Идеологија

Модерни теолошки дискурс у Српској православној цркви има неколико кључних упоришта. Међу њима посебно место заузимају егзистенцијалистички инспирисан персонализам, фокусирање на сакраментално-мистично искуство и еклисиологија, односно теорија цркве, која настоји да повеже ове две ствари. Одлично. Међутим, када се то све пробави кроз дигестивни тракт српске свакодневице, добија се гротеска. Велике речи тада постају камење којима се, по потреби, баца на све и на свакога, а нарочито на пророке, односно на свакога ко се дрзне да, полазећи управо од личног и мистично-сакраменталног искуства, каже нешто критички о реалности у којој живимо. Таквих се глава, по правилу, милостиво дотичу најпре два камена: први је оптужба за индивидуализам, што заправо треба разумети као себичност или его(т)изам, а други за проповедање идеологије и заступање идеолошких циљева.

Тако је пре неколико дана патријарх Порфирије, обраћајући се присутнима након предавања о. Рафаила Бољевића у Студентском граду, критиковао „некога, не знам кога“ (sic!) ко је „коментарисао моју реч или слику Светога Саве који мири браћу“. Па је наставио: „Користећи ту слику, ја сам се трудио да говорим реч Христову, позивајући све управо на смирење, на, кроз Христа, спознају истине – да смо међусобно браћа! А тај неко је рекао: Они нису наша браћа!. То онда само значи да тај не говори реч Христову, реч Јеванђеља. Заправо, он је изван Цркве јер је изван Христове речи, а користи реч Христову и користи Цркву да би спроводио своју идеју и идеологију, која је у крајњој линији индивидуалистичка, појединачна, себична.“

Већ сама чињеница да патријарх, за некога кога врло добро познаје и ко њега, патријарха, лично и јавно ословљава директно, каже „неко, не знам ко“ довољан је разлог да се она два камена што су полетела ка глави Благоја Пантелића окрену и полете у смеру Његове Смерности. Слично стоје ствари и са, сасвим и једино разумљивом, тезом о томе да се Христовим речима мери ко је у цркви, а ко изван ње. Ако је до Христових речи, хајде да се окушамо са њиховом контекстуализацијом у српску свакодневицу. На пример: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт 5, 6). Па онда: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем, ожеднех, и не напојисте ме… Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видесмо гладна или жедна… и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте“ (Мт 25, 41-46). Божјом речју се не треба играти.

Но, вратићу се камењу, пошто, када заћуте они који треба да говоре (или када не говоре оно што треба да говоре) оно често има шта да каже (уп. Лк 19, 40).

Индивидуализам и идеологија су, како рекох, концепти који се често користе у српском теолошком дискурсу, и то увек са негативном конотацијом. Међутим, проблем са таквом употребом ових појмова, као и са употребом многих других философских концепата у савременој теологији, тиче се акутног недостатка критичности у вези са тим. Овде на првом месту у виду имам концептуалну критичност, не моралну, али су њене последице, видећемо, и те како моралне природе.

Ево у чему је реч. Начин на који савремени (српски) теолози, укључујући и патријарха Порфирија, баратају овим појмовима, нарочито у јавном говору, у основи је одређен њиховим схватањем у марксистичком кључу. Не треба посебно наглашавати то да теолози тога у највећем броју случајева нису свесни; јер да јесу, схватили би да се ово концептуално камење управо о њихову главу може најјаче олупати, будући да је оно што говоре (и раде, уколико су, попут патријарха, у позицији да својим речима јавно делају) индивидуализам и идеологија у најстриктнијем смислу те речи.

Пошто је појмовно „старији“ појам идеологије, у наставку ћу се фокусирати на њега.

Идеологија је, дакле, сплет лажних идеја који настаје услед инверзије односа појединца (индивидуе) и околности у којима се он формира. Наиме, према Марксовој (и Енгелсовој) теорији, околности претходе појединцу, оне одређују начин на који се формира његова свест (занимљиво, изгледа да и ова марксистичка идеја има важно место у савременој православној теологији, нарочито када је реч о схватању односа заједнице и личности). У том смислу, лаж идеологије састоји се у томе што она представља уверење да некакви апстрактни принципи којима се руководе појединци (или прецизније: којима верују да се руководе) генеришу социјалну стварност, као и да је за промену међуљудских односа довољно променити тек те принципе, а не саму социјалну стварност. Дакле, идеологија и индивидуализам су заиста суштински повезани, а индивидуализам, као уверење да је појединац независан од заједнице у којој се формира и која га формира, представља конкретну манифестацију лажне свести, односно идеологије. Разуме се, оштрица критике овде иде пре свега на рачун либерализма, али, опет, не тек као идеје већ као друштвене и политичке праксе и стварности.

