Када се пажљивије погледа критика друштва која се данас најчешће може чути у Цркви, уочава се да је она изузетно блиска критици друштва нових левичара из шездесетих и седамдесетих година прошлога века. Као што знамо, Маркузе, отац нове левице, у критици капитализма акценат пребацује са експлоатације радника на отуђење човека. Тада се уводи у расправу и концепт потрошачког друштва; тзв. концепт системске репродукције отуђења у потрошњи. Производња престаје да буде основни садржај друштвеног и приватног живота људи, сада то постаје потрошња. Она је ознака за срећу, да не кажемо, блаженство.
Православни данас своју критику најчешће фокусирају управо на, како је наведено у једном званичном документу, „потрошачки менталитет“ који је „под идеолошком контролом либералног глобализма“. Конзумеризам је „обоготворавање људских потреба“, „поседнички став према природним добрима“ и сл, који је последица неморала, а кључни узрок кризе савременог човека.
Испоставља се да је либерализам (који се често поистовећује с неолиберализмом) за хришћане данас највећи непријатељ, а стари непријатељ социјализам је постао нови пријатељ. Иако ово потоње, свакако, већи део клира не би никада признао.
О социјализму, либерализму, хришћанству и другим темама разговарамо са нашим познатим економистом и истакнутим интелектуалцем Борисом Беговићем, редовним професором Правног факултета Универзитета у Београду у пензији.
Проф. Борис Беговић на Пагу (лична архива)
Како гледате на однос хришћанства и социјализма?
– Сматрам да постоји фундаментална супротстављеност између та два појма, која бих за овај наш разговор означио као два скупа идеја, а то што су и један и други скуп институционализовани, друго је питање. Високо на лествици вредности хришћана је слободна воља, односно слобода да свако од нас сâм бира, сâм доноси одлуке и сноси последице тих својих одлука. Па уколико прекршимо законе Божје, чека нас Страшни суд. Центар свега је, дакле, појединац и његова слободна воља да чини добро или зло. А изнад свих нас је онај који све то види, који је једини безгрешан и беспоговорно праведан, па ће да награди или да казни. Насупрот томе, социјализам у центар ставља друштво, и појединац, уколико се уопште и разматра, посматра се искључиво као ‘члан’ друштва, како то социјалисти воле да нагласе. Као да то друштво не чине појединци, него искључиво друштво, које је, изгледа, на Земљу дошло са неке комете у пролазу, омогућава да у њему постоје појединци. Да нема друштва, дакле, не би било ни појединаца. Та фундаментална супротстављеност је непомирљива, управо због тога што је фундаментална. И чини ми се да се на њу веома често заборавља. А управо су ту непомирљивост веома добро уочили они који су рушили цркве и убијали свештенике.
И хришћани и социјалисти су заокупљени друштвеном правдом, то им је заједничко. Разлике настају када дође до дефинисања те правде. И једни и другу су, међутим, забринути за губитнике, за оне који су на дну друштвене лествице. Разликују се у томе што хришћани осећају самилост и искрену жељу да унапред живот свих оних који живе у непримереним условима, да помогну ‘браћи и сестрама у Христу’ да преброде муке у које су запали, а социјалисти, мада не спорим да међу њима има искрених хуманиста, томе поступају са становишта политичке пропаганде и стицања политичких поена.
У прву сте да и хришћани и социјалисти имају критички отклон према конзумеризму, односно потрошачком друштву и доминацији материјалног богатства као вредности, мада морам да признам да у томе код хришћана видим доследан став у погледу алтернативе коју нуде – развијен духовни живот појединца и духовно богатство до којег се долази сталним преиспитивањем – док код социјалиста, осим прилично небулозне приче о отуђености човека као потрошача, не видим никакву смислену алтернативу. Ако је конзумеризам кључни извор кризе савременог човека – лично нисам убеђен у то – социјалисти немају одговор на узроке те кризе.
A како гледате на однос хришћанства и либерализма?
