Хајдегер и Бултман, Марбург
Није Мартин Хајдегер током свога дугог живота размењивао писма једино с филозофима. Међу партнерима у његовој разгранатој кореспонденцији има и теолога, од којих је несумњиво најзнатнији Рудолф Бултман. Недавно је њихова преписка угледала светлост дана и постала доступна не само стручним (филозофским и теолошким) круговима широм света него, исто тако, културној јавности уопште, па и оној најширој, која је на свој начин заинтересована било за Хајдегера или за Бултмана, или за обојицу у исти мах.[1] Сада је постало могућно – и изазовно! – да се однос између Хајдегера и Бултмана, лични и духовни, са свим својим далекосежним импликацијама, сагледа из посебног угла, из оне нарочите перспективе коју нуди њихова преписка.
Бултманова и Хајдегерова преписка трајала је равно пола столећа. Почела је 1925, а окончала се 1975. (Наредне године, 1976, преминули су обојица, Хајдегер 26. маја, а Бултман два месеца доцније, 30 јула.) Најинтензивнија је била током првих десет година. Занимљив је податак да није била равномерна. Упадљиво већи број писама и дописница потиче од Хајдегера (укупно седамдесет три), док их је из Бултмановог пера четрдесет седам. Из преписке се, међутим, на више места види да је укупан број размењених писама, дописница или разгледница на обема странама био већи, будући да, неретко, Хајдегер и Бултман међусобно захваљују на претходном писму (чешће дописници или разгледници) којег у заоставштини, нажалост, није било, тј. које се до даљег мора сматрати изгубљеним. Између 1941. и 1948. године постоји празнина у овој преписци, чији настанак, наравно, не треба тражити у (евентуално) поремећеним личним односима, него у спољашњим приликама. Приређивачи нису искључили могућност да се у будућности открије још понешто што припада преписци између Бултмана и Хајдегера. Због тога су ово прво издање те преписке – свакако опрезно, но ипак прејако – назвали „фрагментом“.
Важно је приметити и треба с одобравањем примити да је, као додатак овој преписци, објављено шест документарних текстова (три Хајдегерова и три Бултманова) који су с њом повезани и који, образујући неопходан контекст, увелико олакшавају разумевање појединих њених аспеката. Одлука приређивачâ да их придодају преписци била је потпуно оправдана.
Када је реч о овој преписци, све се зачело и све је почело у Марбургу двадесетих година прошлог, двадесетог века. Фрајбуршки приватни доцент Мартин Хајдегер, Хусерлов ученик и асистент, добио је 1923. позив да на Универзитету у Марбургу буде ванредни професор. Позив је прихватио и следећих пет година провео у том граду. Иако се у Марбургу никада није одомаћио у правом смислу речи, иако му нису сасвим одговарали ни општа духовна атмосфера у њему, ни прилике и колегијални односи на тамошњем универзитету, Хајдегер се, ипак, доцније радо сећао свог марбуршког доба. Штавише, како се од тог доба све више удаљавао, тако је сећање на њ код Хајдегера постајало све живље и снажније, у неку руку и сентименталније. То се лако уочава из његових познијих писама Бултману, која се често завршавају подсећањем на „плодне марбуршке године“ (246) или на „плодне године наше марбуршке наставне делатности“ (251). Хајдегеров долазак у Марбург, његова делатност на Универзитету, сусрет с њим – све је то било попут каквог „елементарног догађаја“ (да се овде употреби израз Ханса-Георга Гадамера из његових сећања на сопствено студентско и доцентско време у Марбургу). У марбуршку духовну атмосферу Хајдегер је унео снагу свог језика и радикалност свог мишљења. Није никакво чудо што се о њему убрзо – далеко изван Марбурга – стао ширити глас као о „потајном краљу… у царству мишљења“ (да се овде подсети на речи које је написала Хана Арент поводом Хајдегеровог осамдесетог рођендана).
