Платно и други философи на спољнем зиду манастира Сучевица, Јужна Буковина у Румунији
Грчка сложеница φιλοσοφία настала је по свој прилици у V веку пре н. е. Она је сачињена од речи φιλέω (= волети) и σοφία (= мудрост) па се етимолошки разумева као љубав према мудрости. Ова сложеница је почела да се шире користи тек у Платоновим дијалозима (прва половина IV века пре н. е.). Њена употреба се даље ширила неговањем философије као дисциплине духа и код других народа током потоњих историјских епоха, све до данас. Развој философије у Европи имао је два крака. Један се природно одвијао унутар грчког говорног подручја, од античке Грчке, преко средњовековне Византије до модерне Грчке. Други је посредством латинског језика Римљана, као античких освајача Грчке, ишао преко поглавито западноевропских народа, који су језички зависили од латинског језика. При томе пада у очи да се покушаји превођења ове грчке сложенице на друге европске језике нису одржали и она је преузета у њима као грецизам.
У Европи су се са грчком философијом први сусрели Римљани. Као што је речено, они термин φιλοσοφία нису преводили, само су га писали латинским словима: philosophia. На старом латинском језику, на којем се „с“ увек читало као „с“, ова реч се изговарала „философиа“. На традиционалном латинском језику (развијаном у касније доба пропадања римске културе, а очуваном потоњом традицијом), на којем се „с“ између самогласника читало „з“ – изговор је гласио „филозофиа“. Према томе, већ на латинском језику почиње изговор са „з“, мада се та реч и даље пише са „с“. У већини европских језика реч философија се пише са „с“, при чему се код једних тако и чита, док се код других изговара са „з“. Међутим, у неким језицима се и пише и чита са „з“. У наредној табели наведени су конкретни примери.
| Језик: | Пише се: | Чита се: |
| латински | philosophia | филозофиа |
| италијански | filosofia | филозофиа |
| француски | philosophie | филозофи |
| немачки | Philosophie | филозофи |
| енглески | philosophy | философи |
| шпански | filosofia | философиа |
| португалски | filosofia | филозофиа |
| румунски | filozofie | филозофие |
| мађарски | filozófia | филозофиа |
| дански | filosofi | философи |
| норвешки | filosofi | философи |
| шведски | filosofi | философи |
| фински | filosofia | философиа |
| холандски | filosofie | филозофи |
| естонски | filosoofia | философиа |
| летонски | filozofija | филозофија |
| литвански | filosofija | философија |
| пољски | filozofia | филозофја |
| чешки | filozofie | филозофие |
| словачки | filozofia | филозофиа |
| словеначки | filozofija | филозофија |
| хрватски | filozofija | филозофија |
| македонски | филозофија | филозофија |
| бугарски | философия | философија |
| руски | философия | философија |
| украјински | фiлософiя | философија |
| белоруски | фiласофiя | филасофија |
Као што се види, они словенски народи који су били под утицајем латинског Запада, односно латинског, немачког или италијанског језика – као што су Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци и Хрвати – реч философија и пишу и изговарају са „з“. Они пак словенски народи који су припадали византијском културном кругу реч философија и пишу и изговарају са „с“. Изузетак су, из неког разлога, Македонци који ову реч пишу и изговарају са „з“. С друге стране, тако чине и Румуни, који су такође били под византијским утицајем, али њихов језик спада међу романске.
