Обележавање Олује, Мркоњић Град, август 2023. (YouTube)
Српски народ, иако географски, политички и културно полицентричан, није довољно бројан да би могао да опстане као федерализована целина. Процес изградње нације, који Срби још нису довршили, за шта нам је најбољи доказ управо Црна Гора, захтева укрупњивање и свесрпску интеграцију. У идеалном случају, ово би значило уједињење свих Срба у једну државу. Народ који глобално броји тек око 11 милиона припадника не може бити релевантан политички чинилац без чврстог политичког јединства. Међутим, Република Србија је релативно слаба, геополитички окружена чланицама НАТО-а, а њен утицај изван њених граница је ограничен. Иако би се у теорији као највиши степен националне интеграције могло замислити политичко уједињење, савремене геополитичке околности и постојање међународно признатих држава чине такву идеју нереалном и непожељном као политички циљ. Зато свесрпска интеграција треба да почива на сарадњи независних држава у којима Срби живе, уз пуно поштовање њиховог суверенитета, а пре свега Републике Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине у оквирима њеног уставног поретка. Једина институција која окупља већину од тих 11 милиона је Српска Православна Црква, због чега у овом тренутку једино она може бити место окупљања и интеграције свих Срба. Зато је очување њеног јединства од највеће могуће политичке важности.
Полазећи од чињенице да је Република Србија држава ограничених демографских, економских и геополитичких капацитета, било би контрапродуктивно да покушава да непосредно пројектује политички утицај на просторе изван сопствених граница. Такав приступ не само да би наилазио на отпор држава у региону, већ би додатно слабио положај локалних српских заједница, које своју легитимност морају да црпе пре свега из институција држава у којима живе. Уместо централистичког модела, свесрпска интеграција требало би да почива на мрежи локалних центара утицаја било политичких, културних, образовних или црквених, који уживају демократски и друштвени легитимитет у сопственим срединама. У том смислу, Срби у Црној Гори своје интересе треба да артикулишу пре свега кроз институције Црне Горе, као њени равноправни грађани, док би улога Републике Србије била да подстиче сарадњу, а не да преузима политичко представљање. Јединство српског народа тако се не би градило кроз хијерархијски однос једног државног центра према периферији, већ кроз сарадњу равноправних националних чинилаца, повезаних заједничком културом, историјским наслеђем и институцијама које превазилазе државне границе. Али власт Александра Вучића систематски потчињава државне и националне интересе краткорочном политичком профиту. Спремност да се дугорочно ослабе институције и наруше националне позиције ради минималног раста личног рејтинга од 0.03 одсто, представља суштину таквог начина владања.
У обраћању поводом обележавања годишњице операције етничког чишћења „Олује“, председник Србије Александар Вучић је говорио о „опаким и опасним идејама“ о федерализовању и конфедерализовању Цркве. Он је затим извукао паралелу са идејом о полицентричном српству, што би, по његовом мишљењу, значило „смрт српског народа и српске Цркве“. Иако демагошки уверљив, председник је у своме стилу, оптужио „неке тамо“ у Митрополији црногорско-приморској за црквени сепаратизам, што је изазвало одговор Митрополије. Нама је и од председниковог говора и од одговора Митрополије, којима се нећемо бавити, много битније политиколошко питање: Какав однос Република Србија треба да има према устројству Српске Православне Цркве, али и према локалним центрима друштвене и политичке моћи који представљају Србе у региону?
Градња нације је, посебно када је у питању Европа, по правилу праћена јачањем моћи центра на уштрб локалних чинилаца. Међутим, постоје историјски примери који демонстрирају како нагла експанзија на кратки рок може ограничити домете националне државе у дужој историјској перспективи. Идеалан је пример проширења Руског царства 1667. године, када су под власт Москве дошли Кијев, Смоленск, Запорожје и цела лева обала Дњепра. Пре поменуте експанзије, посебно захваљујући реформама кијевског митрополита Петра Могиле, унијатска црква је на простору данашње Украјине била у повлачењу. Одвајајући Кијев од остатка Украјине, прекинуте су и везе између Кијевске митрополије и православних Русина који су остали у саставу Пољско-литванске уније. Тако ће православље у ПЛУ бити ослабљено, а у наредних пола века епископи у западној Украјини ће прихватити унију. Као што данас знамо, запад Украјине је епицентар украјинског национализма. Закључујемо да је православље (а посредно и рускост) у тадашњој Украјини било снажније под покровитељством Кијевске митрополије у непријатељској римокатоличкој ПЛУ, него након што је Русија заузела Кијев. Са друге стране, Русија се јесте територијално проширила, а њена моћ је нарасла, што ће нешто више од сто година касније резултирати уништењем Пољско-литванске уније као геополитичке претње.
О територијалној експанзији Републике Србије у овом тренутку се не може озбиљно говорити, али Срби живе у више држава у региону, што захтева од Београда мудру и опрезну политику, посебно када је у питању однос према локалном политичком организовању Срба у суседству. Јасно је да председник претендује на то да говори и делује у име свих Срба, али његове личне амбиције нису праћене геополитичким потенцијалом Републике Србије. Морамо упамтити да је Република Српска у саставу западног протектората званог Босна и Херцеговина, да је Црна Гора чланица НАТО-а и да је АП Косово и Метохија под америчком окупацијом. Могућност ефективног деловања у српском националном интересу из центра преко међународних граница је стога озбиљно ограничена.