Пре Хајдегера, у Марбург је 1921. дошао Рудолф Бултман, пет година старији од њега. Док је за Хајдегера Марбург био тек пролазно место (без обзира на несумњив значај његовог марбуршког периода и препознатљив траг који је тамо оставио), за Бултмана је (п)остао трајно одредиште његовог живота и делања: у њему је остао до емеритирања 1951, у њему се упокојио, у њему је и сахрањен 4. августа 1976. године. Ако се за Хајдегера може рећи да је био Фрајбуржанин, за Бултмана се може рећи да је био Марбуржанин. Својим присуством и духовном делатношћу у Марбургу, Бултман је у тој мери обележио тај град, толико му је снажно утиснуо печат своје личности, да је врло рано био чак поистовећиван с Марбургом. Тако је романиста Лео Шпицер, напуштајући тај град године 1930, једноставно рекао: „Рудолф Бултман – то је Марбург!“[2]
Бултманов и Хајдегеров сусрет у Марбургу, њихово познанство и њихова сарадња били су не само плодоносни него и судбоносни.[3] Теолог и филозоф одмах су се узајамно разумели, одмах су започели с изразито снажном духовном и личном разменом. Колика је била снага те размене која је очигледно задовољавала потребе на обема странама, уверљиво потврђују неколики њени видови. Тако су се, примерице, једном недељно (суботом поподне) сусретали ради заједничког читања Јеванђеља по Јовану[4]; Хајдегер је постао активан члан чувене Бултманове „Graeca“[5]; учествовао је у Бултмановом семинару зимског семестра 1923/24. посвећеном етици апостола Павла, на којем је 14. и 21. фебруара 1924. године одржао реферат о Мартину Лутеру под насловом „Проблем греха код Лутера“.[6] Тим Хајдегеровим рефератом, као и уопште његовим учешћем, Бултман је напросто је био одушевљен, о чему сведочи једно место из његовог писма пријатељу Хансу фон Зодену. Ту он каже: „Семинар је овог пута нарочито поучан стога што на њему учествује наш нови филозоф Хајдегер, ученик Хусерлов. Он долази из католицизма, али је сасвим протестант, што је недавно доказао у дебати после једног Хермелинковог предавања о Лутеру и средњем веку. Он изврсно познаје не само схоластику него и Лутера, и донекле је Хермелинка довео у неприлику; он је, очигледно, то питање схватио дубље него овај“ (X–XI; предговор приређивачâ).
Са своје стране, Бултман је у Марбургу слушао два Хајдегерова универзитетска предавања, једно у летњем семестру 1925. под насловом „Пролегомена за историју појма времена“, а друго у зимском семестру 1925/26. под насловом „Логика. Питање о истини“. Било је то сасвим у складу с његовим гледиштем да филозофија може бити од користи за ствар теологије, гледиштем које није делио, на пример, Карл Барт, сматрајући да филозофија као таква „нема ништа да каже теологији и у теологији“.[7]
Бултманов и Хајдегеров однос, од почетка прожет узајамним респектом, тј. уважавањем које је теолог имао за филозофа и филозоф за теолога, веома брзо се, већ током првог Хајдегеровог семестра у Марбургу, претворио у истинско пријатељство. Хајдегер пише Бултману 3. октобра 1973: „Ових дана сам – пре пола века – дошао у Марбург. И већ у првом семестру склопљено је наше доживотно пријатељство. За то остаје само тиха захвалност“ (250). Бултманово и Хајдегерово пријатељство било је на обема странама довољно чврсто да преброди сва искушења, довољно снажно да га није могла уздрмати ни критика која би долазила од оног другог. Њихова полувековна преписка јесте прворазредно сведочанство о том пријатељству, она садржи историју тог пријатељства које је било дубок лични извор једног уистину плодног разговора између филозофије и теологије у двадесетом столећу.
Исте године (1928) када је Хајдегер напустио Марбург и вратио се у Фрајбург, сада као професор и Хусерлов наследник, он и Бултман су у преписци почели један другог да ословљавају са „Ти“. Дакле, Хајдегеров одлазак из Марбурга не само што није значио престанак пријатељства с Бултманом него је, напротив, представљао његово продубљивање и додатно учвршћивање, што прелазак на „Ти“ (први пут у Хајдегеровом писму од 23. октобра 1928; упор. 62. и даље) несумњиво потврђује. Исто тако, потврду тог пријатељства чини и Бултманова одлука да први том свог дела Вера и разумевање, који се појавио 1933. године, посвети Хајдегеру. Она гласи: „Мартину Хајдегеру са захвалним пријатељством.“ Када се, међутим, двадесетак година касније појавило друго издање (1954), Бултман је ту посвету свесно променио. Сада је она гласила овако: „Ова књига остаје посвећена Мартину Хајдегеру са захвалним сећањем на заједничко време у Марбургу.“ Ваља обратити пажњу на то „остаје“, добро га ослушнути, будући да је на тај начин Бултман, у ствари, желео да нагласи своју пријатељску и духовну приврженост Хајдегеру без обзира на све оно што се с овим догађало од почетка тридесетих до почетка педесетих година прошлог века. На сличан начин узвратио је Хајдегер, али знатно доцније. Марбуршком пријатељу је овако посветио свој спис Феноменологија и теологија: „Посвећено Рудолфу Бултману с пријатељским сећањем на марбуршке године од 1923. до 1928.“[8]
Шта је за марбуршку теологију и марбуршке теологе двадесетих година протеклог века значила филозофска појава тек придошлог Мартина Хајдегера, какав је немир међу њих уносио и какву новост са собом доносио, с коликом је радикалношћу наступао одређујући теологији друкчији пут и друкчији задатак од дотадашњих, можда најбоље показује његов прилог расправи после предавања које је теолозима у Марбургу одржао Едуард Турнајзен. По Гадамеровом сећању, који је том предавању присуствовао, Хајдегер је тада рекао да се истински задатак теологије, којем она мора да се врати, састоји у томе да нађе реч која је у стању да позове на веру и да одржи у вери.[9] Нема сумње да је такав Хајдегеров став – без обзира на то што је, како мисли Гадамер, „пун двозначности“ – био у складу с Бултмановим тежњама у теологији, да је ишао наруку ономе до чега је Бултману било стало: развијању теологије као органона живе и делатне вере, изградњи „егзистенцијалне“ теологије. Отуда је сасвим разумљиво што је Бултман управо у Хајдегеру могао видети савезника у оживотворењу своје основне намере.