Идеологија, дакле, представља идејну пројекцију социјалних и економских односа, те начин и средство репродукције ових односа, односно њиховог перпетуирања. А ти социјални односи су увек односи доминације једне класе над другом (или другима). Разуме се, „смисао“ историје састоји се у томе да се ова социјална реалност превазиђе и да свака доминација нестане. Но, пре тога, идеологија је начин на који се односи доминације перпетуирају у корист класе која доминира. Напросто, убедиш људе да је то што их краљ и властела израбљују израз Божје воље. Или да је тржиште коначна истина о човеку. Но, то ти не успева зато што си добар убеђивач и зато што су ти аргументи јаки и неоспорни, него зато што на располагању имаш моћ у најматеријалнијем смислу те речи, у виду производних средстава и силе, моћ која претходи и следи твојим „речима“, односно идеологији, моћ која им даје материјални садржај. Следствено томе, да би преврат био могућ, потребно је да се они који желе да се ослободе доминације над собом у својој борби фокусирају управо на ту моћ, а не на речи.

У коначном, речи су мање важне, често суштински и небитне; форма је прилагодљива, њоме се лако манипулише. Речи су, наиме, маска којом се прикрива истински карактер социјалне реалности. На први поглед парадоскално, изгледа да што су оне у већем семантичком контрасту са реалношћу, то успешније служе овој функцији. Тако, рецимо, позивање на (национално) заједништво и братство, на идентитет, служи као одличан анестетик за неуспешне припаднике друштва које је потпуно опустошено посвемашњом пљачком (такозване „жртве транзиције“). Његова једина функција је то да се спречи и дезавуише класна солидарност и свест, па, следствено томе, и класно ослобођење или еманципација.

Слично стоје ствари и са смирењем и послушношћу, што се у јавном српском теолошком дискурсу настоји представити као готово искључиви садржај такозване црквености. Смирење и послушност су одлична маска за императив покорности и неосетљивости за неправду и за пристајање на њу, и то често веома делатно. И коначно, када се све то тако сабере, онда Бог, црква, духовност или, уопште, онострано постају тек лепо име и маска за одбијање прихватања реалности. А прихватање реалности предуслов је њене промене, што је управо оно што се не сме допустити јер та промена подразумева губљење позиција моћи за оне који су је приграбили.

Имајући све ово у виду, верујем да постаје јасније шта у друштву какво је данас српско значи позивање на јединство, братство, смирење и послушност, те прозивање теолога који се усуде да нешто критички кажу или мисле о нашој друштвеној реалности за „нецрквеност“. И не само нецрквеност већ и, још јаче, изванцрквеност, пошто патријарх, готово у форми анатеме, пресуђује: „Он је изван Цркве“.

При свему овоме, морам да истакнем нешто што би требало да се подразумева. Није ми намера нити ми пада на памет да доводим у питање оно за шта дубоко верујем да постоји, а то је мистично-сакраментална реалност цркве. Такође, ни на крај памети ми није да пресуђујем о томе ко је унутар а ко изван ње. Но, у једно сам сигуран: искуство те реалности у великој је мери посредовано конкретним околностима у којима живимо и свешћу о карактеру нашег друштва, да не кажем заједнице. Напросто, уколико сте окружени свеопштим повлађивањем и подилажењем, уколико вам се црква своди на то да после литургије, уз скупо вино и плодове мора, са успешним људима ћаскате о томе како ће лепота спасити свет, очекивано је да вам речи као што су црква, братство и смирење буду саморазумљиве. Заиста, како неко може да не види да смо „међусобно браћа“? Но, уколико вам је живот одређен борбом за егзистенцију, борбом са демонима у себи и око себе, при чему им је лице „брата“ често омиљена маска, уколико нисте неосетљиви и слепи за огромну количину неправде која се, попут новосадске надстрешнице, свакога дана сручи на главе ваших суграђана, онда су црква, братство и смирење далеко од сваке саморазумљивости. И то не зато што у њих сумњате, већ, управо супротно, зато што знате да су реални и зато што верујете да је у њима заиста садржана божанска истина о човеку.

Коначно, бићу сасвим отворен. Када је патријарх Порфирије изабран за ту службу, мој коментар је био да он има једнаке шансе да буде најбољи и најгори поглавар Српске православне цркве у њеној модерној историји. И даље стојим иза ове оцене. „Од свакога коме је много дано, много ће се и тражити“ (Лк 12, 49). Тако увек стоје ствари са талентованим људима, а патријарх Порфирије има све кључне таленте потребне за службу која му је поверена. Међу њима су посебно место заузимали отвореност и спремност на дијалог због којих је с правом био омиљен нарочито међу младима, његовим „духовним чедима“ и студентима. Међутим, управо је недостатак ових особина оно што је зјапећом празнином обележило његово досадашње патријарашко служење и због чега се чини да патријарх, играјући веома неубедљиво улогу лошег момка, сваким својим наступом, поготово оним агресивнијим какав је био овај последњи, себе заправо настоји да убеди у нешто у шта сам не верује. Искрено и добронамерно му желим да у томе не успе и овај текст је мој братски допринос остварењу те жеље.

Подржите рад Теологија.нет.