Једна од ТВ серија која се појавила 2017. године – Слушкињина прича [The Handmaid’s Tale] – рађена је по роману канадске списатељице, Маргарет Атвуд из 1986. године. Серија је добила осам ЕМИ награда, од којих је најзначајнија за најбољу серију и за главну глумицу. Укупно су приказане три сезоне серије. Радња серије се дешава у блиској будућности која је, наравно, далеко од пожељне – дистопија. Гледајући серију, пратимо судбину младе жене, Џун Озборн/Фредове (Ofred) коју хватају наоружани људи док покушава са мужем и ћерком да пребегне у Канаду. Потом, прича води у суморан свет у којем бива заробљена главна јунакиња. Тај свет је тоталитарна, теократска држава Галад (библијски топоним, источно од реке Јордан; уп. Пост 31, 25; 37, 25; Понз 2, 36; 3, 10; Суд 10, 3, 8, 17с; 11, 1с), која је успостављена на рушевинама САД након државног удара. Власт преузимају религиозни фанатици који у потпуности укидају све тековине модерног, демократског друштва.
Највеће жртве револуције су жене, које губе сва права и бивају третиране искључиво у односу на улогу коју треба да имају у том, на „библијској“ традицији, утемељеном друштву. Током епизода у виду флешбекова главне јунакиње откривамо како је дошло до тог државног удара као и процес постепеног срозавања жена до коначног ропства у коме се налазе. Редитељ серије Галад приказује кроз суморну атмосферу, хладно време и зиму; од слушкиња до господара, сви су неспокојни, пуни тескобе. Утисак је да сваки лик у серији дубоко у себи не жели да буде то што јесте. Сви су надгледани, контролисани. Свачији поступак се мери и вреднује у односу на то да ли и на најмањи могући начин може да уруши поредак у новонасталој држави. Казне, особито за жене, су сурове.
Посебну категорију у овом друштву чине тзв. слушкиње међу које је сврстана и њена главна јунакиња, Џун. Слушкиње су жене које су плодне и које се посебно обучавају за улогу рађања деце. Након тога што су обучене, где се васпитавају да је њихова служба „узвишена“, да тиме спасавају људски род који је услед греха кажњен страшним проклетсвом стерилитета који је искључиво женски, оне одлазе у породице господара, вођа револуције, којима треба да роде децу јер су њихове жене махом неплодне. Током серије нам се открива да у питању није толико женска колико мушка неплодност, али да лекари морају да прећуте те чињенице ради „истине“ система и вере која доминира.
Паралела која се прави је везана за Стари Завет, тј. Јакова и Рахиљу. Ове слушкиње треба да представљају, у некој изопаченој симболици, слушкиње Лије и Рахиље, Зелфу и Валу, које су Јакову рађале децу. Све то прати ритуал који се збива једном месечно, за време плодних дана слушкиње, када у бизарној атмосфери господар има полни однос са слушкињом која лежи на кревету у крилу господареве жене. Тај ритуал, колико год покушао да се „сакрализује“ није ништа друго него силовање. Такође, колико год он представљао догађај псеудорелигиозног и псеудобогослужбеног пробоја и победе над проклетством људског рода оличеног у неплодоности жена, видимо опет да сви актери овог ритуала осећају дубоку и онеспокојавајућу непријатност. Промашеност. Једини гарант слушкињама у овом помраченом друштву, јесте трудноћа и рађање деце.
Након тога прелазе у другу породицу у којој се овај циклус изнова покреће. Имена која им се дају су по именима породица, као што је у случају Џун игра речи на енглеском of-red, тј. of fred-Фредова. Ако не затрудне у догледном периоду, шаљу их на рад у логоре где их чека сигурна смрт. У одузимању деце слушкиња, као унутрашња симболика, одјекује трагична библијска прича о судији Јефтају (Суд 11). Наиме, он у надахнућу пред бој са Аморејима, обећава Богу да ће му жртвовати прво што му изађе у сусрет. На његову несрећу, излази његова кћер коју Јефтај након њеног оплакивања девојаштва, због изреченог обећања, жртвује Богу (Суд 11, 31 и 34-40). Овај Јефтајев чин је повезан са хананским обичајима. У том контексту, трагедија слушкиња у серији добија још једну димензију, а то је насилно и невољно одрицање од сопствене деце.