А како стоји са српским језиком? Данас је међу нашим филолозима присутна тежња да облик „филозофија“ устоличе као једино исправан назив ове грчке дисциплине духа у стандарду књижевног језика. У Речнику српскохрватскога књижевног језика (књига шеста, С – Ш, Матица српска, Нови Сад 1976, стр. 670–671), на пример, овај облик наводи се као једино исправан. У Великом речнику страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке (Прометеј, Нови Сад 2008, стр. 1334–1335) облик „филозофија“ се наводи као главни, док се облик „философија“ наводи као споредан и одмах се упућује на главни облик. У Правопису српскога језика (Матица српска, Нови Сад 2018), који су сачинили Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица, стоји да облик „философија“ може „представљати само издвојени манир ужих кругова, али не и образац за углед“ па стога „никако нема места у стандарду књижевног језика“ (стр. 165). При томе случај речи „философија“ стављају у исти ред са примерима имена Сисиф за Сизифа или назива амбросија за амброзију, не улазећи у особеност једне дисциплине духа – коју су пронашли Грци, а остали народи преузели, укључујући и њено изворно име, не преводећи га – и не водећи рачуна о њеној суштини и чињеници да је та реч сложеница.
Аутори Правописа кажу да је тај архаични назив, који потиче из нашег средњег века, једнако непотребан као што би било и оживљавање средњовековног имена Влкан Немањић уместо Вукан Немањић, опонашајући изговор из времена када је овај живео. Али није тако. Назив φιλοσοφία се појавио много раније, по свој прилици у V веку пре н. е., и још и данас га на исти начин пишу и изговарају не само Срби, него и Руси, Енглези и други. Прво слово С у имену Сизиф се не мења, па зашто би се мењало прво слово С у речи Софија? Име Софија (а не Зофија), које је други део сложенице „фило-софија“, постојало је код нас још у средњем веку као женско име, а Срби га у истом облику и данас дају женској деци, док име Влк не дају мушкој деци. Има разлике, зар не?
А у поменуте „уже кругове“ који ексцентрично користе облик „философија“, бар што се филолога тиче, данас улазе, рецимо, и наши угледни класични филолози Ксенија Марицки Гађански и Ненад Ристовић, а да не говоримо о знатно већем броју наших философа, теолога и других који се опредељују за облик „философија“ као назива за ову изворно грчку (а не немачку) дисциплину. Писци Правописа такође наводе да се облик „философија“ „у стручним текстовима често“ среће (стр. 483), али тој занимљивој чињеници да философи од струке често користе облик „философија“ они не придају велику важност, очито не држећи до мишљења струке о тој ствари. Штавише, наши филолози намећу свој филолошки „закон гравитације“ на случај назива једне дисциплине чију суштину, судећи по броју њихових објављених радова из подручја философије, тешко да познају. Али су сигурни да под „закон гравитације“, који су они демијуршки наметнули филологији, потпада и случај термина „философија“ па меродавно овај облик имена старе дисциплине избацују из стандарда нашег књижевног језика, игноришући како суштину именоване ствари тако и историју писања и изговарања њеног имена.
А историјат писања и изговарања речи „философија“ код Срба укратко је следећи. Усвајањем традиције античке грчке и византијске философије, почев од описмењавања у IX веку наше ере па надаље, Срби су се неизбежно срели са изворним грчким називом φιλοσοφία (= философиа). Наши средњовековни преводиоци су у почетку настојали да термин φιλοσοφία преведу па су изналазили различита решења – љубомудрије, мудрољубље, мудрост, љубомудрество, премудрост, премудрољубије и слично. Међутим, јавила се и струја која је задржала грецизам философија, понекад и у исквареном облику (филосопија итд.), али га није преводила. Слично је у средњем веку било и код Бугара и Руса, са којима смо заправо делили заједнички језик: философия се изговарала „философија“.
