Cry baby cry, make your mother sigh
She’s old enough to know better, so cry baby cry
(John Lennon)
Е, сад ћу да те згазим! – речи ексцесне, звучне, упозоравајуће, које анимирају, означавају некакав озбиљан прелом у међуљудском општењу. Могу да погоде и заинтригирају чак и читаоце/читатељке веб-сајта када се нађу у наслову неког текста, што је овде случај, или пријатеље, када ове речи прочитају на статусу нечијег фејсбук-профила.
Постоје, међутим, ситуације када овакве речи не привуку ничију пажњу, када делују сасвим уобичајено, такорећи прихватљиво. То се, по правилу, догађа када их одрасла особа, родитељ, упути свом детету. И то је нешто што се у нашој средини може чути релативно често. Необично је колико такве изјаве делују обично; застрашујуће колико не застрашују. Нама који их чујемо са стране оне звуче неважно и празно, особама које их изричу – оправдано, младом бићу којем су упућене – познато. Управо тако: овакве и сличне претње не могу да тргну дете. Оно их добро зна. Не утичу да оно престане са одређеним понашањем, нити да почне да пази на своје поступке. Не скрећу му пажњу на душевни бол који родитељ у тим тренуцима подноси. Не доприносе значајно слици коју дете има о себи.
Оно је на њих навикло. Уградило их је у нормалну слику својих односа са родитељима, односа најважнијих у његовом животу. У моменту их заборавља, потискује и прелази преко њих. Не размишља о буквалном, нити пренесеном значењу. Не удубљује се, нити извлачи закључке. Оно их је интегрисало у свој танани или грубљи осећај одважности, самопоуздања, комуницирања са Другим. Млада особа са њима креће у сусрет неизвесноме, ономе што долази, ономе што ће га снаћи и свему што ће сâмо учинити.
Стари су говорили да се родитељство остварује у родитељском благослову. Родитељство се може и не остварити, а тада оно окончава у злослову. Тамо где благосиљања деце нема, није увек посреди ћутња. Понекад је на том празном месту празнословљење, а веома често и злосиљање. Злосиљање је грех генерација, нарочито у периоду опадања једне цивилизације која је престала да инвестира у своју младост и која у младима и деци, уместо властите будућности, види само претњу. Злослов је и коначни пораз православне вере.
Добро дете
Оно шта сама деца имају да кажу често делује успут изречено, недоречено или расејано. Деца немају изграђену моћ једнозначног изражавања, било оно дословно или с такозваним пренесеним значењем. Ако се и деси да нешто звучно изрекну, то ће се вероватно утопити у токове општег, неконцентрисаног и непажљивог слушања и уважавања дечјих речи.
Она само жели добро дете – ово су речи које један осмогодишњи дечак изговорио о својој мајци. Шта значи „добро дете“? Он то вероватно не може до краја да схвати. То највероватније не могу да схвате ни његови родитељи, који те речи често користе. То не разумемо у потпуности ни ми, који те речи слушамо и региструјемо их са стране. Постоји овде друга звучна реч, о којој се много више може наслутути и знати. Она „жели“… Она само „жели“… Нису ли ово речи које могу да нанесу несагледиви бол? Она, мама, жели нешто, жели некога, нешто или некога, што засигурно нисам ја.
Непознавање субјекта је место на којем се усидрила Фројдова психоанализа, говорио је Фуко. Иста она психоанализа која ће једном окривити родитеље за све. Реч је не само о непознавању сопства уопште, већ о непознавању сопствене жеље. Психолози, дечји лекари, социјални радници понекад говоре о љубави и недостатку љубави према детету, прихваћеном и неприхваћеном детету, жељеној и нежељеној деци. Према њиховим причама, испада да су ове категорије нешто што прети далекосежним последицама. И тада, само тада, оне могу да застраше, или забрину нас који о томе размишљамо.
Ко су људи који не желе децу? Овде не мислимо на оне који се још увек не осећају спремним да постану родитељи и брину да их не задеси случај нежељене трудноће. Једном, када достигну одређени узраст, када стекну социјалну и финансијску стабилност, запослење, стамбено решење и подршку ближе околине, они ће, нормално, желети да имају дете. Незнатно мањи број људи жели да има и друго дете, доста мањи и треће, веома мањи четврто и пето… Може се рећи да свако жели да има дете. Буђење родитељског нагона, биолошки сат и бабy хунгер такође чине своје. Они који свесно одлуче да никада не постану родитељи толико су ретки да их можемо сматрати изузетком који потврђује правило. Сви желе децу. То посебно важи за оне којима је речено да, привремено или заувек, не могу зачети, изнети трудноћу и родити своје дете.