Иако није неопходно, а можда ни умесно, да се однос између Хајдегера и Бултмана „одмерава“, тј. да се тражи ко је у њему био претежнији и утицајнији, ипак је, по свој прилици, из тог односа у духовном смислу више црпео Бултман. Није никаква тајна да се он, поготово после удаљавања од либералне теологије и окретања ка дијалектичкој теологији, увелико ослањао на Хајдегера, и то на његово рано главно дело Бивство и време, у првом реду на аналитику тубивствовања и њене учинке. Осврћући се на оно што је у Бивству и времену привукло Бултманову пажњу и што је он настојао да учини плодотворним за своју теологију, Гадамер је с правом и веродостојношћу написао: „Бултману се чинило да трансцендентална аналитика тубивствовања описује једно неутрално основно антрополошко устројство полазећи од којег би се позив вере могао интерпретирати ‘егзистенцијално’, независно од њеног садржаја, у оквиру основног кретања егзистенције. Дакле, управо је трансцендентално-филозофско схватање Бивства и времена било оно које се уклапало у теолошко мишљење.“[10] Бивство и време је постало основно Бултманово методско и појмовно упориште за све оно што је предузимао у својој дијалектички и херменеутички усмереној протестантској теологији. У том погледу, за њега се ништа није променило ни после Хајдегеровог преокрета (Kehre), када је, како се сликовито изразио Ото Пегелер, Хајдегер кренуо путем „од Лутера ка Хелдерлину“. Тај пут Бултман није могао ни следити ни одобрити. Остао је веран Бивству и времену, у којем је нашао и из којег је усвојио оно што му је било „употребљиво“ и неопходно за дијалектичко-теолошко разматрање хришћанске егзистенције. Хајдегеров „преокрет“ није уздрмао Бултманово уверење да се фундаментална онтологија из Бивства и времена може (а за њега и мора) схватити као фундаментална антропологија у којој протестантска теологија треба да нађе своје чврсто упориште.
Додуше, треба рећи да о односу између Бултмана и Хајдегера има и друкчијих погледа, чак и таквих који доводе у питање Хајдегеров утицај на Бултманову изградњу егзистенцијалне теологије. Тако, рецимо, Ото Пегелер, који је своју најновију књигу посветио управо расветљавању односа између великог протестантског теолога и великог мислиоца бивства, подсећа на то да је Бултман, пре сусрета с Хајдегером, био сагласан с Карлом Бартом у прихватању онога што је Киркегор говорио о егзистенцији. Осим тога, Пегелер је скренуо пажњу и на Бултманове ране публикације, изречно тврдећи да је Бултман у њима „свој приступ нашао пре сусрета с Хајдегером и да је затим од овога преузео ново терминолошко изражавање“.[11] Као истраживач који ради са завидном акрибијом, услед чега су његови списи препуни података до којих се, иначе, једва може доћи, Пегелер није пропустио да наведе и једно Бултманово сећање саопштено Гинтеру Борнкаму. Бултман му је рекао „да његова књига о Исусу није настала под утицајем филозофије Мартина Хајдегера, него да је, обрнуто, овај, тек што је био позван у Марбург, на основу лектире те књиге потражио везу с Бултманом“.[12] Све у свему, Пегелер је на крају дошао до закључка да су Бултман и Хајдегер веома различитим путевима, ипак, дошли до конвергентних настојања поводом једног новог разумевања религијске димензије живота.[13] То је, уједно, основна теза коју је покушао да докаже целином свог излагања у поменутој књизи.
Било како било, нема ни најмање сумње да се између Хајдегера и Бултмана, убрзо по доласку првога у Марбург, успоставио присан и дубок однос који није био ограничен само на плодну духовну размену, него је у исти мах био прожет и личном егзистенцијалном димензијом. Биће да је најпримеренији и најјезгровитији, уједно и најлепши, израз за тај однос нашао Бултман када га је, у писму Хајдегеру од 11. децембра 1932, назвао „заједницом рада и пријатељства“ (185). Гетеовски речено, међу њима је настало пријатељство засновано на избору по сродности. Наравно, ни у том пријатељству, баш као ни у било ком другом, није све увек било складно и непомућено. Било је у њему чак и размимоилажењâ, али она никада нису била толика да би могла нарушити његову супстанцу. Она је била довољно чврста и отпорна да зајамчи трајност уистину јединственог пријатељског односа двојице „старих марбурговаца“. Преписка између њих, о чијој ће садржини одмах уследити подробно излагање, поготово о ономе што у њој има шири значај, јесте прворазредан документ и упечатљиво сведочанство о том пријатељству који ретко кога могу оставити равнодушним.