Напред је речено да се у традиционалном латинском језику „с“ између самогласника изговарало „з“. Имајмо у виду да су се из латинског језика развили романски језици (италијански, француски, румунски, шпански, португалски). Према томе, они припадници нашег народа који су се срели са италијанским језиком могли су чути да се италијански грецизам filosofia изговара „филозофиа“. Слично је и у француском – philosophie се изговара „филозофи“ – и у немачком језику – Philosophie се такође изговара „филозофи“. Тако су они Срби који су писали и говорили италијански, као рецимо Никола Гучетић, по свој прилици изговарали „филозофија“. Слично важи и за оне који су говорили француски или немачки језик. Италијански, немачки или француски углавном су говорили они Срби који су живели изван Турске, а то значи у Дубровнику или Далмацији, или су се школовали у Италији, Француској, Аустрији, Немачкој. То ће почети да важи и за оне наше људе у Турској који су се након Велике сеобе Срба 1690. настанили у Угарској. У новом језичком окружењу (мађарски, румунски и немачки језик) Срби су искусили да се грецизам философија не само другачије изговара (у немачком) него се другачије и пише (на мађарском се, на пример, пише filozófia, а на румунском filozofie).
Природно је било да се у новој средини претрпе и њени утицаји. Не чуди стога што се већ у XVIII веку у текстовима на српском језику среће и облик филозофија (са звучним консонантом „з“). У драгоценој монографији Велимира Михајловића, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду, II том (М – Ш), (Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1974) налазимо побележене примере текстова у којима се појављују облици филозоф, филозофија, филозофирати, филозофски (стр. 683). Разуме се, далеко су чешће у употреби били ранији облици као философ, философија, философирати, философически, философски, философствовати, философкиња (стр. 684–685). Стога ћемо овде навести само оне случајеве у којима се реч „философија“ и њене изведенице пишу са „з“, а не са „с“.
Најранији пример писања речи „философија“ са „з“ В. Михајловић је забележио код београдског митрополита Мојсеја Петровића (1677–1730), чији је текст из 1730. пренео Димитрије Руварац у раду „Прилог историји српске цркве“.[1] На наведеном месту се заправо не појављује именица филозофија него придев филозофски: „Школу … из коей аще не филозофское ученiе постигли.“ Могуће је да су постојали и ранији случајеви ове врсте, али нису сачувани или још нису откривени. Према томе, може се рећи да се најкасније од 1730. на нашем језику појављује облик речи философија писан са „з“ – филозофија.
Наредни пример срећемо читавих 57 година касније. Реч је о именици „филозоф“ која се јавља у спису Емануила Јанковића, Физическое сочиненïе (Лаипсиг 1787, стр. 18). Јанковић на наведеном месту помиње француског философа Картезијуса (= Рене Декарт) („Картезïусъ Француски филозофъ“). Слично се у књизи Повест древних Абдеритов Кристофа Мартина Виланда, коју је 1803. с немачког превео Николај Лазаревић, такође користи облик филозоф (стр. 50). У истој књизи преводилац Николај Лазаревић користи и глагол филозофирати (стр. 20), што је превод немачког глагола philosophieren.
Најранији пример именице „филозофија“ (написане са „з“), који В. Михајловић наводи, налази се у књизи Зао отацъ и неваляо синъ Франца Ксавера Штарка коју је 1789. с немачког превео Емануил Јанковић. Ту се каже: „Данасъ морашъ целу твою филозофiю совокупити“ (В Вїеннѣ 1789, стр. 90). Све у свему, В. Михајловић је изнашао да су реч „филозофија“ (са „з“) у XVIII веку користили митрополит Мојсеј Петровић (1730) и више од пола века касније Емануил Јанковић (1787, 1789).
Линија писања речи „философија“ са „з“ настављена је и у првој половини XIX века. Додуше, нико није систематски истраживао појаве овог облика речи „философија“ у нашој литератури тог времена, али можемо навести неке примере за које знамо. Тако је новосадски књижар и издавач Константин Каулиције 1830. у „Објавленију“ књиге Доситеја Обрадовича Буквице (Беч 1830) нашег великог просветитеља назвао „Филозофом Сербским“ (стр. 79). А свештеник Павле Стаматовић је у рубрици „Смѣсице“ (стр. 115–117) алманаха Сербска пчела или Новый цвѣтникъ за годину 1838. приказао књигу Јована Стејића Огледи умне науке или забава за разумъ и срце (Пешта 1836) и поручио му „да бы онъ много болѣ учинiо, кадъ бы намъ отъ рѣчи до рѣчи фiлозофiю Г. Круга превео, нежели што намь основне мысли Кругове по своiой вольи прекроєне често отвећъ недостаточно сообщава“. Може се, дакле, рећи да се облик речи философија са „з“ почео да користи још у XVIII веку, али да се све до половине XIX века то чинило веома ретко.
