Вл. Максим, Обећање Калифорније, 2019.
Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона.
Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже).
Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“.
Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа.
Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019.
У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере.
Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем.
Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ.
Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света.
Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14).
„Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста.