© Michal Klajban
У последњих неколико мјесеци, од интензивирања украјинске црквене драме, на сајту Tеологија.нет објављено је неколико текстова посвећених овом проблему. Последњи у низу је текст г. Владимира Вељковића О размерама идеолошке пошасти, који представља својеврсни осврт на текст о. Дарка Ђога Апологије једне идеологије. Пошто су коментари на дешавања у Украјини од стране наших телога заиста ријетки, оба ова текста заслужују пажњу.
Дарко Ђого у свом тексту указује на реторику и недосљедности у аргументовању про-цариградских теолога којим бране неканонске потезе Цариграда. Полазећи од тренутних и будућих погубних посљедица ових потеза, Ђого изводи закључак који је сасвим оправдан: „Бранити Цариград значи бранити притисак којим су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени.“ Аргументовање теолога засновано на површном и тенденциозном тумачењу канона, у циљу оправдања поступака Фанара, Ђого карактерише као „саучесништво у насиљу“ засновано на једној идеологији заодјенутој у теолошке ставове и аргументе.
Оно што Вељковић види као недостатак Ђоговог текста јесте изостанак критичке анализе друге стране, тј. РПЦ. И заиста, одсуство такве критике би било неоправдано уколико би се прихватило да је РПЦ неким својим (неканонским) чињењем допринијела датом исходу у Украјини. Осим ако се за узрок потезима Цариграда узме „идеологија РПЦ о руском духовном простору и Светој Русији“, о којој Вељковић пише. То би значило да је признавање расколничких групација у Украјини ништа друго него револт на „великоруску идеологију РПЦ“.
До каквих би закључака дошли уколико бисмо овакав вид расуђивања примијенили на тренутно стање Цркве у Црној Гори. Намјерно помињем Црну Гору јер, као парохијски свештеник МЦП имам непосредан увид у ситуацију. Наиме, невладина организација „ЦПЦ“ тежи да јој се призна, тј. васпостави аутокефалност која јој је наводно укинута 1920. године. Што је, наравно, црквено-канонски нонсенс, (као и уосталом све што ова псевдо-црквена организација говори и чини). Но, ако се узме у обзир систематски етнички инжињеринг и притисак који се врши над становништвом које припада канонској, тј. јединој Православној Цркви у овој држави, а такође и недавне изјаве појединих викоких државника о „агресивном светосављу“ које пријети државности и темељима модерне Црне Горе, онда је оправдана бојазан да би се у будућности – не дај Боже! – могао десити потез Цариграда сличан овом у Украјини. И у том случају би се могли употријебити аргументи о „анафори у Царство Божије“ припадника ЦПЦ (свих неколико стотина) а који би потез био подстакнут светосваско-косовском идеологијом Свете Србије. Ако се узму и имовинске претензије ЦПЦ на имовину СПЦ у Црној Гори, онда би посљедице такве евентуалне одлуке биле много драстичније.
Да ли је исправно критику Цариграда због поступака у Украјини схватити искључиво као прагматично довијање у циљу задобијања Русије и њене помоћи у вези Косова и Метохије и других српских националних интереса? Наравно да би такви мотиви били за осуду као израз лицемјерја и лажне бриге за православну браћу. Али, реално сагледавање ствари не оставља простора за оправдавање цариградских неканонских поступака. Фанар је, признавањем расколника (без икаквог претходног покајања) погазио канонске норме, нанијевши велики ударац јединству Православља уопште и сва „објектвиност“ која би превиђала те чињенице, била би необјективност. И сваки покушај релативизовања украјинске драме накнадним учитавањем смисла и „објективним“ сагледавањем кривице и једних и других јесте превиђање главног узрока проблема.