Четрдесетих година Димитрије Матић је – најпре као ученик Лицеја, а потом као студент философије и права у Немачкој, у свом Ђачком дневнику – и сам писао философија. (Као што је познато, професор философије у Лицеју био је Константин Бранковић, који је на предавањима и у уџбеницима назив свог предмета писао и изговарао са „с“, што су онда преузимали и његови ученици.) Након одбране доктората у Лајпцигу (1847), Матић се вратио у Србију и почео да предаје на београдском Лицеју. Од тада он прелази на германизовани изговор па тако и пише – у духу Караџићевог диктума „Пиши као што говориш, читај како је написано“ – „филозофија“. То је обелодањено у његовим уџбеницима Објаснење грађанског законика за књажество србско (1850), Краткій прегледъ историческогъ развитка начела права, морала и државе пдъ найстаріи времена до наши дана (1851) и Историја филозофије (по Швеглеру) I–II (1865). Ово је посебно важно пошто су уџбеници веома погодан начин увођења и усвајања терминологије од стране ученика и студената као и њеног потоњег ширења међу читаоцима и културном публиком уопште. Можемо стога рећи да је Димитрије Матић, који је у уџбеницима код нас први почео да пише „филозофија“ (са „з“), знатно утицао на ширење германизованог изговора и, сходно томе, писања речи филозофија. Фасцинација берлинским професором философије Мишлеом и немачким изговором имена те дисциплине толико су били велики да је Матић – који је до тада и изговарао и писао „философија“ – без неке суштинске потребе увео међу лицејском младежи у Београду моду новог изговарања („по немачки“) и писања (по Вуку: пиши као што говориш) речи „философија“, која у његовој изведби сада гласи – „филозофија“. А мода, као мода, опонаша се и прихвата, без улажења у дубље разлоге тог чина. До тада ретко коришћени назив „филозофија“, међу школском младежи половином XIX века у односу на једну дугу традицију звучи не само помодно, скоројевићевски, него и сепаратистички, шизматично.[2]
Први професори философије на Великој школи (1863–1905) били су Константин Бранковић, Милан Кујунџић и Алимпије Васиљевић. Сва тројица су у својим уџбеницима писали „философија“ (са „с“), мада се Милан Кујунџић колебао па је у другим приликама користио и облик са „з“. Али је линију Димитрија Матића доследно наставио Љубомир Недић, који је философију студирао у Лајпцигу и Лондону, а на Философском факултету Велике школе у Београду исту је предавао у периоду 1884–1898. Недићев наследник на катедри, Бранислав Петронијевић, у почетку се колебао па је све до почетка Великог рата у једним текстовима писао философија, а у другим филозофија, мада је онај први облик био чешћи. Међутим, после Великог рата у његовим текстовима на српском језику усталио се облик филозофија. Тако је у првом издању његов познат уџбеник из 1903. имао наслов Историја новије философије, а у другом издању (из 1922) Историја новије филозофије. Милош Н. Ђурић сведочи да је за то одговоран издавач који је одрастао у Загребу, а управо он је, у одсуству аутора, вршио коректуру текста.[3] За то време, Петронијевићев колега на катедри философије, Драгиша Ђурић, доследно је писао философија.
