Костимографкиња у раду на филму „Лазарев пут“
Док смо седели у студију, у сутерену једне зграде у атинском предграђу Холаргос, завршавајући музику за филм, Василис је, осетивши моју напетост, коју је можда тумачио и као недостатак поверења, у једном тренутку ставио руку на моје раме и рекао: „Не брини, моја филозофија живота је таква да сваку ствар радим као да ми је последња, дакле таква као да ме у свакој ствари може затећи смрт. Тако, брате мој, стварам и музику за твој филм – као да ништа након тога више нећу компоновати. Верујем да само такав став обезбеђује квалитет ономе што стварам.“ Музика је, на крају била онаква какву је филм захтевао – а ја сам се из Атине вратио са осећањем да је преда мном дуг пут духовног учења, стаза коју сам тек окрзнуо кораком.
Јер – шта заправо радимо? Ако смо хришћани – а Василис је то у већој и вероватно савршенијој мери него ја – шта ми заправо радимо? Мењамо једину релевантну валуту нашега живота, добијену од Бога – наше време – за задобијање благодати Духа Светога. Управо зато су, према оној много пута понављаној сентенци – два најважнија дана у човековом животу дан кад се родио и дан када је схватио зашто. Испуњавање сврхе, служба дару и потрошња свог земног времена на службу неком дару – јесу пут у задобијање благодати Духа Светога и то напослетку постаје једино богатство које преносимо на другу страну, у перспективу вечности.
Оног тренутка када закорачимо на ту стазу – стазу служења сопственој сврси – са нама корача смрт чекајући да завршимо задатак. Покушао сам ово осећање да преточим у причу – па ми се наметнула однекуд, из некакве Маркесове полуреченице – слика кројачице која се обавезује да ће поћи са смрћу онда када заврши хаљину. Спочетка је то изазов сличан изазову Шехерезаде или Андрићеве Аске – уметност постаје одлагање и залагивање смрти. Али како се хаљина усложњава и усавршава, кројачица полако заборавља на почетни изазов смрти, постаје у потпуности обузета усавршавањем свога дела све до оног тренутка када стане, свесна да би свако додавање или промена дело само нарушили. Тај рад, који је донео толико квалитета у њен живот, постаје важнији од квантитета преосталих сати, дана или година и она постаје спремна да оде – задобила је благодат и стога може мирно отићи.
У разговорима са глумцима и другим сарадницима у пројекту често ми се наметала управо метафора кројачког подухвата – како начинити хаљину да буде јединствена, аутентична, да не буде једна у низу конфекцијских предмета са покретне траке и како на крају знати кад је довршена, када сваки рад преко урађеног значи само кварење? Како да процес рада на улози, сценографији или музици задржи интуитивност која неће дозволити да се се склизне у удобност конфекције или замку недовршивости – и о томе сам разговарао са Василисом, који је, из свог огромног стваралачког искуства, упозоравао на важност задржавања спонтаности.
Уколико се прекине у правом тренутку – у тој хаљини душа излази пред Христа. Уколико се одлучимо, као што нам то цивилизацијске норме данас налажу – да заменимо квалитет живота за његов квантитет – ми ћемо до изнемоглости дорађивати хаљину, преправљати је, парати и настављати – све док је не претворимо у карикатуру, уништивши своје наслеђе. А живот ће се свакако завршити, само ћемо пред Бога стати у тој карикатури, зато што нисмо умели завршити на време, зато што нисмо схватили да је циљ задобијање благодати Духа Светога, а не вечна репродукција мртвих образаца, мртвих шавова, мртвих чипки или волана.
Кад човек ступи на стазу служења сопственој сврси – неминовно ће га на њој затећи чопори ничијих паса, који ће кидисати са њених ивица. Василис ми је, посматрајући ме у атинском студију, рекао да из мене чује непрекидни унутрашњи жагор који на мене има превелики утицај и да је за мене и моје стварање од кључне важности да научим да га утишам. Било је у томе много истине, уопште, Василис се претежни део нашег сусрета понашао не само као филмски композитор већ и као духовна подршка, неко ко ме је до краја разумео и као ретко ко дијагностиковао моје духовне изазове. Како утишати унутрашњи жамор, не освртати се на псе поред стазе, који умеју и да уједу, и држати се стазе?
Јер када обратимо пажњу на псе она једина релевантна валута – време – почиње да се круни и осипа не на задобијање благодати Духа Светога већ на бижутерију свакодневних тричарија. Многе ствари које нам се чине одсутно важнима – каријера, успех у друштву, признање овог или оног, стицање финансијске сигурност за коју ћемо заменити нашу слободу – све су то из угла смрти која поред нас корача на стази – потпуне тричарије. Смрт је стога један од наших највећих пријатеља, оно врлинско „сећање на смрт“ служи подсећању да никада квалитет не заменимо за квантитет, да не слушамо псе који нас на том путу застрашују, да служимо својој сврси и накупимо довољно благодати Духа Светога да не одемо одавде у некој смешној хаљини која Богу неће рећи ништа о томе ко смо заправо и који су наши потенцијали.
Верујем да свако од нас познаје своју сврху – само неко има, а неко нема снаге да се са њом суочи и да јој служи. Често није лако служити сврси и други путеви изгледају кудикамо логичнији, прихватљивији, шири и без чопора бесних паса. Али свако – бирао он да је игнорише и да се прави луд пред даровима које је добио или пак бирао да по њиховој сили у животу поступа – зна, заправо, своју сврху. Свако од нас у дубини разуме свој задатак. И онај који се опија до уништења јетре, и онај који троши живот на крађу и превару, и онај који злоставља и до пропасти доводи другог – свако зна у дубини своју сврху, зна и осећа да је изневерава и сваког чека тај последњи тренутак суочавања.
Како утишати унутрашњи жагор – те псе који нас прате до краја, како се не освртати и фокусирати се само на сврху, на задатак – у томе је претежна мудрост живљења и умирања. Виђао сам ту мудрост код обичних људи, који су са осећањем сврхе радили обичне послове и чинили обичне ствари, посвећујући им тако квалитетну пажњу као да ће их у том послу мешења неког колача или кувања супе, хеклању неког стољњака или поправци сата, орезивању руже или фарбању довратка, писању правног документа или започињању јутарње возачке смене – затећи смрт. Дубоко верујем да квалитет друштва најнепосредније зависи од броја посвећеника који то друштво чине. У друштву у ком већина препознаје и испуњава своју сврху, посвећено шијући и украшавајући хаљину шта год та хаљина била – влада атмосфера посвећености.
Јер посвећеност доводи до чистих улица и уређених травњака, до пуних библиотека и празних коцкарница, до мирних возача и надахнутих архитеката и градитеља, до проходних канализационих цеви и добрих путева, до мање загађености и више дрвећа, до деце која желе да уче и наставника који желе да подучавају, до лекара који служе свом позиву и захвалних пацијената. Друштво у ком људи живе откривши своју сврху, свој задатак и позив, у ком се живот живи тежећи квалитету, у ком је смрт пријатељ који нас узима онда када смо постигли истинитост према себи и другима, посвећено шијући своју хаљину – ето у таквом би се друштву дало живети. Превише људи који игноришу своју сврху, који ће продати квалитет за квантитет, оставши на крају без благодати, празних шака, у некој гротескној одећи коју ће развући пси – доводи до овог друштвеног исхода.
Ми смо друштво – или, у овом глобалном контексту – друштва тумарача, заједнице које су затрле стазе и међу нама само ретки корачају знајући куда иду, руку под руку са најбољом пријатељицом – смрћу.
Будимо зато храбри кројачи.