Недавно су Библос и Отачник публиковали збирку православно-философских списа Ивана В. Кирејевског, једног од најважнијих руских и уопште православних мислилаца модерног доба. Књига, коју је приредио проф. Илија Марић, насловљена је Ка целовитом уму. То је добар повод да се подсетимо најважнијих детаља из биографије Кирејевског.
Иван Васиљевич Кирејевски (22. 03/3. 04. 1806, Москва – 11/23. 06. 1856, Петербург) – философ и књижевни критичар, један од водећих теоретичара словенофилства.
Родио се и одрастао у високообразованој племићкој породици. Велики утицај на Кирејевског извршила је његова мајка Авдотја Петровна, рођака В. А. Жуковског, која се после смрти мужа (1817) удала за А. А. Јелагина, једног од првих познавалаца Кантове и Шелингове философије у Русији.
У књижевном салону А. П. Јелагине окупљале су се готово све интелектуалне снаге тадашње Москве. Године 1823. Кирејевски је ступио на службу у Архив Министарства спољних послова, где је заједно са Кошељовом основао „Друштво љубитеља мудрости“, које је после устанка декабриста донело одлуку о самораспуштању.
Неколико наредних година Кирејевски је посветио философији. Тада је почео да објављује и своје прве књижевно-критичке чланке који су скренули на себе општу пажњу (посебно Пушкина). Године 1830. Кирејевски је боравио у Немачкој где је слушао предавања Хегела, с којим се и лично упознао и који му је упорно саветовао да настави са систематским бављењем философијом, откривши код свог руског слушаоца изванредан таленат за философију. У Берлину је Кирејевски слушао и предавања Шлајермахера, а у Минхену – Шелинга.
По повратку у Русију, Кирејевски се латио издавања часописа Европљанин (1832). Часопис је забрањен због чланка Кирејевског „Деветнаести век“ који је био објављен у првом броју. Николај I је у чланку видео закамуфлирани захтев да се у Русију уведе устав. Забрана Европљанина био је тежак ударац за Кирејевског, који је после тога заћутао на више од десет година.
Године 1840. Кирејевски је покушао да добије катедру за философију на Московском универзитету, али без успеха, пошто је сенка сумње још увек лежала на њему. „Западњачке“ симпатије, које су биле веома приметне у првом периоду његовог стваралаштва, ускоро бивају замењене мистицизмом и словенофилством.
Кирејевски се зближава са старцима Оптине пустиње и са њима ради на издавању дела црквених отаца. Године 1852. словенофили су решили да отпочну са издавањем свог штампаног гласила – Московског зборника. Кирејевски је у њему објавио свој чланак „О карактеру европске просвећености и о њеном односу према просвећености Русије“, али је, као и двадесет година старији, и овај чланак проглашен „сумњивим“, а даље издавање Московског зборника забрањено.
Чланак Кирејевског „О неопходности и могућности нових начела у философији“ који је објављен 1856. у часопису Руска беседа, био је, како се испоставило, посмртни. Кирејевски, који је последњих година свог живота радио на курсу философије и који се надао да ће у његовом лику Русија рећи „своју реч у философији“, умро је од колере у Петербургу. Сахрањен је у Оптиној пустињи.
Споља гледано, литерарна делатност Кирејевског могла би се сматрати неуспешном, поготово ако се узме у обзир да званичне забране увек представљају значајну препреку за самореализацију сваке стваралачке личности. Међутим, посмртна судбина његовог философског наслеђа била је ретко успешна.
Историчари руске философије, којег год да су се правца држали, оцењују допринос Кирејевског као веома значајан. О „философском систему“ Кирејевског, без обзира на његову несумњиву философску генијалност, може се говорити само условно. Издвајајући код Кирејевски онтологију, гносеологију, естетику, философију историје па чак и социологију, Зењковски га оцењује као „хришћанског философа“. Тачније речено, Кирејевски није просто хришћански, већ православни, национални руски философ.
Представа о оригиналности и дубини руске православне културе није се код Кирејевског формирала одмах. И његово словенофилство може се сматрати реакцијом на његово властито првобитно „западњаштво“. Русију и Европу он упоређује на макро и микро плану. На макро плану ради се о два типа просвећености (или „образованости“, фактички се имају у виду култура и цивилизација): док је европска просвећеност рационална и секуларизована, руска просвећеност, преузета од Византије, по мишљењу Кирејевског, заснована је на начелима братства и смирења. На микронивоу, насупрот једнострано рационалном западном човеку стоји човек руске културе, носилац целовите свести. Ту целовитост Кирејевски схвата као органско јединство рационалне и емоционалне сфере живота.
Руски човек је, стога, носилац саборног или, како Кирејевски више воли да каже, „општењског духа“, док је западни човек – носилац духа негирања, то јест егоизма и индивидуализма. Недостатак основног „методолошког приступа“, који су Кирејевски и други словенофили користили поредећи Русију и Запад и који је код њих открио В. С. Соловјов, био је у следећем: фактички греси Запада не упоређују се са руском стварношћу, већ са идеалима Старе Русије па је, наравно, предност била на страни указаних идеала.
Главна заслуга Кирејевског је у томе што је он први покушао да учврсти руску философију на сопственом темељу. Темељ је за њега било православље као основа националног духа. Глас „најтишег философа“ савременици готово да нису чули. Али, зато је семе које је посејао обилно никло у системима каснијих следбеника у које спадају готово сви најзначајнији представници руске религиозне ренесансе почетка XX века.
Извор: Мириобиблос: Блог о религијским издањима, 21.06.2021.