Између два светска рата професори философских дисциплина на Философском факултету у Београду по овом питању такође су били подељени и недоследни. Никола Поповић је у почетку писао „философија“, а после је прешао на облик „филозофија“. Ксенија Атанасијевић углавном је писала филозофија, а Кајица Миланов философија, мада обоје имају текстове са другачијим решењима. Једино је Милош Н. Ђурић доследно писао философија. На Филозофском факултету у Скопљу философију је предавао Душан Недељковић, који је у погледу писања речи философија такође био недоследан, али је чешће користио облик са „з“. С друге стране, философија почиње да се предаје и на новооснованом Богословском факултету у Београду, где је предаје Борислав Лоренц, који је користио обе варијанте, али је чешће писао „философија“ као и већина наставника и студената тог факултета, што се види из часописа хришћанске провенијенције. Тренд говорења и писања са „с“ преовладава и данас у настави на Богословском факултету и пратећим богословским часописима.
После Другог светског рата катедру философије на Филозофском факултету у Београду преузима Душан Недељковић, који у то време у својим текстовима устаљује облик „филозофија“. Пошто је у периоду 1946–1953. предавао све филозофске дисциплине, његов утицај на генерације послератних студената у том погледу је био знатан. Готово сви су тада писали и говорили „филозофија“. Поједини наши философи, који нису студирали код Душана Недељковића, у неким својим радовима користили су облик са „с“. Тако је Михаило Ђурић – који је завршио Првани факултет у Београду, али је факултативно студирао и класичне науке на Филозофском факултету – вероватно под утицајем Милоша Ђурића, у неким чланцима из педесетих година писао „философија“. Али је већина аутора у то време користила облик са „з“. Међутим, наш велики хелениста је, не без извесног претеривања, писао да „су сви српски писци од првог српскога књижевника, Саве Немањића, па све до год. 1918-е, а највећи део и до год. 1960-е, сугласник с у тој речи изговарали и писали као с, а никако као з“ (ibid., стр. 205).
Почетком шездесетих година на нову праксу изговарања и писања назива ове изворно грчке дисциплине духа реаговао је Милош Ђурић већ помињаним чланком „Философија, а не филозофија“, објављеним 1962. године на два места, у класичарском часопису Жива антика (Скопље, 1/1962, стр. 205–208) и у гласилу Удружења књижевника Србије Књижевне новине (Београд, бр. 172, 1. јун 1962, стр. 7). Непосредни повод Ђурићеве реакције било је објављивање Правописа српскохрватскога књижевног језика (Београд 1960), где се као норма постављало да се пише „филозофија“ и „филозоф“. У свом чланку М. Н. Ђурић је подсетио да изговор и писање речи „филозофија“ изневерава њену грчку основу φιλοσοφία, која је сложена од грчких речи φιλέω (= волети) и σοφία (= мудрост). При томе се нашалио па је написао да би се непостојећа сложеница φιλοζοφία („фило-зофија“) могла превести као „мрако-љубље“, пошто јој у основи стоје грчке речи φιλέω и ζόφος (= мрак). Међутим, у овој шали је било и збиље. Изговор са „з“ одступа не само од имена „философија“ него и од његовог смисла (= љубав према мудрости). Наш познати философ и хелениста стога је с разлогом протестовао. При томе је навео импресиван списак од педесетак аутора, од Светог Саве и Вука Караџића (у преводу Новог завјета) до Иве Андрића (у роману На Дрини ћуприја) и Јустина Поповића, који су, како он каже, „правилно“ писали реч философија.
Милош Н. Ђурић је преминуо 1967, а исте године је у Београду покренута нова серија философског часописа под измењеним насловом Философија који ће излазити закључно са 1973. годином. Вероватно су наведене чињинице – чланак М. Н. Ђурића из 1962, година његове смрти и година покретања нове серије часописа Философија (1967) – међусобно повезане,[4] али је такође занимљиво да је у периоду излажења тог часописа не само у његовим текстовима коришћен облик „философија“ него се то дешавало и у књигама код појединих издавачких кућа. Тако је Михаило Марковић, који је иначе (као Недељковићев студент) доследно писао „филозофија“, у том периоду објавио књигу Преиспитивања (СКЗ, Београд 1972) у којој је своју струку именовао „философија“. Али су колебања у вези начина писања ове речи присутна чак и код оних који су чвршће били опредељени за облик философија, као што је био случај са Андријом Стојковићем.
