Хришћанство и култура

Латинска реч cultura, која означава узгајање, обликовање, образовање, васпитање, развој потиче од речи cultus, која значи богопоштовање, богослужење, култ. Култура има, дакле, несумњиво, религијске корене. Бог ствара човека као биће културе. Бог је заповедио човеку да чува и обликује свет који га окружује. Зато су многи учитељи и оци Цркве указивали на божанско порекло културе (Климент Александријски, Григорије Богослов и др.). Током историје Цркваје усвајала много тога што је човек створио на плану уметности. Често је користила културу као средство да би изразила своје духовно и егзистенцијално искуство. Она је људску културу усмеравала према надкултурним циљевима и вредностима. Вера се најбоље примала кроз различите форме културе. Иконопис, поезију, музику, архитектуру итд.

Људска култура означава културна настојања, али и укупност подухата или резултата тих настојања. Многозначна је и испољава се као духовна и материјална, лична и друштвена, општељудска и национална. Обухвата свеукупност материјалних добара и духовних вредности које је постигао човек на свом историјском путу очовечења и обожења. Култура је специфично људски феномен, дело и продукт човека као рационалног и моралног бића. У смислу латинског термина cultura значи усавршавање, неговање, обликовање, духовно организирање и оплемењивање природе, у сагласју с људским сврхама и потребама. Као творевина људског духа, која се објективизује у културним добрима и вредностима, она је трајни задатак и идеал којему непрекидно тежи homo sapiens и homo moralis. Налазећи се у вредносној сфери и царству сврха, култура је нераздвојиво везана за човека биће са развијеним смислом за вредности који је управо том својом наданималном димензијом живота омогућује и ствара.

Култура се остварује у следу нараштаја преношењем културних тековина с човека на човека, с генерација на генерације. Тако повезује људе и народе. На националном нивоу обухвата историјску традицију, морал, обичаје, науку, уметност и укупно стваралаштво одређеног народа. Језик је битна ознака сваке националне културе. Као што је култура специфично људски феномен, тако је и човек у самој својој бити културно биће. И он је део природе, и њега треба култивисати, очовечити, усмеравати према општим културним и духовним сврхама, оспособити га за стварање културних добара. Култура је у том значењу усавршавање и обликовање не само природе него и човека, развијање свих његових људских могућности. Тиме се повезује с процесом васпитања и образовања развијања и обликовања човека као уљуђеног бића.

Данас сви говоре о „кризи културе“. Зато се намећу многа питања: Шта је култура? Какав је однос традиционалне и модерне културе? Шта је популарна а шта висока култура? Има ли култура вредност по себи и за себе? Није ли култура луксуз, игра, сујета, гордост, раскош, замка за душу?

Да ли је савремена масовна и потрошачка култура постала роба? Да ли је „културни“ и „цивилизовани“ човек бољи и племенитији од некултурног? Какав је став хришћана према култури? Какву вредност има традиционална хришћанска култура за савременог човека: егзистенцијалну или музејску и археолошку? Каква је природа хришћанског културног стваралаштва данас? Како хришћани виде савремени идеал мултикултуралности? Како разликовати кич од културе? Постоји ли однос својеврсне идолатризације и митологизације културе која је опијум за метафизички отупљене масе?

Ово су само нека питања која траже одговор. Уместо одговора на ова питања задовољићу се изношењем неколико начелних ставова који се односе на постављена питања. Човек је стваралачко биће, у неку руку вице-творац универзума. Човек је биће култа и културе. Културом се реализује као личност. Њоме обједињава прошлост, садашњост и будућност. Као боголико биће припада двама световима: тварном (створеном, материјалном) и нетварном (нествореном, божанском). Својим стваралачким потенцијалима и енергијама надилази тварни свет, ослобађа се окова природних стихија.