Геополитички услови диктирају неопходност ослањања на локалне политичке и друштвене делатнике у обезбеђивању српских националних права и интереса. У случају Босне и Херцеговине, постојање Републике Српске и бројног српског становништва олакшава овај проблем. Руководство Српске је демонстрирало да је у стању да самостално води и међународну и локалну политику, а положај Срба у БиХ је засигурно бољи него на Косову. Јак локални центар моћи са високим степеном легитимитета може гарантовати заштиту српских националних интереса. Бањалука је у границама РС утицајнија од Београда, а смрти српства није било, нити ће је бити. Пример супротан Републици Српској јесте ситуација на Косову и Метохији. Срби су малобројни и институционално не постоје. У последњих 14 година, од доласка Српске напредне странке на власт, утицај Београда на локалну политику међу Србима на КиМ је растао, док је реални положај српског народа све гори. Док је Србима са Севера било допуштено да се самоорганизују, албанских полицајаца у Северној Митровици није било. Српска и Север нам указују на значај локалних актера са локалним легитимитетом, као и на чињеницу да раст утицаја председника и његове странке не значе нужно увећање моћи Републике Србије или побољшање положаја српског народа.
Прелазећи својим „интервенцијама“ међународно признате и непризнате границе, Београд ће неминовно доћи у сукоб са вишеструко снажнијим и способнијим геополитичким актерима. Чак и ако бисмо веровали у добре намере владајуће странке и њеног лидера, за шта нам досадашње искуство не даје основа, схватићемо колико су ризични покушаји да се друштвена моћ локалних Срба стави под директну контролу Београда. Резултат би могао бити истовремено урушавање моћи и легитимитета и центра и периферије.
Без сваке сумње, Митрополија црногорско-приморска је чинилац са највећим локалним легитимитетом и утицајем, док је уједно део Српске Православне Цркве као најважније српске транснационалне институције. Нити једна странка, покрет или личност не поседују ни делић угледа Митрополије. Политичка трезвеност намеће руководству Србије неопходност одржавања најбољих могућих односа са Митрополијом, уздржавање од било којих потеза који би могли угрозити њен локални легитимитет и слободу деловања, као и уважавање свих њених посебности и сложених геополитичких околности у којима она делује.
Митрополија се данас налази у јединственом положају. Од ње се непрестано захтева да доказује ком идентитетском кругу припада. Уколико нагласи своју историјску улогу у оквиру Српске Православне Цркве, оптужује се да је носилац туђег националног пројекта, уколико истакне своју вековну укорењеност у Црној Гори и лојалност њеним институцијама, излаже се сумњама да се удаљава од српског националног корпуса. Тако је стављена у позицију у којој свака изјава постаје политички тест лојалности, иако њена историјска улога управо показује да ова два идентитетска слоја нису нужно супротстављена. Управо зато што делује у независној Црној Гори, а истовремено припада јединственој Српској Православној Цркви, Митрополија је принуђена да непрестано балансира између два политички супротстављена наратива. Парадокс ове позиције јесте у томе што потреба за додатним доказивањем припадности данас често не долази од црногорских институција, које уважавају њен значај као локалне верске заједнице, већ од званичног Београда који од ње очекују јасније политичко сврставање.
Опасно је то што Београд доводи у питање српскост МЦП, издвајајући Епархију будимљанско-никшићку као српскији део, чиме ризикује да се српству у Црној Гори деси оно што се догодило православљу у Украјини 1667. године. Издвајањем „српскијег“ дела Митрополије, онај други део ће бити „ампутиран“ од остатка српства и остављен на милост и немилост моћнијим геополитичким актерима. При томе, Република Србија не би могла да гарантује права и опстанак ни оног „српскијег“ дела СПЦ у Црној Гори, као што није могла да обори са власти Мила Ђукановића или спречи доношење закона о црквеној имовини. Стога, сваки напад на територијалну целовитост МЦП и на њене јерархе, без обзира на поводе и оправдања, представља најдиректније угрожавање националних интереса Срба у Црној Гори. Политика која очување црквеног јединства поистовећује са кадровским интервенцијама или наметањем политички прихватљивих решења може створити привид веће контроле, али истовремено носи ризик слабљења стварног ауторитета Цркве у средини у којој делује.
Митрополија црногорско-приморска своју снагу не црпи из тренутних политичких околности, већ из вековног црквеног живота и дубоке повезаности са народом којем служи. Литије су показале размере тог поверења и потврдиле да њен ауторитет није настао као последица политичке организације или тренутне друштвене подршке, већ као резултат пастирског рада и духовне снаге свештенства. У тим догађајима се показало да је Митрополија институција која има способност да окупи људе не само кроз политичку мобилизацију, већ и кроз заједничку веру и поверење у свог Митрполита. Она представља један од најдубље укорењених друштвених чинилаца у Црној Гори. И да сам ја Београд, имао бих то на уму.