Преписка је отпочела 15. октобра 1925. једном разгледницом коју је из свог родног Мескирха Хајдегер упутио Бултману. Прво опширније писмо било је Бултманово од 13. марта 1927. (упор. 5–18). Односило се на, дан раније спроведен, Хајдегеров избор за ванредног члана „Научног друштва“ у Марбургу.[14] Учињено је то у Хајдегеровом одсуству, а целу ствар Бултман је назвао „фарсом“ (упор. 6). Бултман је изабран за редовног члана. (Свакоме изабраном било је остављено неколико дана ради прихватања или одбијања избора.) Бултман се колебао шта да чини, уверен да је Хајдегер, са своје научне квалификације, морао одмах бити изабран за редовног члана. Одлучио је да сачека прву наредну седницу и на њој предложи или укидање ограничења броја редовних чланова или, пак, укидање категорије ванредних чланова. Образложење за такав предлог састојало се у Бултмановом уверењу да једино мерило избора треба да буду квалификованост и научни рад колегâ „без обзира на њихову старост“ (13), чиме би се уједно избегло да се на ванредне чланове гледа као на чланове другог ранга. „Ја бих, међутим, тако поступио само ако сте Ви сагласни. Иначе бих (а признајем да би ми то било драже) одмах најавио своје иступање“ (13).
У истом писму Бултман је казао Хајдегеру да му се чини да „академија у Марбургу нема добрих изгледа ни у будућности, јер ће њен ниво остати низак“. Посредно је изнео сумњу и у саму оправданост „академије“ утолико што је остварење могућности научне сарадње видео једино „на путу личног повезивања“ (17), дакле, изван оквира било какве научне институције. Изразио је спремност да у тој „академији“ учествује само под условом да то и Хајдегер учини. Искрсла је, међутим, непријатна околност на коју је, како каже, желео Хајдегеру наглашено да скрене пажњу. Реч је била о следећем: Бултман је покушао да нађе неколико сапотписника за свој предлог да се Хајдегер изабере за редовног члана, и тада му је неко (Бултман или неће да каже ко или заиста не зна ко је то био) одговорио да од Хајдегера још не постоји ништа веће (у смислу дела) и да он не би могао бити изабран у академију баш као што га ни министар није могао позвати у Марбург за професора. На такву примедбу Бултман, вели, није остао дужан одговора. Ипак, она је за њ била довољан разлог да Хајдегера директно одврати од евентуалног прихватања понуђеног ванредног чланства у „Научном друштву“ (упор. 17–18).
Не часећи ни часа, Хајдегер је сутрадан из Тотнауберга одговорио Бултману. На почетку писма од 14. марта 1927. навео му је одговор који је већ био послао Рудолфу Оту: „Најпокорније допуштам себи да Научном друштву саопштим да не прихватам избор за ванредног члана Одсека духовних наука. Статуте враћам у прилогу. Најпокорније Мартин Хајдегер“ (19).[15] Без ословљавања адресата, без помињања било каквих разлога, сажет до крајњих граница, но ипак с двапут употребљеним „најпокорније“ на том до ишчезавања суженом простору, Хајдегеров негативан одговор Оту делује као мешавина презира, ироније и надмоћи једног самопоузданог и слободног духа, свесног своје снаге и мислилачког ранга. (Не треба сметнути с ума да ће се баш те године појавити његово епохално дело Бивство и време.) Такав дух би, разуме се, одбио и редовно чланство, будући да се осећа спутаним у „загушљивом професорском ваздуху“ (20). Отуда свом пријатељу Бултману саветује да ту „епизоду“ што пре заборави и да концентрацију и расположење сачува за даљи рад на коментару Јовановог јеванђеља.[16] Права светлост на те Хајдегерове речи пашће када се узме у обзир да је Бултману истом приликом изнео своје уверење да се обојица могу сматрати срећним што недвосмислено виде своје позитивне задатке за будућност и што су их се латили (упор. 20).
Занимљиво је да се Хајдегер ниједном речју није осврнуо на оно што му је Бултман наглашено саопштио и што је овај чак држао као главни разлог када га је непосредно одвраћао од прихватања ванредног чланства у „Научном друштву“, наиме на критичку замерку да још није објавио ништа велико и значајно. Али, Хајдегерова уздржаност у тој ствари, ма колико, иначе, побуђивала занимање, није и сасвим неочекивана. Јер он, који је у том тренутку већ имао довршено Бивство и време, који је добро знао шта ће то дело значити (не само) у ондашњој филозофској ситуацији, није морао марити за примедбе анонимних закерала, нити се на њих уопште обазирати. Штавише, могао је себи допустити да на њих равнодушно гледа с висине.
