© Вељко Бирач
Он је изгледа последњи остао уз Исуса. Када су га сви напустили (Мк 14:50), он је остао (14:51-52). Чини се да није хтео да оде. Зато је и ухапшен. А можда је, ипак, само био спорији од осталих. Можда га је неко и саплео. То сада није важно. Није било важно ни Храмовним лојалистима (са или без римских официрских значки). Тај је дечак на сопственој нагој кожи уз Исуса осетио ударце прекомерне силе. А Марко, тај маестрални господар ироније, њиме – преплашеним, траумираним, пребијеним, ухапшеним – пали светлост наде у дубини празног гроба.
За Маркову причу, све почиње једним исцељењем (3:1-6). Један се дрзнуо да помогне, да доведе у питање дотадашњи поредак, да покаже како болест није коначно, трајно стање, да запали зрачак наде. Све, заправо, почиње протестом против лицемерног система власти који је давно заборавио да је његова улога да служи, а не да му служе. Тај протест је чак био гневан (μετ’ ὀργῆς), изазван дубоким осећајем туге пред безосећајним срцем моћних (συλλυπούμενος ἐπὶ τῇ πωρώσει τῆς καρδίας αὐτῶν). Како се само могао усудити и одакле му право да негодује, да се противи?! Због тога су пожелели освету, ону најгору, и пресуда је већ била написана (3:6). Без правде и пре суда уцртана је крајња тачка наратива који тек што је почео. Јер то су били људи неоптерећени правним и моралним трицама, па је за њих сваки циљ оправдавао средства. Нарочито ако он представља дизање пољуљаног рејтинга; нарочито ако је у сврху одбране власти (или пријатеља на власти).
Али иницијални гневни протест изазван тугом није био крај. Наставило се тријумфалним уласком. Улазило се у (сваки) град. Војска овог Демонстранта била је најстрашнија сила коју је свет видео. Били су ходочасници. Пешачили су. Певали. Играли. Плакали. По горама (и равницама) проносили су радосне вести (уп. Ис 52:7). Будили су наду. Учинили су да се људима врати жеља да буду бољи. Успели су оно што ниједна храмовна проповед није успела (макар не у тој мери); о чему су ритуали и везене одежде, жезлови и инсигније могли само да сањају (ако су икада сањали). Певала је та тријумфална војска заборављене песме: (В)Ос(т)ана(/и)…! (Мк 11:9). Чуло се преко пола континента. Али жеља за осветом оних којима узбурканост народног мора ремети планове, расла је заједно са јачином гласова ових првих.
Неки кажу да се освета завршила монтираним процесом. Неки предлажу крст или гроб као коначно решење. Не. Завршило се смоквом и поуком да ономе који верује (између осталог и у себе) ништа није немогуће (11:12-26). На том је месту дат коначан суд. Егзорцизам Храма био је Његов највећи протест. Као што је до тада чистио тела и душе болесних, сада је покушао да очисти институцију и све оно што је она требало да представља. А смоква је била ту да послужи за наук како су системи – ма колико били проглашавани светима – подложни труљењу, иако се споља могу чинити лепим, успешним, модернизованим, пуним лишћа (11:13). С друге стране, вера је требало да породи храброст за промену. Требало је да осмели Његове да, као и Он, истерују (ἐκβάλλω – 11:15; глагол који се у Мк користи претежно у опису егзорцизама приликом „истеривања“ демона) корупционе духове, изнова и изнова, колико год пута и кад год је потребно. Смоква је могла бити и наук осветољубивима, онима који су од дома Очевог направили разбојничку јазбину (11:17), али они су се, због страха за рејтинг (ἐφοβοῦντο γὰρ αὐτόν/ὄχλον – 11:18, 32), бавили искључиво лицемерним расправама о власти (11:27-33) и, уместо смокава, изгледа, брали неко друго воће.
Но, вратимо се последњем ученику. Одакле он тамо? Забога, деци није место на протестима, казаће неки. Можда се ту затекао из знатижеље, можда из неког другог разлога. Никада нећемо сазнати. Изгледа да је нешто коснуло његове дечије душе, те му се учинило како тај необични Син човечанства мора бити неко нарочито важан. Тада вероватно још није знао зашто. Није све у потпуности разумео. Пробуђена нада и храброст су се, попут заразе, проширили његовим телом док их је све посматрао. И ко зна колико дуго их је пратио док није завршио са њима у врту. Ни то није важно. Он је само хтео да буде њихов колега; да буде ученик као и они.
Све се на крају свело на њега – нагог, уплашеног, ухапшеног, коме је вероватно срце хтело да побегне из груди. Можда се у том тренутку сетио приче о једном другом дечаку који је изашао на мегдан са дивом (1Сам 17). Али тада је противник био један. Ових дивова је било много, а он остаде последњи. Зато се уплашио. Све је то било превише за њега. Вероватно је очима пуним суза, колена изгребаних од пада, гледао у снаге реда и закона – једног издајника и многе батинаше (Мк 14:43). Можда се баш из страха да срце не побегне без њега и он отргао када су га зграбили. Његов страх није за осуду.
Све се на крају свело на њега. Систем је своје лице до краја оголио у модрицама и понижењу тог дечака. У дечаковим се повредама крила и њихова пропаст. Нису им на крају помогли ни монтирани процес (14:53-65), ни бедни покушај промене оптужнице како би задовољили свој повређени крвожедни его (15:1-15). Нису помогле ни царска, ни Храмовна власт, ни закони, ни мистика, ни жртве, ни лажни позиви на помирење, јер Бог има последњу реч. А Бог је увек са малима, ухапшенима, поробљенима, уплашенима.
И све се на крају свело на њега – обученог у бело, охрабреног, слободног, који је први срео Васкрслога, коме је лично Он поверио свети задатак, који је сада све разумео, коме је срце од радости хтело да побегне из груди док је уплашеним женама говорио из дубине празног гроба: „Не плашите се. Исуса тражите, Назарећанина, распетога. Васкрснут је, није овде! Гле, место где га положише.“ (16:5-6)
Свака сличност са садашњошћу је намерна, иако је Марко (вероватно) није био свестан.