– Мој утисак је да је тај однос зачињен поприличним међусобним неразумевањем, а верујем да на обе стране лежи одговорност за то неразумевање.
Да пођемо од чињеница. Постојећи ниво материјалне потрошње, боље речено опседнутост људи потрошњом, последица је, то није спорно, њихових појединачних избора. Речником економиста, такве су им преференције. Ти људи високо вреднују потрошњу и материјалну богатство, то их чини срећнима. Духовне вредности за све већи број људи нису вредности, или не завређују да им се посвећује пажња, време, да заокупљују човека. То је, једноставно, избор тих људи – и то слободан, нико их на то не присиљава.
Чини ми се да постоје хришћани који либерализам окривљују за таква људска понашања. Међутим, сам либерализам, односно толико омражена идеологија неолиберализма, није идеологија потрошње и потрошачког друштва, већ поглед на свет којом се заговара идеја умањења улоге државе у привредном животу и увећање економских слобода. А како ће се људи понашати у таквим условима, како ће искористити ту економску слободу, на то питање одговара свако од нас појединачно. Нико од људи из економске науке, политичке филозофије или практичне политике који се данас означавају као неолиберали није уверавао људе да напусте духовне вредности и да се препусте материјалној потрошњи и није их позивао да троше што више. Напротив, економисти који високо вреднују потрошњу као начин да се увећа агрегатна тражња су кензијанци и њихови следбеници, а сви су они, супротно неолибералима, заговорници велике државне интервенције, па тиме умањења економских слобода.
Сматрам да не постоји никаква фундаментална супротстављености између хришћанства и либерализма. Уосталом, многи либерали су хришћани, па нису подељене личности. А то што постоје либерали који су агностици, ништа не доказује у погледу компатибилности хришћанства и либерализма.
Сергеј Булгаков је један од најзначајнијих (по мом суду – најзначајнији) православних теолога савременог доба. Он је био (и) економиста који је постао теолог. Да ли бисте се изненадили кад би неки ваш колега данас постао значајан богослов? Шта данашњи теолози могу да науче од данашњих економиста?
– Молим вас да ме разумете – не желим, барем не директно, да одговорим на ово питање. Једино због тога што сматрам да не треба да се на било који начин понашам покровитељски према теолозима. Нарочито имајући у виду да економисти имају својеврстан ‘империјалистички менталитет’, да воле да своју методологију примењују, да је ‘извозе’, далеко изван своје основне области, па понекад у томе и претерају. Осетим, понекад, ту ‘империјалистичку’ црту код себе.
Но, мислим да је важно да данашњи теолози разумеју, не значи неминовно да прихвате у смислу слагања, како размишљају економисти. Издвојио бих два елемента размишљања економиста којa за ову прилику, сматрам, завређују пажњу.
Прво, економисти претпостављају да се људи понашају рационално, што се своди на то да максимизују корисност коју уживају, своје индивидуално благостање, неко би ван економске струке рекао да максимизују личну срећу. А шта све људе чини срећним, на то питање одговора свако за себе. Економисти су непоколебљиви: о томе шта све улази у функцију корисности одлучује онај чија је корисност у питању. Неке људе чини срећним материјална потрошња, неке духовни узлети, неке интелектуална задовољства, туђа или сопствена интелектуална прегнућа, неке срећа других људи (ближњих и не само ближњих). Колико пута смо се осетили срећним због тога што смо урадили неко добро дело, иако нас је то коштало нешто материјалног богатства. Но, постоје и људи који су срећни због туђе несреће, људи који уживају у томе да другима наносе зло. То значи да су њихове преференције психопатске, али не значи да такви појединци нису рационални. Присетите се Записа из мртвог дома Фјодора Михајловича Достојевског и ликова из те књиге. И они најодвратнији заточеници су рационални са становишта максимизације корисности коју они уживају. Чине одвратне ствари – извесни Газин је убијао децу из насладе – али знају шта чине и због чега то чине. Погледајте богатство ликова у Злочину и казни – сваки лик има своје преференције, а оне се знатно разликују између себе. Сваког од њих различите ствари чине срећним. Само упоредите сложеног и слојевог Раскољникова, племенитог Разумихина, несебичну Соњу Мармеладову, огавног преваранта Лужина, правдољубиву Авдотју Романовну – све су то ликови које битно различите ствари чине срећним. Економисти све то само прихватају као дато, није на њима да суде о туђим преференцијама, без обзира на то шта лично о њима мисле, већ само да истражују како, у таквим условима, увећати друштвено благостање – како што већи број људи учинити срећним. Наравно, то не значи да се економисти, када скину своју радну униформу, неће вредносно определити према поменутим ликовима, и свим другим личностима, што из живота, што из литературе, али то више нема никакве везе са економском науком.