Међутим, Хајдегер се није либио да с исте те висине оштро, често и подругљиво, суди о другима, било теолозима или филозофима. Поред бритких запажања изложених с беспримерном језгровитошћу, у тим његовим судовима има злобних и јетких инвектива, каткад нимало пријатних за оне на које су се односиле. Оне се могу наћи и у писму о којем је управо реч. Примерице, ту је за Карла Барта рекао да је био „експлозија с пуно крша и дима“, док је Фридриху Гогартену (с којим је Бултман био тесно повезан пријатељски и теолошки), признајући му релативну снагу у негацији, саветовао да обустави своју „вечну критику културе“. А поводом сарадње Барта и Паула Алтхауса изразио је наду да из ње неће настати никаква „теологија компромиса“. И томе додао (као поуку): „Тиме што се двојица, који су доспели у ћорсокак, некако здруже, неће настати пут ка истини“ (21). Није остао поштеђен ни Еберхард Гризебах, данас мало познат филозоф и педагог, који је својом егзистенцијално-критичком антропологијом својевремено побудио пажњу у теолошким круговима, поглавито код Емила Брунера и Гогартена. Имајући на уму најновије Гризебахове чланке, Хајдегер је о њему написао Бултману: „Ако Гризебах верује да ми имамо појам повести који је он себи измислио, онда то само поново показује да он све узима сувише олако и да за њ свака ‘озбиљност’ остаје само тема једне конфузне теорије“ (22). Гризебаха се Хајдегер дотакао и у писму Бултману од 9. априла 1929, одвојивши његову „личну пристојност“ од „потпуне беде његовог филозофирања“ (упор. 107).
Поред све те одбојности коју је Хајдегер испољио према Гризебаху, ипак су обојица, што је парадоксално, имали нешто заједничко – критички став према тзв. дијалектичкој теологији (чији су главни представници били већ поменути К. Барт, Турнајзен, Брунер и Гогартен, а коју је заступао и Бултман). Таквим ставом Хајдегер је мотивисао и своју, готово императивно изречену, сугестију Бултману да овај својим коментаром Јовановог јеванђеља „поново гурне теологију у конкретне проблеме и учини јасним да је тако нешто као ‘дијалектичка теологија’ утвара“ (22). Тој утвари, међутим, Бултман није окренуо леђа, није уважио Хајдегерову снажну сугестију!
Кратким писмом од 27. марта 1927. Бултман је обавестио Хајдегера да је два дана раније и сâм иступио из „Научног друштва“, образложивши тај чин недостатком поверења у потхват (упор. 23).[17] Само по себи, Бултманово иступање из тог „Друштва“, које је доживео као радосно олакшање, па чак и као очишћење од нечега прљавог („као да сам опрао руке“ – 23), треба разумети и као акт солидарисања с Хајдегером. Читава та „епизода“, како ју је умесно назвао Хајдегер, та „фарса“, како се о њој изразио Бултман, била је, очигледно, од самог почетка промашена и непотребна ствар. Она је, ипак, обелоданила и потврдила нешто важно, нешто суштински значајно: Бултман и Хајдегер су том приликом демонстрирали своју самосвојност и одважност као независни духови свесни праве природе свог научничког позива и пута којим хоће да иду, први у протестантској теологији, други у филозофији. А за то им, зацело, никакво чланство у овом или оном научном друштву није било неопходно.
Ни у преписци с Бултманом, као ни у оној, рецимо, с Ханом Арент, Хајдегер се није устезао да о појединим личностима (углавном из филозофије, али и из других области), њиховом раду и списима изнесе свој суд, најчешће неповољан, каткад убитачан, ретко позитиван. Но, без обзира на „атрибуте“ тих судова, они на особен начин бацају (хајдегеровску) светлост на немачки филозофски живот у датом времену и његове актере. Због тога неће бити ни излишно ни неумесно да се барем неки од њих издвоје из писама која је упутио Бултману и овде предоче у свој својој „пластичности“, занимљивости и оштровидности. Они су вредни пажње чак и када су прејаки или неодмерени. (Неће се овде изоставити ни Бултманови судови и оцене, нарочито када одударају од Хајдегерових.)
Ако би се, не само у овој преписци, тражио онај према коме је Хајдегер био најоштрији и најбеспоштеднији, онда би то, по свему судећи, био језуита и филозоф религије Ерих Пшивара. Не би чак било неосновано претпоставити да је овај сâм по себи неизоставно изазивао Хајдегерову осорљивост. У писмима Бултману Хајдегер се на Пшивару осврнуо неколико пута – увек крајње неповољно и презриво. Назвао га је „шарлатаном“ (107), предавање под насловом „Метафизика коначности или бесконачности“, које је Пшивара 14. јануара 1930. одржао у Фрајбуршком академско-књижевном друштву, окарактерисао је као „бедно“ (123), а поводом (наводног) Пшивариног повезивања Хајдегера с Фројдом и означавања његове филозофије као филозофије краја времена, написао је Бултману 2. септембра 1930: „Надам се да Пшивара стварно разуме своје откриће и да ће убудуће престати да пише о мени“ (138). О Пшивари није боље судио ни Бултман, али је, за разлику од Хајдегера, по форми, у изразу, био блажи и углађенији. Тако је, поводом Пшивариног марбуршког предавања о филозофији и теологији, одржаног уочи Божића 1929, написао Хајдегеру: „Предавање је… било жалосно. Просто и формалистичко, бојажљиво избегавајући упуштање у супстанцију проблема. Ни на студенте није оставио никакав утисак“ (124/5).
