Otac Aleksandar Šmeman u svojoj knjizi Za život sveta podseća da je Crkva misija, da je njena suština, sam njen život – da bude misija, poslanje. Međutim, u ove dane Velikog posta i strašne epidemije virusa COVID-19 koji je pogodio našu državu, ali i našu braću širom planete zemlje, kao da smo zaboravili šta je to misija. Saopštenja koja izdaje naša Crkva, daju preporuke za jedan aspekt našeg života u epidemiološki nepovoljnim danima. Poziva se na poštovanje odluka i preporuka države i medicinske struke, što je apsolutno odgovorno u ovom trenutku, poziva se na Sveto pričešće i ličnu molitvu, što takođe nije upitno, ali u celoj ovoj situaciji kao da se zaboravlja na čoveka. I to ne na nekog čoveka tamo negde, koji je apstraktan, već na čoveka pored nas, u našoj okolini.
Stupila je na snagu odluka da starija lica od 65 godina ne smeju napuštati svoje domove, jer su oni najugroženiji u ovom trenutku. Paralelno sa tim objavljuje se i odluka crkvenih vlasti da se obustavljaju i posete sveštenika svim domovima i da će se osvećenje vode, tzv. vaskršnje vodice obavljati najverovatnije u toku petrovdanskog posta. I na taj način staje svaka komunikacija između crkvenih lica i njihove pastve (čast pojedincima). Komunicira se putem saopštenja, i ukoliko imate hrabrosti i volje, sretaćete se samo na bogosluženjima. A ako ste stariji od 65 godina, ili ako niste u mogućnosti da dođete u Crkvu, ukoliko sami ne pozovete sveštenika za savet i pričešće, teško da će se oni vas setiti.
Najveće hrišćanske zapovesti svode se na ljubav prema Bogu i bližnjima, a ovo je vreme kada se ta ljubav može i mora projaviti u zajednici kakva je Crkva. Vreme je da pokažemo da se ne setimo naših parohijana samo u vreme osvećenja vodice, kada dolazimo da naplatimo tu uslugu, već da smo tu u sve dane, prvenstveno da im služimo. Da se podsetimo i na reči Svetog Jevanđelja po Mateju gde se kaže: Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga. (Mt 20, 26-27). S toga, imajmo na umu ove reči i prisetimo se drugih, jer i sam znak pažnje svakome od nas znači mnogo i daje nadu u ljude, a samim tim i u Boga. Pokušajmo da postu vratimo i socijalnu dimenziju, koja nije bila zanemarljiva u prvim vekovima hrišćanstva. Te tako imamo primer Svetog Vasilija Velikog koji je osnivao bolnice, dobrotvorne centre koji su imali za cilj pomaganje starima i bolesnima. Na taj način Sveti Vasilije podiže ugled Crkve i daje jedan širi društveni značaj tim institucijama. Pokazuje da nam je briga o drugom zadata obaveza.
A gde smo mi danas? Kako postajemo primer svetu? Utapamo li se i mi u život svakodnevnice? I jesmo li zaboravili da treba da budemo so zemlji?
Svedoci smo da je duh individualizma, koji je odlika čoveka 21. veka, dostigao svoj vrhunac u ovim danima, danima panike, kada nam se samo sopstveni život čini kao jedini vredan. I nije to ništa novo i čudno, jer strah od smrti je jedan od univerzalnih strahova koji se javlja kod svakog čoveka. Ali to upravo pokazuje da mi kao Crkva, slabo svedočimo Hrista, koji je jedini pobeditelj smrti. Solidarnost, milosrđe, ljubav prema bližnjem su vrednosti koje treba da neguje svaki hrišćanin, jer se samo tako može pokazati ljubav prema drugome. Sve besede ovih dana treba da ukazuju na to. Sopstveni primer sveštenstva treba da bude putokaz pastvi. Pokrenimo haritativnu delatnost. Otvorimo volonterske centre pri hramovima, angažujmo mlade teologe, vernike… koji će biti spremni da obilaze starija lica i pružaju im prvu pomoć. Komunicirajmo sa lokalnim zajednicama i pokažimo da postojimo. A postojimo samo ako brinemo o drugome. I kroz to posvedočićemo reči Jakovljeve poslanice: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasiti? Ako li brat ili sestra goli budu, i oskudevaju u svakodnevnoj hrani, i reče im koji od vas: Idite s mirom, grejte se, i nasitite se, a ne date im što je potrebno za telo, kakva je korist? Tako i vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi. (Jk 2, 14-17).
U današnje vreme, uloga hrišćana je od posebne važnosti za svet. Ne treba da se plaše promena, već te promene treba da budu u skladu sa hrišćanskim vrednostima, koje je neophodno zajedničkim akcijama oživeti. „Danas je život malo drukčiji, manje proziran, promena je podrazumevani element naše svakodnevnice, i zato se pokazuje potreba da se sa sporadičnog pređe na trajni odnos solidarnosti i tako doprinosi negovanju opštijeg društvenog etosa solidarnosti, što se danas smatra ključem za rešavanje mnogih napetosti u društvu.“ (Zoran Krstić)
U nadi da ćemo svoju ljubav prema drugome pokazati delima u danima koji su pred nama, verujem i da ćemo kao narod i Crkva iz svega ovoga izaći jači i osnaženi vaskrsenjem Gospoda i spasa našega Isusa Hrista.