Други елемент размишљања економиста који је, сматрам, веома битан јесте то да они ствари увек посматрају у категорији опортунитетних трошкова. Иза тог рогобатног, али устаљеног и општеприхваћеног техничког термина економске науке подразумевају се трошкови онога што је пропуштено. Сваки избор значи најмање две могућности, а исход је да је најмање једна од њих пропуштена. Уколико је неко свој капитал уложио у пословни подухват А, уживаће приносе од те инвестиције, али је истовремено лишио себе оних приноса које би му пружио пословни подухват Б. Управо су ти пропуштени приноси опортунитетни трошкови одлуке да се приступи пословним подухвату А. Исти приступ економисти примењују и у свим другим разматрањима. Будући да дан има само 24 часа, све одлуке о томе како ћемо користити наше време у ствари су одлуке о томе шта добијамо и шта пропуштамо. А имамо само један живот, па ћемо у њему, због оно што смо изабрали да будемо, неминовно пропустити нешто друго. Људи који су се, на пример, определили да буду монаси, веома добро знају чега су се тим својим избором лишили.
У суштини, за економисте сваки људски избор има своје опортунитетне трошкове. Управо на концепцији опортунитетних трошкова заснова се и наш избор мањег зла, када нас живот натера да бирамо између два зла. Иако знамо да је то што чинимо није добро, такво наше поступање је минимизација зла – опортунитетни трошак је веће зло које би иначе наступило, а које својим избором предупређујемо. Економски посматрано, такав наш избор је оправдан. Лично сматрам да је тако поступање и морално. Не треба да се поносимо тиме што смо изабрали зло, али негде у себи, сматрам, можемо бити задовољни због тога што смо изабрали мање. Једино да не помислимо да није у питању зло, него да смо изабрали добро. Јер често они за које многи сматрају да су изабрали мање зло, попут Филипа Петена и његовог приклањања немачком окупатору у мрачним временима Француске, почетком четрдесетих година ХХ века, помисле да они у ствари чине добро.
А шта економисти могу да науче од теолога?
– Мислим да је основна ствар коју данашњи економисти могу да науче од теолога јесте дуги рок посматрања ствари. Огроман број посленика економске науке напросто је опседнутом кратким роком, одлукама које се доносе од данас до сутра и чије се последице исказују у веома кратком року. Успешност корпорације, односно успешност оних коју управљају том корпорацијом, процењује се кретањем вредности акција на кварталном, понекад и месечном нивоу. Успешност мера економске политике такође се сагледава у том временском хоризонту. Наравно, постоје одређене мере које, или одмах дају резултате, или их уопште не дају. Међутим, све мере економске политике имају дугорочне последице. А неки потези, без обзира на то да ли су у питању државне политике или руковођење корпорацијама, своје резултате дају тек годинама, понекад и деценијама касније. Пре много година је Џон Мајнард Кејнс, један од водећих економиста XX века, изјавио: „На дуги рок посматрано, сви смо ми мртви“. То је била његова довитљива, саркастична реакција у једној полемици, која је неоправдано генерализована као одбрана кратког рока као основног, чак можда и јединог рока посматрања у економској науци. Неспорно је да ћемо сви једног дана умрети, али дуги рок је у многим случајевима краћи од људског века. Надаље, иза нас и наших одлука ће остати они који ће сносити последице тих одлука, остаће наши потомци, наши сународници… Сви ми, српски порески обвезници, још увек враћамо државне дугове оних који су нашу земљу задужили код међународних финансијских институција пре скоро 70 година. А сви они који су се тада задуживали већ одавно су мртви. Дакле, Кејнсова изјава не само да није тачна, него је, сматрам, неморална. А од теолога економисти могу да науче управо значај дугог рока посматрања. Неће се у скорој будућности време у економској науци мерити столећима, нити је, мислим, то пожељно, али хајде да се ми економисти барем померимо од ових наших квартала и година и почнемо време да меримо у нешто крупнијим јединицама.
