U svojoj kampanji koja gotovo neprestano traje, Predsednik Srbije obilazi Srbiju. Ostavljajući po strani to da se Aleksandar Vučić ponaša isključivo kao predsednik samo svoje partije i njenih glasača, uočili smo da se on i tokom ove kampanje trudi da prikaže svoj program kao „politiku nepoverenja”. Naime, on svoje saradnike vređa, ponižava, gazi i neretko im se obraća sa „bre”, dok se oni preznojavaju u strahu i iščekivanju novih uvreda koje im je predsednik namenio. Kroz vređanje on stvara politiku nepoverenja prema svima, osim prema njemu – jer su svi drugi nesposobni, glupi, jadni i bedni – ali je zato on tu da reši sve probleme. I narod čeka, makar pred kamerama, da im on reši sve probleme, od lekova do lošeg toaleta u lokalnoj mesnoj zajednici. Postavlja se pitanje, zašto bi bilo sporno to što on vređa i ponižava ljude i da li tu Crkva ima šta da kaže na ovu temu? Ovo nas dovodi do pitanja: kakva je, naspram ove politike, pozvana da bude politika same Crkve?
Nažalost, do odgovora na pitanje nećemo doći ukoliko budemo gledali ponašanje srpskog patrijarha. On se sve imitirajući predsednika, oglasio više puta u javnosti govoreći o „glupačama” i „debilima” dok je višemesečne proteste proglasio „obojenom revolucijom” i time uvredio stotine hiljada ljudi koji su iz najčistijih pobuda ustali protiv autoritarne vlasti i njenih nepočinstava.
Istovremeno je patrijarh uspeo da ućutka gotovo sve glasove protiv sebe i svoje politike podržavanja predsednika bez obzira na cenu. Otuda ne može da čudi da svi mediji crkvenog vrha za dve godine nisu uspeli da objave čak nijedan jedini odmeren tekst o studentskim i narodnim protestima – ali su i te kako umeli da objave najgore uvrede na račun svih onih koji se ne slažu sa sadašnjim režimom preuzimajući identičan rečnik vladajuće partije. Tako smo na sajtu Srpske Patrijaršije imali prilike da čitamo kako su oni koji se bore za jedno drukčije društvo ništa drugo nego „blokaderi”, „srpske ustaše”, „netalentovani ljudi”, „izdajnici” i sl. Ne treba podsećati da je patrijarh bio uspešan u izbacivanju iz Crkve onih ljudi koji ne misle kao on i koji ne žele da ćute. To ustrojavanje Crkve na način da se u medijima crkvenog vrha, ali ni kod jednog sveštenika ne može čuti nijedan glas protivljenja govori o čeličnoj kontroli koja vlada u Srpskoj Patrijaršiji u kojoj se represija prema neistomišljenicima izvršava efikasno i brzo.
Ali sve ovo govori o nečemu mnogo gorem – o politici crkvenog vrha koja ima za cilj pothranjivanje nepoverenja prema čoveku, o politici u kojoj se proizvode neprijatelji Crkve, stvarni i imaginarni, politici napredovanja kroz denunciranje, kroz podaništvo, politici u kojoj se nikome ne sme verovati: kum ne treba da veruje kumu, sveštenik svešteniku, vernik verniku. Blagoslov je izraz suštinskog „nepoverenja” prema čoveku u Crkvi, čelični alat disciplinovanja.
Ali pitanje odnosa prema čoveku nije samo pitanje političke kulture ili ličnog vaspitanja. Za Crkvu je ono, pre svega, bogoslovsko pitanje: kakav odnos prema čoveku otkriva sam Hristos? „Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svojega, objavih vam” (Jn 15, 15). Hristos kroz ovu rečenicu pokazuje ogromno poverenje u čoveka, u apostole – i pored svih dramatičnih događaja koje je doživeo sa njima. Njegov odnos sa učenicima dakle nije ropski ili podanički, nego prijateljski! Prijateljski odnos je izraz poverenja, poverenja koje Hristos i posle vaskrsenja ponovo potvrđuje kada im saopštava: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha” (Mt 28, 19).
Pred ovim Hristovim rečima možemo samo da ostanemo zadivljeni, jer se ovde tako jasno vidi da Gospod ne želi poslušnike, nego ljude kojima je mogao da poveri kolosalni zadatak misionarenja, ljude kojima je želeo da veruje: Njegova „politika” jeste „politika poverenja”. Slično će nastaviti da čine i apostoli, pa će tako poverenje („polaganje ruku“) u drugog čoveka biti osnov razvoja rane hrišćanske zajednice. Za apostole je bilo sasvim jasno da ukoliko Hristos prakticira poverenje, onda Crkva kao Njegovo Telo ne može biti ništa drugo nego zajednica u kojoj će se graditi „politika poverenja”.
Gubitak međuljudskog poverenja ima strašne posledice po jedno društvo, jer nepoverenje sprečava ljude da razmišljaju o budućnosti i da prave dugoročne planove. Istovremeno, širenje nepoverenja prema drugom čoveku ima za posledicu jačanje autoritarnosti, jer se nepoverenjem otvara prostor za vladara „čvrste ruke” koji će održavati red onda kada ne verujemo jedni drugima.
Ova dinamika gde nepoverenje otvara prostor za autoritarna rešenja može se pratiti i unutar istorije same Crkve. Centralizovana struktura Crkve bez velikih problema savesti može da se prilagodi autoritarnim, pa i totalitarnim režimima. To za posledicu ima iščezavanje dijaloga, kritičkog mišljenja, stvaralaštva – ali zato veoma uspešno dovodi do inflacije poziva na poslušnost (blagoslov), podređivanje i poniznost. Dijalog gubi svaki smisao onda kada ne verujemo jedni drugima. Bez dijaloga ostajemo onesposobljeni da sarađujemo, da zajedno učestvujemo u stvaralaštvu kao delu međusobne saradnje i dogovora – tada nam ostaje samo prinuda.
Bogoslovski razmišljajući, verovati u Bogočoveka Hrista koji je istovremeno i Bog i čovek nosi u sebi imperativ da je vera u Njega neodvojiva od vere i u Boga i u čoveka. O toj veri treba da nam govori Crkva, da nas kultiviše kroz veru i poverenje u ljude – kao odbrani od autoritarnog mentaliteta i autoritarnog vladara. To bi trebalo da bude Crkvena „politika poverenja”, poverenja u drugo ljudsko biće. Umesto toga, svedoci smo delovanja crkvenog vrha i njihovih medija koji sude, mobinguju, raščinjavaju, ekskomuniciraju, denunciraju, optužuju i presuđuju nepodobnima – dok im je na ustima pretvorni jezik „ljubavi”, „praštanja” i „milosti”.
Vladavina predsednika koji vređa i ponižava svoje saradnike, ali i okupljeni narod jeste razarajuća za jedno društvo, a patrijarh i crkveni vrh koji to blagosiljaju nisu ništa drugo nego saučesnici u ovoj „politici nepoverenja” koja je protivna Hristu. Crkva mora da vodi „politiku poverenja” gradeći poverenje među ljudima, a nepoverenje prema svakom nagoveštaju autoritarizma, podaništva i vređanja drugih ljudskih bića.
