да не буде концентрисан само на себе, смиривши се на крсту и сагледавши свет из голготске перспективе вечности, његов просвећени ум препознаје Спаситеља.
Свети Јован Шангајски и Санфранцискански каже: „Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.”
Покајање је било и остало неопходни предуслов за прочишћење ума. Духовни живот почиње борбом против страсти, против егоизма, стицањем хришћанских врлина и смирења. Када тако оснажимо своју веру у Бога за којим жудимо – Бог нам дарује отварање духовних очију, прочишћење ума и срца које Свети Оци зову нус. Просветљени нус препознаје Бога и улази у заједницу с Њиме, обожује се.
Човек не може сам да се обожи, то увек долази с поља – или од Бога или од другог човека. Онај кога обожава Бог постаје Свети – бог по благодати, а онај кога обожавају људи постаје идол – лажни бог и син пропасти. Очишћење срца и смирење су баш зато важни да би човек на време препознао да ли се кроз живот креће стазама који му доносе обожавање земаљско или обожавање небеско.
Ми смо, браћо разбојници, већ на крсту. Разапињемо тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) и будући на крсту треба са смирењем да прихватимо да нам није остало много времена. Јер како нас учи светоотачко предање „са крста се не силази, са крста те скидају”. Благоразумни разбојник је на крсту поред свога видео израњавано и крваво тело, слабо и намучено, шибано и попљувано, понижено и осуђено, а ипак препознао да је то оваплоћени Бог. Тако и нама ваља да препознамо да је Црква, ма како израњаваних и несавршених удова, ипак тело Христово у којој је Он онај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје.
На крст се за нас доборовољно попео сам Бог, и то за нас разбојнике. Свети Апостол Павле рекао би још и горе, за нас немоћне безбожнике. „Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас.” (Рим. 5:7-8)
Па када је Творац сваке твари, Сведржитељ свих светова, Пантократор, дошао међу нас разбојнике и умро и Васкрсао за нас. Када тај свемогући Бог коме ништа не треба и коме ми ништа не можемо додати, учествује у нашем животу својом безграничном љубављу, даје нам Тело и Крв своју да би смо имали живот у себи. Када је нас ради смрћу смрт уништио, Ад испразнио, разбојника у рај увео… онда и ми који смо слабо кадри да добро постимо, да се добро молимо, да се за грехе кајемо, да се добро владамо, да милостињу чинимо, да добро служимо, да лепо певамо, да правила држимо, да штогод добро учинимо, и такви имамо смелости да кажемо: Ти, Господе, који све трпиш, сети ме се, у Царству твоме.