У својој кампањи која готово непрестано траје, Председник Србије обилази Србију. Остављајући по страни то да се Александар Вучић понаша искључиво као председник само своје партије и њених гласача, уочили смо да се он и током ове кампање труди да прикаже свој програм као „политику неповерења”. Наиме, он своје сараднике вређа, понижава, гази и неретко им се обраћа са „бре”, док се они презнојавају у страху и ишчекивању нових увреда које им је председник наменио. Кроз вређање он ствара политику неповерења према свима, осим према њему – јер су сви други неспособни, глупи, јадни и бедни – али је зато он ту да реши све проблеме. И народ чека, макар пред камерама, да им он реши све проблеме, од лекова до лошег тоалета у локалној месној заједници. Поставља се питање, зашто би било спорно то што он вређа и понижава људе и да ли ту Црква има шта да каже на ову тему? Ово нас доводи до питања: каква је, наспрам ове политике, позвана да буде политика саме Цркве?
Нажалост, до одговора на питање нећемо доћи уколико будемо гледали понашање српског патријарха. Он се све имитирајући председника, огласио више пута у јавности говорећи о „глупачама” и „дебилима” док је вишемесечне протесте прогласио „обојеном револуцијом” и тиме увредио стотине хиљада људи који су из најчистијих побуда устали против ауторитарне власти и њених непочинстава.
Истовремено је патријарх успео да ућутка готово све гласове против себе и своје политике подржавања председника без обзира на цену. Отуда не може да чуди да сви медији црквеног врха за две године нису успели да објаве чак ниједан једини одмерен текст о студентским и народним протестима – али су и те како умели да објаве најгоре увреде на рачун свих оних који се не слажу са садашњим режимом преузимајући идентичан речник владајуће партије. Тако смо на сајту Српске Патријаршије имали прилике да читамо како су они који се боре за једно друкчије друштво ништа друго него „блокадери”, „српске усташе”, „неталентовани људи”, „издајници” и сл. Не треба подсећати да је патријарх био успешан у избацивању из Цркве оних људи који не мисле као он и који не желе да ћуте. То устројавање Цркве на начин да се у медијима црквеног врха, али ни код једног свештеника не може чути ниједан глас противљења говори о челичној контроли која влада у Српској Патријаршији у којој се репресија према неистомишљеницима извршава ефикасно и брзо.
Али све ово говори о нечему много горем – о политици црквеног врха која има за циљ потхрањивање неповерења према човеку, о политици у којој се производе непријатељи Цркве, стварни и имагинарни, политици напредовања кроз денунцирање, кроз подаништво, политици у којој се никоме не сме веровати: кум не треба да верује куму, свештеник свештенику, верник вернику. Благослов је израз суштинског „неповерења” према човеку у Цркви, челични алат дисциплиновања.
Али питање односа према човеку није само питање политичке културе или личног васпитања. За Цркву је оно, пре свега, богословско питање: какав однос према човеку открива сам Христос? „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам” (Јн 15, 15). Христос кроз ову реченицу показује огромно поверење у човека, у апостоле – и поред свих драматичних догађаја које је доживео са њима. Његов однос са ученицима дакле није ропски или поданички, него пријатељски! Пријатељски однос је израз поверења, поверења које Христос и после васкрсења поново потврђује када им саопштава: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа” (Мт 28, 19).
Пред овим Христовим речима можемо само да останемо задивљени, јер се овде тако јасно види да Господ не жели послушнике, него људе којима је могао да повери колосални задатак мисионарења, људе којима је желео да верује: Његова „политика” јесте „политика поверења”. Слично ће наставити да чине и апостоли, па ће тако поверење („полагање руку“) у другог човека бити основ развоја ране хришћанске заједнице. За апостоле је било сасвим јасно да уколико Христос практицира поверење, онда Црква као Његово Тело не може бити ништа друго него заједница у којој ће се градити „политика поверења”.
Губитак међуљудског поверења има страшне последице по једно друштво, јер неповерење спречава људе да размишљају о будућности и да праве дугорочне планове. Истовремено, ширење неповерења према другом човеку има за последицу јачање ауторитарности, јер се неповерењем отвара простор за владара „чврсте руке” који ће одржавати ред онда када не верујемо једни другима.
Ова динамика где неповерење отвара простор за ауторитарна решења може се пратити и унутар историје саме Цркве. Централизована структура Цркве без великих проблема савести може да се прилагоди ауторитарним, па и тоталитарним режимима. То за последицу има ишчезавање дијалога, критичког мишљења, стваралаштва – али зато веома успешно доводи до инфлације позива на послушност (благослов), подређивање и понизност. Дијалог губи сваки смисао онда када не верујемо једни другима. Без дијалога остајемо онеспособљени да сарађујемо, да заједно учествујемо у стваралаштву као делу међусобне сарадње и договора – тада нам остаје само принуда.
Богословски размишљајући, веровати у Богочовека Христа који је истовремено и Бог и човек носи у себи императив да је вера у Њега неодвојива од вере и у Бога и у човека. О тој вери треба да нам говори Црква, да нас култивише кроз веру и поверење у људе – као одбрани од ауторитарног менталитета и ауторитарног владара. То би требало да буде Црквена „политика поверења”, поверења у друго људско биће. Уместо тога, сведоци смо деловања црквеног врха и њихових медија који суде, мобингују, рашчињавају, екскомуницирају, денунцирају, оптужују и пресуђују неподобнима – док им је на устима претворни језик „љубави”, „праштања” и „милости”.
Владавина председника који вређа и понижава своје сараднике, али и окупљени народ јесте разарајућа за једно друштво, а патријарх и црквени врх који то благосиљају нису ништа друго него саучесници у овој „политици неповерења” која је противна Христу. Црква мора да води „политику поверења” градећи поверење међу људима, а неповерење према сваком наговештају ауторитаризма, подаништва и вређања других људских бића.
