Студенти Православног богословског факултета УБ, Аутокоманда, 27.1.2025.
Када су почели први протести, после злочина у Новом Саду, који се десио 1. новембра 2024. године, у саопштењу Епархије бачке, одбачен је било какав вид протеста као исправна пракса у потрази за правдом. Уместо протеста и борбе, препорука са званичног сајта Eпархије је гласила:
„Зато и овим путем позивамо верне да дођу у храмове Епархије бачке, где се, по благослову Митрополита бачког г. Иринеја, свакога дана одржавају богослужења и молитве за упокојене и за исцељење повређених, и да узму учешћа у богослужењима. Тиме ће на једини исправан хришћански, светосавски и људски начин исказати своје молитвено поштовање према пострадалима.“
Наравно да није спорно позвати на молитву, посебно ако сте епископ Српске Цркве. Незгодно је уколико осуђујете протесте, а препоручујете само молитву. Касније ће текстови на сајту СПЦ говорити о молитви као о „ултимативном оружју“ Цркве, чиме се додатно анестезирају сви они који желе да на неки други начин захтевају слободу и правду. Када преведемо речи горе наведене препоруке, читамо да је заправо бити пасивни посматрач неправде не само врлина, него и позив. Сваки други вид отпора (попут нпр. протеста) је пак нехришћански, антисветосавски и нељудски. У исто време, док је црквеном врху допуштено да се бави студентима и назива их најпогрднијим именима, свима онима који се баве деловањем црквене јерархије иста та јерархија поручује да „гледају своја посла“! Критика упућена црквеном врху је забрањена, изједначена са „хулом“!
Месецима нико из управе Православног богословског факултета (ПБФ) не жели да разговара са студентима који сачињавају „пленум“. На први поглед, изгледало је да се са студентима у „пленуму“ не сме разговарати јер су они све оно чиме их је частио сајт СПЦ и поједине епархије Српске Цркве. Дакле, они су актери „обојене револуције“, учесници „бесмислених блокада свакодневног живота“, „изроди“, „српске усташе“ и сл. Уколико је то заиста тако, логично је да се са њима не само не може, него и не сме разговарати.
Студенти у блокадама и протестима су затим са ТВ Храм и сајта СПЦ прозивани речима aкадемика Светислава Божића (Хула на Патријарха је дивљаштво). За њега су они „нова коминтерна“, „неталентовани људи“, људи који чине „дивљаштво“, „извршиоци перманентног насиља“, „бесловесни“, људи који бацају „моралну сенку“, људи који хуле на патријарха, председника, премијера… чиме „онемогућавају да даровити људи нешто ураде“! Академик коначно закључује да нам због свега наведеног не требају такви људи, такви професори, такве школе!
Занимљива је употреба овако агресивног језика, испуњеног једом и мржњом. То додатно изненађује ако имамо у виду да се и сам aкадемик хвали својим духовним и литургијским животом. Овакав начин изражавања никако не делује као добра препорука за духовни живот, ако је плод те „духовности” тако агресивна нетрпељивост према другом и другачијем!
Непримерен језик који распирују медији СПЦ, занимљиво, никада није усмерен према јачима од себе, него увек и једино према слабијима. То свакако баца додатну моралну сенку управо на оне који се тако опходе према слабијима, а сигурно је да сведочи о свему другом, осим о храбрости оваквих људи. Најтужније од свега јесте да данас и сам државни апарат признаје своју сопствену корупцију – хапшењима људи из својих редова – људи за које је тужилаштво извесне доказе имало већ годинама. Другим речима, док је државна власт ипак спремна да призна извесне кривице, грешке и друге пропусте, црквени врх, као и њихови апологети и гласноговорници са ТВ ХРАМ и сајта СПЦ то не виде и не желе да виде. Заиста, неустрашиво понашање и храбре поруке наших епископа и медијских уредника!
Враћамо се на питање са почетка: „Зашто нико из Управе ПБФ не жели да разговара са студентима?“ Није изгледа довољно да су они стигматизовани свим погрдним називима којим их часте Црквени медији – ствар је још много дубља и озбиљнија: Сваки студент ПБФ који данас у „пленуму“ подржава блокаду, или који протестује на било који начин, ризикује много више него колеге на другим факултетима. Наиме, они ризикују да изгубе „благослов“ (одобрење) за своје студије на Богословском факултету. Од тог тренутка, они губе право на студије и не могу их никако више наставити! Студенти ПБФ ризикују да више не наставе своје изучавање теологије и буду трајно одбачени од стране своје Цркве и епископа. Ако ово имамо у виду, онда нам је јасно да ови млади људи показују нешто невероватно и достојно сваког дивљења: храброст, наду, веру и жељу да се промени систем у којем се „кукавичлук“ и „покорност“ предају као врлине (видети поново интервју академика Божића).
Студенти ПБФ у протесту исказују невероватну отпорност, аутентичност, идеале и веру, спремност да изгубе оно најдраже – могућност да студирају и уче оно што воле, да буду у служби Цркве и свог народа (међу тим студентима су и богослови, од којих су многи научили бич „благослова“ – али се више не боје; колегинице које неустрашиво надахњују своје колеге и заразно шире храброст). Студенти су, уосталом, већ показали да су у праву, јер, да поновимо: Власт је кренула са масовним хапшењима директно притиснута од стране студената, часних наставника и професора, као и стотина хиљада грађана који их подржавају. Можда ови студенти у понечему и греше, можда су наивни, можда су нестрпљиви – али шта би била адекватна реакција Управе ПБФ и црквених медија на то ?! Да се са њима ради, разговара, са пуно стрпљења и с љубављу? Или да се игноришу, сатанизују и дехуманизују? Ово питање је нажалост само реторичко, а очигледан је и тужан пут који је реално одабран, јер се њиме ходи већ месецима, сви то осећају и знају.
Студенте у блокади на ПБФ нико у врху Цркве и црквеним медијима не жели и нико не зна шта са њима да ради, јер су проговорили језиком који је изгледа непознат људима са друге стране барикада – храброшћу! Људе који имају свој став, који су спремни све да ризикују за своја уверења, људе који желе да буду аутентични како нам Јеванђеље и налаже, да имају љубав, веру и наду (опет јеванђељски принципи!) у промену себе и друштва које данас корумпира све нас – одликује невероватна срчаност. Њих нико неће да саслуша, нити им нуди разговор, јер „храбра“ покорност са друге стране не уме да говори, док јој се не каже шта да говори, не уме ни да воли, док јој се не „нареди“ да воли, не уме да „брине“ о својим студентима, док не стигне „благослов” да то чине!
Студенти ПБФ који протестују тренутно су најхрабрији део наше Цркве, међу њима су будући вероучитељи, епископи, па можда и патријарх. Како се врх Цркве и Управа ПБФ не упита, шта ако се ствари окрену па ти студенти одлуче да више не чекају да им неко ускрати благослов, већ сами напусте факултет, коме ће професори онда да предају? Ако уопште о томе мисле и ако им је до Цркве стало. На срећу, овим храбрим студентима јесте, јер они очигледно знају шта је Црква, које Црквени врх и Црквени медији никако не подносе. Иритантни су им због неустрашивости која је неподношљива духу „покорности“ у који смо почели да заробљавамо Цркву и гушимо је у плими кукавичлука, која афирмише слабиће, покорне индивидуе, које су себе одавно обезвредиле, јер нису остале послушне Христу, него покорне људима који без имало стида називају српску младост „усташама“! Оно што је на крају очигледно свима, јесте да су ова деца, деца храброг Светог Саве. Оно што није очигледно никоме је: чији је црквени врх?