За протестантског теолога Емила Брунера Хајдегер није имао ни разумевања ни лепе речи. Имао је једино подругљивог сарказма, као што показује следеће место из писма Бултману од 14. новембра 1931: „У Холандији се прича да Брунер пише Етику од 600 страница – она је, кажу, већ готова – с амбицијом да понуди прву дијалектичку етику. То подсећа на принципе фабриканата сапуна“ (173).
Године 1927/28. Ханс фон Зоден, протестантски теолог близак Бултману, био је ректор у Марбургу. За тему свог ректорског говора одабрао је истину и њен појам. Наслов говора гласио је „Шта је истина? О повесном појму истине“. У писму Хајдегеру од 14. септембра 1927. Бултман каже да је до тог проблема Фон Зоден дошао „из одређених догматско-историјских питања“, додајући да није ризиковао да га од тога одврати, али да му је ставио на располагање свој рукопис о άλήθεια (упор. 38).[18] Хајдегеру је то Бултманово обавештење било довољно да у писму од 6. октобра 1927. бич своје ироније усмери на Фон Зодена. Ту он вели: „зашто Фон Зоден, који предаје о Новом завету, историји догми, црквеном праву, хришћанској археологији, не би требало да говори и о ‘истини’. Само кад би имао најмањи појам о томе шта је потребно од припрема и сигурности да би се расправљало о таквим ‘општостима’! Надајмо се да ће у вршењу свог ректорства испољити више инстинкта него у избору свог ректорског говора“ (42). Није искључено да је на такав суд о Фон Зодену – потврђују то и поменуте „општости“ – утицало и оно што је Бултман у претходном писму пренео Хајдегеру као Фон Зоденово мишљење о Бивству и времену (упор. 38). А пренео му је да Фон Зодену импонују оштроумност и солидност обраде у тој књизи, али да њену садржину сматра „неплодном схоластиком која се бави ‘општостима’ и не долази до ‘конкретнога’.“ Бултман је, супротно Фон Зодену, сматрао да је Бивство и време врло конкретна књига, и то у толикој мери да је – баш због те конкретности, а не због физичког напрезања – после њене лектире био „телесно исцрпљен“ (упор. 38/9).
Тешко је рећи какво је уистину било Хајдегерово мишљење о Карлу Барту, барем ако је судити по ономе што се може наћи у овој преписци. С једне стране, унапред је одбацивао Бартову Црквену догматику, његово главно дело. За то априорно одбацивање био му је довољан неповољан утисак који је имао о ауторовом предговору за друго издање тог дела. Бултману је о томе 3. новембра 1932. написао: „Недавно сам добио од издавача проспект о Бартовој Догматици с описом предговора за друго издање. То окретање око самог себе у сопственом сјају сматрам управо одвратним и нећу дати ништа на све оно што ће после таквог предговора доћи у пет томова“ (181). С друге стране, Хајдегер је имао речи хвале за преписку између Карла Барта и Бултмана, а тиме, свакако, и за самог Барта. Када се појавило њено прво издање 1971, позни Хајдегер је написао Бултману 1. октобра те године: „Твоја преписка с Карлом Бартом јесте жив документ историје теологије у нашем веку и, пре свега, опомена за теологе који данас делају“ (245/46).
Потпунијем и бољем сагледавању Хајдегеровог односа према Карлу Барту, који је био све друго пре него једнозначан, може допринети и његово мишљење о пензионисању (емеритирању) Рудолфа Ота. Тим поводом Хајдегер је 18. децембра 1928. написао Бултману да Отов одлазак у пензију ставља Факултет пред најцентралније судбинско питање пред које он уопште може бити стављен (упор. 87). Те речи, нема сумње, звуче као снажна опомена, као указивање на велику неприлику коју предстојеће Отово пензионисање може проузроковати. Хајдегер није био сигуран да ли је тога, осим Бултмана, свестан још неко. У сваком случају, једини прави излаз из те факултетске неприлике – што је саопштио и Бултману – видео је у позивању Карла Барта за професора. Само би на тај начин Факултет стекао надмоћ над осталима, а поготово би се могло рачунати с тим да би Бартовим доласком и „практична теологија“ убрзо доживела преображај (упор. 88). Из тога се не може закључити ништа друго него да је, барем у тој драматичној ситуацији (како ју је сâм видео), Хајдегер према Барту имао не само благонаклон него управо и сасвим позитиван став, полажући велику наду у његов евентуални долазак у Марбург и повезујући с тим велика очекивања.