И Слободан Жуњић, који је у својим текстовима после 1975. доследно користио облик „филозофија“, у свом раном периоду (1968–1975) такође је писао „философија“. Његово образложење потоњег опредељења да пише „филозофија“ следи „непорециву чињеницу из наше новије културне историје, коју је узалудно и погрешно прикривати: да се наша садашња филозофија не изводи директно из хеленске и византијске традиције, већ да је она настала у оквиру немачког и уопште западноевропског културног утицаја на нашу средину почетком XIX века“.[5] Ово Жуњићево запажање је исправно, али уз извесне ограде. Прво, ваља имати у виду и да западноевропска философија у крајњој линији води порекло од грчке философије па се у том смислу српска философија опет, макар заобилазно (посредно), везује за грчку философију. Друго, у свим философски важнијим западним језицима философија се пише са „с“, а у старом латинском, енглеском и шпанском се чак тако и изговара. Треће, као што смо видели, традиција писања речи философија (са „с“) код Срба заправо се никада није прекидала од средњег века до данас, упркос новом (западном) почетку српске философије у модерно доба. Симболичка фигура тог новог почетка и окретања Западу је Доситеј Обрадовић са својим бекством из манастира, али и он пише „философија“, а не „филозофија“. Пракса писања речи „философија“ са „с“ преовладава све до Првог светског рата, упркос томе што се употреба облика филозофија интензивира већ осамдесетих година XIX века. Између два светска рата приближно изједначено се користе оба облика, да би тек после Другог светског рата почео да преовлађује облик филозофија. Па и у то време је, као што смо напоменули, постојао један кратки временски период (1967–1973) када је првенство дато облику „философија“.
С. Жуњић, надаље, прекорно помиње некакав „повратак на архаични изговор речи ‘философија’“ (ibid.). Из нашег претходног сажетог прегледа види се да уопште није реч о повратку. Прво, постоји континуитет употребе облика философија од средњег века до данас. Друго, облик „филозофија“ почиње да преовладава тек однедавно (после Другог светског рата). У тој ствари нема никаквог дисконтинуитета и другог почетка да би се говорило о повратку. (Евентуално би се сада могло говорити о повратку на онај облик писања који је данас мање заступљен, а никако о повратку на застарели начин писања.) Треће, изговор „философија“ није архаичан (= застарео). Он није архаичан ни у руском ни у бугарском па ни у српском језику, као што није архаичан ни у енглеском језику.
Жуњић држи да изговор философија „данас неизбежно делује врло извештачено и одвећ пуристички“ (ibid.) Зашто би то било извештачено? Зар је деловало извештачено када је сâм он у својим америчким предавањима без икаквог напора и извештачености енглески грецизам philosophy изговарао сасвим природно „философи“? Слично би било и да је предавања из философије држао на руском или бугарском. Али кад то тврди, Жуњић заправо нема у виду енглески, руски или бугарски језик него „садашњу укорењеност немачког изговора и природну тенденцију нашег језика да ‘с’ између сaмогласника претвара у ‘з’“ (ibid.). На приговор ове врсте реаговао је још Милош Н. Ђурић у поменутом чланку „Философија, а не филозофија“ из 1962, рекавши да је реч фило-софија сложеница, а за сложенице не важи то него следеће правило: „На почетку другог дела сложенице с не прелази у з“ (стр. 205). Као пример се наводи сложеница асиметрија (а + симетрија), где с на почетку друге речи остаје с. Ако би овде с прешло у з, настао би облик „азиметрија“, у којем би се тешко препознало да је реч о нечему што није симетрично. Још је незгодније са сложеницом фило-зофија, јер се преласком с у з потпуно мења смисао. Како каже М. Н. Ђурић, док фило-софија значи љубав према мудрости, фило-зофија значи љубав према мраку.