Поред тога, економисти би од теолога могли да науче неке веома једноставне, али значајне ствари. На пример, да гордост спада у смртне грехове. Када погледате са колико гордости јавно наступају многи економисти, када су убеђени да су једино они у праву, како охоло ниподаштавају другачије мишљење колега, како усхићено омаловажавају све оне који се са њиховим ставовима не слажу, како непримерено величају себе и своје мишљење, присетите се својих разговора са теолозима, где се овакве појаве веома ретко виђају. Неке од најлепших расправа које сам водио о контроверзним питањима, нека од најлепших неслагања која сам искусио, била су управо она са теолозима, увек у мирном тону, уз лепу дозу самоироничности, којом се имплицитно показује смерност, уз јасно исказану спознају да су неке тајне ипак недокучиве. Додуше, није да нема таквих економиста, али, нажалост, мало их је. Нарочито међу онима који спадају у врх економске науке.
Да ли на привредни раст утиче православна духовност? И како, ако утиче?
– Мислим да утиче. Култура православне духовности, чини ми се, не ставља материјално богатство међу своје приоритете, па су стога, у односу на нпр. калвинисте, који високо на лествици вредности држе стицање материјалног богатства, мећу православним хришћанима слабији они мотиви који поспешују привредни раст. Једноставно, то је питање приоритета: шта људе чини срећнима и на шта су спремни да уложе своју енергију и жар? Према резултатима неких емпиријских истраживања, православне земље, када се узму све друге објашњавајуће променљиве у обзир, бележе ниже стопе привредног раста од доминантно католичких, односно протестантских. Међутим, аутори тих истраживања нису понудили објашњење те разлике. Нарочито нису одговорили на питање да ли је, као узрок споријег привредног раста, у питању православна духовност или неке особеност световне културе доминантно православних земаља која утиче на привредни раст. У погледу тог објашњења још увек тапкамо у мраку.
Међутим, све хришћанске заједнице, начелно, познају погодност за привредни раст која лежи у једноставним правилима понашања, попут Десет Божјих заповести, која стварају снажна морална ограничења, попут оног „не пожели ништа што је туђе“, што олакшава размену између људи (привредних субјеката), а то поспешује привредне активности, па тиме и убрзава привредни раст. Питање је само у којој мери се људи у једној хришћанској заједници стриктно придржавају тих правила.
Да ли верске заједнице треба више да се укључе у процесе добровољне прерасподеле добара?
– Мислим да треба. Генерално, добровољна прерасподела дохотка, па тиме и добара, према мом мишљењу, супериорна је у односу на присилну, ону коју спроводи држава. Добровољном прерасподелом добијају и они који дају и они који примају. Поставља се, стога, питање која је то институција која је веродостојна за обе стране, па тиме и пожељна као посредник у таквој прерасподели. Сматрам да су то свакако верске заједнице, које имају дугу традицију, које окупљају људе, паству, на неким другим основама, а не на интересним основама везаним за прерасподелу, унутар којих постоји осећај солидарности између „браће и сестара у Христу“, па стога не знам бољу опцију за добровољну прерасподелу дохотка. Да ли се тиме може избећи она присилна прерасподела дохотка путем државних буџета? Мало вероватно, али макар може да се умањи. И то је већ нешто. Малим корацима се иде напред. Великим корацима се обично иде у пропаст.