На Хајдегеров раније наведени неповољан суд о Карлу Барту Бултман је реаговао 14. децембра 1932. Он се, углавном, сагласио с Хајдегеровим „доживљајем“ Бартовог предговора за његову Догматику, али је друкчије видео узроке Бартове надмености у том предговору: „У последње време, ништа више нисам могао да научим од Бартовог рада. Он постаје све самовољнији и, у одбијању расправљања с другима, нервознији. Помпезан увод у његову нову Догматику, који је мени исто толико несимпатичан као и Теби, чини ми се да више проистиче из његове нервозности и надражености него из његове појачане самосвести“ (187). На истом месту Бултман је, као контраст Барту, поменуо Гогартена, чију је Политичку етику (прво издање из 1932) означио као „снажно постигнуће“ (187).
Извор: Данило Баста, Над преписком Мартина Хајдегера: један вид епистоларне филозофије, књ. II, Београд: Драслар партнер – Досије студио, 2012.
* Наставак текста биће објављен 12.3.2018.
[1] Rudolf Bultmann/Martin Heidegger: Briefwechsel 1925–1975. Hrsg. von Andreas Grossmann und Christoph Landmesser. Mit einem Geleitwort von Eberhard Jüngel (Vittorio Klostermann – Frankfurt am Main, Mohr Siebeck – Tübingen, 2009). Латински или арапски бројеви у заградама увек се односе на одговарајућу страницу у тој књизи.
[2] Упор. Hans-Georg Gadamer: Philosophische Lehrjahre (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1971), стр. 14.
[3] У писму Јулијусу Ебингхаусу од 4. јануара 1924. Хајдегер је издвојио Бултмана и о њему се изразио веома повољно: „Туга је колико је протестантска теологија потпуно дезоријентисана у својим основима. Бултман је овде (у Марбургу – Д. Б.) једини од кога још могу да учим – Олденбуржанин, оштар и обазрив, он по сваку цену хоће да изиђе из историјско-религијске теологије у којој је одрастао.“ А у писму Карлу Јасперсу од 18. јуна 1924, с којим се у то време налазио у блиским односима, Хајдегер се крајње позитивно изразио о Бултману, изузевши га из марбуршке универзитетске средине коју је сматрао просечном: „Напољу је дивно, на универзитету се ништа не догађа, успаван, најумеренији просек, без узбуђења, без стимулуса. Једини човек: теолог Бултман, с којим се састајем сваке недеље.“ Место из писма Ебингхаусу наведено је према: Konrad Hammann: Rudolf Bultmann. Eine Biographie (Mohr Siebeck, Tübingen, 2009), стр. 192, а место из писма Јасперсу наведено је према: Martin Heidegger/Karl Jaspers: Briefwechsel 1920–1963. Herausgegeben von Walter Biemel und Hans Saner (Vittorio Klostermann – Frankfurt am Main, Piper–München, Zürich, 1990), стр. 49.
[4] Та околност дала је повода Оту Пегелеру да, без ближег образложења, закључи: „Тако је Хајдегер учествовао у настанку можда и најзначајније Бултманове књиге, великог коментара Јеванђеља по Јовану.“ Otto Pöggeler: Neue Wege mit Heidegger (Karl Alber, Freiburg/München, 1992), стр. 467. – Пегелер има на уму Бултманово дело Јованово јеванђеље, чије се прво издање појавило 1941.
[5] Под именом „Graeca“ постојао је у Марбургу кружок чији су се састанци, посвећени лектири грчких аутора, одржавали у Бултмановој кући. Припадали су му млађи филозофи Ханс-Георг Гадамер, Герхард Кригер, а од теолога Гинтер Борнкам и Хајнрих Шлир, касније и Ерих Динклер. То је такозвана „Graeca“ ученикâ. Осим ње, постојала је још и „Graeca“ коју су сачињавали редовни професори. Њој су, поред Бултмана и Хајдегера, припадали и филолог Паул Фридлендер, археолог Паул Јакобстал, теолог Ханс фон Зоден, а доцније и филозоф Ерих Франк (Хајдегеров наследник у Марбургу).
[6] Сачуван је запис о садржини тог реферата који је сачинио Вилхелм фон Роден. Сачуван је, такође, потпунији записник који су сачинили један непознати аутор и Хајнрих Шлир. Тај записник је објављен у Додатку ове преписке (упор. 263–271). Хајдегеров реферат „Проблем греха код Лутера“ јесте непобитан доказ да је Лутерову теологију познавао до танчина. То се види по томе што је тезу да је основни смер Лутеровог теолошког постављања питања одређен управо грехом поткрепио позивањем како на ране Лутерове текстове („Quaestio de viribus“ из 1516. и „Disputatio contra scholasticam theologiam“ из 1517), тако и на позне (Лутерово предавање о постању из 1541). Садржину Хајдегеровог реферата о проблему греха код Лутера исцрпно је приказао (препричао) Otto Pöggeler: Philosophie und hermeneutische Theologie. Heidegger, Bultmann und die Folgen (Wilhelm Fink, München, 2009), стр. 96–98.
[7] Како је рекао у писму Бултману 20. јуна 1931. Упор. Konrad Hammann, Rudolf Bultmann. Eine Biographie, стр. 196. Урађена с крајњом акрибијом, та Хаманова књига заслужује пажњу и похвале као поуздан водич кроз живот и делатност Рудолфа Бултмана, пружајући уједно драгоцену почетну оријентацију која олакшава приступ Бултмановој теологији.
