Дикастеријум за поучавање вере Римокатоличке цркве издао је 18. децембра 2023. Декларацију „Fiducia supplicans” („Молитвено поверење”) за благослов истополним паровима. Текст је углавном саставио аргентински кардинал Виктор Мануел Фернандес, нови поглавар Дикастеријума од 15. септембра 2023, а потписује га папа Фрања. Према Декларацији, рукоположени свештеник Римокатоличке цркве може да благослови истополни пар, ако се то од њега затражи, једном импровизованом молитвом, тражећи Божију милост за њихов живот. Ова жеља није заоденута никаквом литургичком формом, за њу није предлoжен никакав званични текст, нити ће стога бити укључена у Молитвослов (De Benedictionibus) Римокатоличке цркве.
Да би подржао ову одлуку, Дикастеријум је морао да ревидира или са новим нијансама преформулише учење Римокатоличке цркве о благослову (benedictio). Овај део Декларације, који политичаре не занима, вероватно је најважнији. Декларација жели да прошири дискрециону слободу свештеника, који прати одређене људе на њиховом путу ка Богу, и предлаже умножавање импровизованих молитава, за које се неће тражити да буду оденуте у било какву литургичку форму, како не би били подвргнути претераној контроли. Молитвослов и канонско право не могу и не треба да покрију све аспекте живота. Ако неко тражи благослов од Цркве, то врло једноставно значи да осећа потребу Божије помоћи у свом животу (21). Управо због тога, према Декларацији, исцрпно морално испитивање особе која је тражи никада не би требало да буде услов за њено давање. Морално савршенство није предуслов да би Црква дала свој благослов (25). „Благослови се нуде без услова“, јер „ми смо Богу ми важнији од свих грехова које можемо учинити“ (27). „И онога који долази мени нећу истерати” (Јн 6, 37). Благослов истополним паровима није ту да би потврди и озакони везу, већ да је отвори за Божији пут.
Декларација је, сасвим очекивано, изазвала велику дискусију и изазвала многе реакције, позитивне и негативне. Негативне реакције долазе углавном из Африке. Један за другим, епископски сабори афричких земаља (Конго, Нигерија, Замбија, Руанда, Камерун, Гана итд) забрањују својим свештеницима да дају такав благослов истополним паровима. Нисмо изненађени њиховом реакцијом: у тридесет две афричке земље хомосексуализам је кривично дело. Заиста, за колико хомосексуалаца који су тамо осуђени и затворени, су протестовали афрички свештеници и епископи? На Западу, реакције углавном долазе од пољских, украјинских и мађарских бискупа, којима треба додати још неколико случајева бискупа супротстављених папи Фрањи (као што је познати немачки кардинал Герхард Милер), као и конзервативни бискупи Америке. Ватикан је свакако био свестан да ће Декларација изазвати реакције, због чега се у тексту наглашено истиче да се католичко учење о браку ни на који начин не мења, нити се легализују истополни бракови. Црква једноставно благосиља људе, импровизованом молитвом, што је супротно ономе што су урадили фламански бискупи Белгије, који су 20. септембра 2022. године објавили посебан литургијски обред за благослов истополних парова.
Декларација „Fiducia supplicans” је и смела и разборита. Ако је њена смелост сама по себи очигледна, њеној разборитости треба објашњење. Римокатоличка црква жели – и то с правом – да одржи своју кохезију и да овом Декларацијом не изазове раскол. С друге стране, она је свесна да када је реч о питањима сексуалне етике, не могу све земље на Земљи да се крећу истим темпом: не може Африка да иде у корак са Холандијом. Римокатоличка црква Декларацији не даје обавезан и нормативни карактер, већ благослов истополних парова препушта нахођењу својих пастира, што у крајњој линији значи да управо утире пут свакој локалној цркви да напредује својим темпом. Она је то чинила и раније у прошлости, са позитивним резултатима, после Другог ватиканског концила. Дакле, нема опасности од раскола, каквом прете они који су непријатељски расположени према садашњем папи. Смео и разборит текст Декларације потврђује вољу папе Фрање и великог дела католика, свештенства и лаика, да Црква не треба да буде изолована у данашњем свету, већ да води рачуна о стварним људима, од крви и меса, да коме се обраћа. Време ће бити на страни Декларације.
Истог дана када се појавила Декларација Римокатоличке цркве, Свети Синод Грчке Цркве донео је одлуку о истом питању. Велика разлика између ова два текста није у њиховим ставовима, већ у стилу и духу: Римокатоличка црква је издала духовни текст, текст пастирског милосрђа и блискости са људима, а Грчка црква, напротив, правни текст. Декларацију су писали пастири, а одлуку Светог Синода правници или боље речено неки који себе сматрају правницима. Православни теолози често оптужују римокатоличку Цркву за легализам. Читаоцу ова два текста неће бити тешко да увиди где се заправо налази легализам.
Извор: Kathimerini, 14. 01. 2024.