Видели смо да германизовани изговор речи „философија“ почиње још у XVIII веку, озбиљније добија замах са предавањима и уџбеницима Димитрија Матића половином XIX века, да би се почео интензивирати тек осамдесетих година XIX века са предавањима Љубомира Недића и потом Бранислава Петронијевића између два светска рата када се по заступљености изједначава са старим (али не и застарелим, архаичним) изговором „философија“. Германизовани изговор „филозофија“ добија превагу тек после Другог светског рата, али та „садашња укорењеност“ нипошто није таква да би сасвим потиснула наводно „архаични“ (= застарели) изговор „философија“.
Што се тиче природне тенденције нашег језика да „с“ између самогласника претвара у „з“, неки лингвисти су доиста склони да ову тенденцију претворе у опште правило. За то се наводе примери речи као што су физика, метафизика, муза, музеј итд. Сам Жуњић такође наводи примере физике и метафизике па каже: „Они који прихватају ризик да иду против језичке струје, стоје заправо пред следећим, нимало пријатним избором: или да буду веома недоследни у својој конзервативној обнови живе језичке праксе (тј. да реформишу само реч филозофија) или да у складу са програмом према истом начелу мењају и називе многих других дисциплина, као што су, рецимо, ‘метафисика’ и ‘фисика’“ (ibid.).
Прво, реч „фисика“ (φυσική) није сложеница и на њу се може применити правило да „с“ између самогласника прелази у „з“. С друге стране, реч „метафисика“ јесте сложеница (мета + фисика), али њена друга компонента (фисика) почиње са ф, а не са с, тако да „с“ између самогласникâ унутар те друге речи подлеже правилу о промени у „з“. У оба наведена случаја, дакле, може се применити правило да „с“ између самогласника прелази у „з“ па се називи ових двеју дисциплина исправно изговарају и пишу са „з“ – физика и метафизика.
Друго, природна укорењеност изговора речи „физика“ и „метафизика“ у нашем језику знатно је чвршћа него што је случај са укорењеношћу речи „филозофија“. Најраније на српском језику штампано дело из физике јесте невелика расправа Емануила Јанковића Физическое сочиненïе (Лаипсиг 1787) и оно већ у наслову има реч физика (са „з“). Једино Атанасије Стојковић објављује тротомни спис под насловом Фисика I–III (Будим 1801–1803), што одступа од назива који ће се усталити. Све потоње књиге користиће облик физика. Тако, на пример, у првој половини XIX века Григорије Лазић је објавио средњошколски уџбеник Кратко руководство къ фѵзіки (Будим 1822), а Константин Бранковић је објавио Природословлѣ или Физика за младежь (Београд 1850), док је у другој половини XIX века Вук Маринковић објавио Начела физике 1–2 (Београд 1851) итд. Практично, од почетка се пише и говори физика. Слично би се могло поновити и за назив метафизика.
Треће, и у природним законима, који имају чврсто поткрепљење у искуству, срећемо изузетке, а некмоли у језичким правилима који немају чврстину природних закона него су ближи конвенцијама. Другим речима, и у тенденцији да се у српском језику „с“ између самогласникâ чита као „з“ свакако може бити изузетака. На пример, име Посејдон не изговарамо Позејдон. Мислим да би и име философија такође требало да буде изузетак, чак и независно од правила о сложеницама код којих друга реч почиње са „с“, што је помињао Милош Н. Ђурић. Јер је веза између модерне философије и античке грчке философије далеко чвршћа, рецимо, него имеђу модерне и старе грчке физике (мада је, разуме се, и ова присутна). Иако постоје битне разлике између модерне и античке философије, и једна и друга су још увек философија, при чему античка философија нипошто није застарела у том смислу да престаје бити и данас релевантна. Њена бит је дубоко уткана и у модерну философију. Отуда њен изворни назив обавезује. С друге стране, античка физика је философска, она је заправо философија природе, док је модерна физика математичко-експериментална позитивна наука и у том смислу више није философија. Дакле, физика како је код нас започиње неговати Емануил Јанковић спада у модерну физику и нема битних додира са старом философском физиком да би се инсистирало на грчком имену. Ту се с добрим разлогом полази од латинске западне традиције, у оквиру које је и рођена модерна физика, и прихвата се модерни назив физика. Тако је, уосталом, и у руском језику.