Ова серија је добила велики публицитет јер се поклопила са победом Трампа у Америци, најездом конзервативизма и национализма скопчаног са традицијом у Европи. Главна тема јесу права жена, тј. чињеница да је у Галаду жена сведена на инструмент, деперсонализована и обесправљена. Иза тога се крије како страх да се то женама може десити, тако и искључивост феминистичких покрета који свет и положај жене гледају црно бело. И ту долазимо до главне проблематике ове серије.
Наиме, у једноставности разумевања ове футуристичке приче стоји један велики стереотип – фундаментализам и тиранија су неодвојиви од вере. То и није чудно с обзиром на англосаксонски пуританизам као религиозни екстрем који тежи „рашчаравању“ хришћанства, што и видимо у серији где су приказане порушене цркве и остали верски објекти. Проблем пуританизма лежи у једном слепом и окамењеном приступу Светом Писму. Бог је сувишан. Постоји Закон који је он дао и који треба да третирамо као споменик. У овом случају надгробни. Међутим, закључак да вера нужно води у фундаментализам је погрешан. Овде је идеологија та која води у фундаментализам.
Писац романа по којем је снимљена серија, Маргарет Атвуд каже: „Све што се налази у овој књизи има свој преседан у историји“. Она се тиме позива на оне тоталитарне и деструктивне системе који су постојали у историји, од којих два најгора управо у 20. веку. У серији видимо да су сви под надзором. Систем који је успостављен гвозденом и немилосрдном „правдом“ држи под контролом све. Кривац за суноврат света је пронађен. То је промискуитетност друштва оличена у лакомости жена којима је управо „служба“ слушкиња прилика за покајање.
Међутим, сам систем и своје вође гледа као оне који су подложни паду. Из тога произилази да је само систем једини исправан. На болестан начин, вође себе покушавају да поставе као божанске чуваре тог система. Није ли тако било у Риму када су прогањани хришћани, у Европи за време инквизиције и тридесетогоишњег рата, у Хитлеровој Немачкој где су Јевреји били кривци, у Совјетском Савезу тзв. диктатура пролетеријата или у САД Хуверов суманути прогон комуниста.
Закључак који бисмо овде могли да изведемо је да зло лежи у апсолутизацији и обоготворавању било ког типа друштвеног уређења које креирају људи. Разлог за то је у томе што човек као појединац, али и друштво не могу да се суоче са једном неминовношћу која нам је свима иманентна – неизвесност. Колико је само „онеспокојавајућа“ Христова реч: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт 6, 34).
Према томе, можемо рећи да су „велике идеје“ у историји људског рода често биле средство којима би појединци или групе, довољно харизматични за народ у кризним временима, покушали да овладају људима и наметну своје погледе на свет који су последица њихових властитих унутрашњих изопачења извезених и поистовећених са спољашњим светом. Такође, чињеница стоји и да у свакоме постоји способност за такво изопачење и апсолутизацију стварности по својим мерилима. За нас као хришћане који смо тога (ваљда) свесни, мерило је Еванђеље Христово. Оно, као и наведене Христове речи, говори да слобода не лежи у томе да апсолутно доминирамо светом који нас окружује, јер је то немогуће. Она је једино могућа у давању простора слободи другога. Управо како то Христос чини на крсту, али и у томе да се зарад нас унижава и постаје човек рађајући се у витлејемској пећини. Дати простор другоме искрено можемо само ако имамо љубав према ближњима и свету у којем нас је Бог створио, и уколико виђење света буде онако како га Бог гледа – кроз љубав. Јер, „ко не љуби, не познаде Бога. Јер Бог је љубав“ (уп. 1Јн 4, 8).