[8] Предавање под насловом „Феноменологија и теологија“ Хајдегер је први пут одржао у Тибингену 9. марта 1927, а поновио у Марбургу 14. фебруара 1928. Оно је остало необјављено дуже од четири деценије, све до 1969. године, када је објављено на француском језику у тридесет другом тому часописа Archives de Philosophie. Следеће године појавило се као књижица и на немачком језику: Martin Heidegger: Phänomenologie und Theologie (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1970).
[9] Упор. Hans-Georg Gadamer: „Martin Heidegger und die Marburger Theologie“, у зборнику: Otto Pöggeler (Hrsg.): Heidegger. Perspektiven zur Deutung seines Werkes (Athenäum, Königstein/Ts., 1984), стр. 169. Тај Гадамеров чланак из прве руке евоцира свеколику узбурканост марбуршке духовне ситуације из двадесетих година прошлог века у којој се, између осталог, одиграло и окретање од историјске и либералне теологије. Та евокација, која је знатним делом посвећена Хајдегеровој појави у Марбургу, поспешује контекстуално разумевање Бултмановог односа према Хајдегеру и његовој филозофији.
[10] Hans-Georg Gadamer: „Martin Heidegger und die Marburger Theologie“, стр. 175.
[11] Otto Pöggeler: Philosophie und hermeneutische Theologie, стр. 32.
[12] Исто, стр. 32. Пегелер је то сећање цитирао упркос томе што је одмах додао да оно тешко да може бити тачно стога што је сâм Бултман обавестио Барта да је књигу о Исусу завршио априла 1925. а да је Хајдегер већ у зимском семестру 1923/24. дошао у Бултманов семинар о етици апостола Павла.
[13] Упор. Исто, стр. 33.
[14] О томе је Хајдегера званично обавестио Рудолф Ото (аутор чувене књиге Свето која је први пут објављена 1917) следећим писмом упућеним одмах по извршеном избору: „Веома поштовани господине колега! Научно друштво Вас је изабрало за ванредног члана свог Одсека духовних наука. Статути су Вам приложени ради Вашег упознавања. Умољавате се да ми најљубазније саопштите своју одлуку о прихватању избора и да, у случају прихватања, потпишете и пошаљете изјаву која се налази на листу бр. 5. Привремени председавајући Одсека духовних наука: Р. Ото“ (19). Чињеница да се текст тог писма, раније необјављеног, може наћи и прочитати у напоменама које су сачинили приређивачи ове преписке илуструје, поред осталог, с коликом су брижљивошћу вредном сваке хвале они обавили свој нимало лак посао. Околност да се те напомене налазе испод дотичног писма (а не, рецимо, издвојене на крају књиге) знатно олакшава његово потпуно разумевање.
[15] Тиме је Хајдегер уједно предухитрио савет што му га је следећим писамцетом дан касније (15. марта 1927) упутио архелог Паул Јакобстал, који је такође одбио да буде члан марбуршког „Научног друштва“: „Драги господине Хајдегер, како бисте имали праву слику, шаљем Вам у прилогу, с молбом да ми га ускоро вратите, своје одбијање избора за члана те смешне академије. Осим мене, одбио је само Ломач (Ернст Ломач, класични филолог – Д. Б.), овај више из формалних разлога. Ако још није сувише касно: молим Вас, одбијте и Ви тај избор, поготово што ти надувенци хоће најпре да Вас изаберу само за ванредног члана. Човек би се због толиког дилетантизма могао обесити када се не би морао сачувати за друге послове. Са срдачним жељама и поздравима, Ваш Паул Јакобстал“ (11).
[16] Хајдегер је више пута у својим писмима подстицао Бултмана да истраје у свом раду на том коментару, што несумњиво сведочи да му је до тога било веома стало (упор. 42, 49, 68).
[17] Да је при том Бултманова мотивација била дубља и обухватнија, показује не само његова спремност, исказана у том писму, да је усмено саопшти Хајдегеру, него и његово опсежно, до сада необјављено, писмо Рудолфу Оту од 25. марта 1927 (на које су скренули пажњу приређивачи – упор. 19).
[18] О том Бултмановом рукопису, који је несумњиво настао под Хајдегеровим утицајем, Хајдегер је имао веома повољно мишљење. Бултмана је у писму од 18. децембра 1928. обавестио да је тај његов чланак цитирао у настави (упор. 88), током предавања која је држао о уводу у филозофију. Тада је Бултмановој расправи одао признање рекавши „да има суштински значај са становишта историје науке и историје филозофије“. Вид. Martin Heidegger: Einleitung in die Philosophie (Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main, 1996). Gesamtausgabe, Bd. 27, hrsg. von Otto Saame und Ina Saame-Speidel, стр. 80–81. На истом месту, Хајдегер каже да су Бултману својствене темељитост и оштроумност. Упор. стр. 80.