На крају, зашто би назив „философија“ деловао, како рече Слободан Жуњић, „одвећ пуристички“, чистунски? Мени тај назив звучи стандардно. Све изгледа почиње изговором грчке речи на латинском језику. Стручњаци кажу да се у латинском језику позне антике „с“ између самогласника почиње читати као „з“, што се традицијом пренело до данас.[6] Према том правилу, реч philosophia почиње да се изговара као филозофиа. То је потом био случај у италијанском, француском и немачком језику, који је толико утицао на наш језик и културу.[7] Додуше, тога нема у писаном облику, поменути народи и даље назив ове дисциплине пишу са „с“, које због природе свог језика изговарају „з“. Међутим, кад се такав изговор (из моде) преузме у језик као што је српски, где се пише као што се говори, па се уместо философија почне и писати филозофија, онда таквим писањем и изговором одступамо од изворног смисла саме ствари. Понављам, то није случај у латинском, италијанском, француском или немачком језику, где је изворни облик задржан у писању те речи, али се због особености језика другачије изговара.
Као што је упозорио Слободан Жуњић, тешко је игнорисати историјске чињенице у вези другог (западног) почетка српске философије и пресудног утицаја немачке философије. Ту и јесу корени сада широко коришћеног писања и изговарања имена „филозофија“. Оно што је на почетку била пука мода временом је постало преовладавајућа пракса, и то се не може превиђати. Али је исто тако тешко игнорисати грчко порекло саме философије као и њено име φιλοσοφία које се од средњовековних почетака до данас код нас континуирано писало и изговарало као философија, чувајући тако не само изворни назив него и суштину саме ствари (= љубав према мудрости). Ово би и наши језикословци требало да уваже и да у оквиру нашег књижевног језика, у најмању руку, као равноправне облике усвоје називе „философија“ и „филозофија“, ако већ не дају предност облику „философија“.
Подржите и-магазин Теологија.нет!
[1] Споменик СКА, II разред, 31, Београд 1898, стр. 187.
[2] Помињем шизму или раскол и стога што је у том новоуведеном изговору зазвучало и одступање од суштине саме ствари, на шта ће у XX веку указати Милош Н. Ђурић.
[3] Ђурић, М. Н., „Философија, а не филозофија“, Жива антика, књ. 12, 1/1962, стр. 206.
[4] Према сведочењу професора Здравка Кучинара, који је присуствовао инаугуралном састанку редакције часописа Филозофија у погледу његовог имена, предлог да се назив часописа промени у Философија потекао је од Љубомира Тадића. При томе Тадић није улазио у философско или филолошко образложење свог предлога, него је само рекао да смо до сада писали и говорили филозофија, а сада можемо мало прећи на име философија. То не значи, разуме се, да иза тога нису стајали дубљи разлози, само што их предлагач није експликовао.
[5] Слободан Жуњић, Увод у историју српске филозофије, приредио Илија Марић, Досије студио, Београд 2020, стр. 43.
[6] Гортан, В., Горски, О., Пауш, П., Латинска граматика, Школска књига, Загреб 2005, стр. 4–5.
[7] Хегел је својевремено рекао да су у модерно доба Немци преузели зубљу философије од Грка. А када говоримо о другом почетку српске философије, приликом окретања Западу, сетимо се да је немачка философија ту била главни извор, а то значи и њој припадни изговор.
Извор: Илија Марић, На путу, Београд: Библос – Отачник, 2023.