Културом човек вапије за новим светом, новим животом, „новом земљом и новим небом“. Стваралштвом човек гради свој сопствени свет. Кроз културу материја се одуховљује и преображава, а дух се опредмећује и материјализује. Културни ствараоци су се упоређивали са свештеницима. Култура је средство општења међу људима. Култура је дар, богатство. Хришћанска култура је у својој суштини рам у ком је икона Христос, упркос чињеници што она није монолитна, што постоји више типова хришћанске културе: романска (латинска), германска (готска) и византијска (православана). Православна култура је теургијска, то је култура есхатолошког реализма, својеврсна просопографија. У свим својим формама она уприсутњује и опредмећује будуће Царство Божије овде и сада, у времену и простору, у историји. Та култура је иконијска јер иконизује Архетип, Личност Богочовека Христа, истинитог Бога и истинитог човека. Хришћанска култура извире из култа. Она нема разлог свог постојања у себи и по себи. Узрок и циљ културе је изван ње саме. Култура је у функцији Литургије. Архитектура, иконопис, фреске, музика, примењенауметност, све је у функцији Литургије. Храм је „слика неба на земљи“. Икона је „прозор ка небу“, односно „поклоњење“ које узводи прототипу. Хришћанска култура је онај спољашњи амбијент који треба да човека подстиче и усмерава на егзистенцијални сусрет са Богом. Култура је средство општења са другим, начин да се оплемени карактер и припитоми грехом подивљала људска природа. Смисао културе је првенствено превазилажење самољубља,  гордости и човековог највећег неприј атеља: смрти. Када се култура одвоји од култа, аскезе, онда она уместо да ослобађа човека од робовања стварима, и сама се потчињава стварима. Тада она постаје мит и фетиш. Отуђеност од Бога за последицу има стварање идолатријског става према култури. Тад се културна добра сакрализују и постају нова божанства. На иконобожачки и идолатријски став према култури током историје нису били имуни ни хришћани.

Савремено хришћанско културно стваралаштво (мислим и на православно) угрожено је споља и изнутра. Оправдано је поставити питање: Да ли заиста савремени хришћани стварају нова културна добра или је реч о копирању, репродукцији, рестаурацији, фотографисању и конзервацији прошлости. Пре да је ово друго, а све под изговором да се остане веран „вери отаца“. Данас сви хришћански народи пате од романтичарских представа прошлости, када је било све идеално и савршено а сада изопачено и дефектно. Нека икона, или храм, јесте православнија уколико је боља копија неке старије. Та тенденција прети да Цркву претвори у обичан музеј уметничких и културних старина и обичаја, несумњиво прекрасних, али трагично беживотних. Снага овог културног ултра-конзерватизма није мала и безначајна. Њу не умањује ни чињеница да постоје и они култирни ствараоци који своје надахнуће црпе из есхатона. Данас нам не треба нека „егзотична“ хришћанска (православна) култура, већ култура која је у стању да склопи брак са савременом епохом и да је надахњује, култура која је у стању да изрази оно радикално ново, што је Христос даровао свету, а које ће се у својој свеукупности остварити у будућности. Слобода је неопходна претпоставка сваке истинске и аутентичне хришћанске културе.

Православна Црква се никада није залагала за културну унификацију света. Она је јуче, данас и сутра за сапостојање и прожимање различитих народних култура. Сваки народ, сваки појединац има право да манифестује своју веру у категоријама своје културе. Јеванђеље траба да инкултурира у свакој локалној култури. Зато она данас види Европу као мозаик у лего коцкицама различитих култура. Живимо у ери глобализације културе, невероватне интеграције света. Ствара се универзална, масовна и интегрална култура. Захваљујући информатичком и технолошко-техничком развоју човек може да партиципира у свим културама света, и то је нова реалност са којом смо суочени. Културна глобализација света данас изазива осећај да се свака национална култура (мања или већа) осећа угрожено. Па ипак, данашњи свет не припада ниједној нацији посебно, ни једној култури посебно. Данашњи свет припада свим културама ако су способне да изграде своје место у њему. Хришћанство има изразито персоналистичку и отворену антропологију и онтологију, отворену и комунитарну културу. Зато оно никада не може да прихвати културни гето и изолацију.

 

Извор: Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 163–168.