Нешто се крупно догађа са жељама оних који, напокон, добију своје дете. Она само жели добро дете – понавља дечак. Она није желела мене. Она не жели мене. Као да родитељи престају да желе дете, своје, стварно дете, оно које сада већ имају и које постоји. Као да почињу да желе нешто друго, неку другачију представу, слику детета, „дете“, некакав магловити, нејасни и недостижни лик, нешто што не постоји. Непрестано, сањарски и нестрпљиво испољавајући пред својим, живим дететом, жељу свог срца, стално му вербално и невербално саопштавајући да оно заправо, својим постојањем, узурпира место некога другог, некога достојног да постоји и да се воли, они непогрешиво производе у свом детету одређени осећај и самосазнање. Дете остаје нежељено дете. Потомство остаје нежељено потомство.
Није лако поднети да будете нежељено дете. Треба издржати сазнање да вас родитељ, онај кога волите најбоље како умете, више не жели. Дете не зна шта то значи. Оно се прилагођава и удостојава. Оно мора да поднесе и издржи слику о себи. Оно настоји да је учини бољом. Дете постаје прилагођено дете. Оно делом остаје дете, а делом постаје „дете“. Остаје стварно и постаје нестварно, и живо и неживо, и сталожено и напето. Оно још увек постоји и оно, исто, почиње да не постоји. Сусрет са добрим дететом, прилагођеним дететом, није сусрет са дететом. Постепено и свагда делимично и никада довољно добијајући жељено добро дете, родитељи губе прилику да живе са дететом, својим дететом. То је цена незахвалности, идолопоклонства, насиља према животу. Добро дете је мит, оно је тотем и застрашујући идол наше цивилизације. Оно је измишљотина, обмана и самообмана, нежива људска творевина којој беживотни одрасли мушкарци и жене наше цивилизације приносе на жртву властиту децу. Боље би им било да се нису ни родили, такви људи – каже на ту тему блага реч Господња.
Извођење на пут
Само да их изведем на пут – каже отац за свога сина и кћер. Куда их то он изводи? Шта он непрестано, из дана у дан, чини како би их тамо извео? Од којих поступака се састоји његово извођење? „Само“. „Само то“. Све остало ће у његовом животу кренути на добро, само када у томе буде успео. Шта овог родитеља чини овако нестрпљивим? „Пут“ је некакав део живота, који ће његова деца наставити да живе сама, самостално, без његове помоћи, без његове бриге, жртве. Тај део припада неизвесној будућности, која извесно стоји пред свима њима. Отац улаже сву своју бригу, сву напетост и оптерећење, које веома високо вреднује, у време које ће доћи и које ће бити безбрижно за све. За разлику од своје деце, он је искусан, упућен и обзиран. Он, отприлике, зна шта је све потребно чинити да би његова деца постигла успех у животу, независно од тога колико је у животу успео и колико је успешан он сâм. Он изводи, перформира, и у тој његовој перформативности лежи етимолошко значење педагогије – која му стоји на глави као превасходна одговорност. Многима је, чак и онима који тврде да су прочитали Јеванђеље, васпитање је прва и једина асоцијација на децу и младе. А када кажу васпитање, они мисле на довођење у ред, призивање разуму, извођење на пут.
За то време они се, заједно са својом децом, већ налазе на неком путу, путу заједничког живота и свакодневне комуникације. За разлику од гореописаног фантазмагоричног „Пута“, овај пут је реалан, надохват руке и свима познат. Он се догађа. Отац га обогаћује и осмишљава бригом, често театралном, понекад патетичном, оном која се увек окончава као притисак, а која њему и његовој деци треба да улије осећај сигурности. На њему нема успеха ни посвећености: он је само пут ка успеху и посвећености. Он није живот: он је припрема за то. Сваки тренутак ведрине, опуштености и поверења на овом путу застрашује оца, казујући њему, оцу, да у том случају душевног мира у будућности сигурно неће бити.
Оно за школу што треба
То знаш, а оно за школу што треба не знаш: ево још једне изреке осиромашене елоквенције, са којом се младо биће из наше средине често суочава. Усредсређеност детета на одређене ствари вероватно постоји увек. Она постоји и када је ми одрасли не региструјемо. Таква специфична концентрација део је дечјег света. Резигнирани родитељи, осмислитељи и изрицатељи горње констатације, труде се да детету наметну другачију селекцију. Ово силовање пажње познато је као дисциплина. Обично се везује за школу, одговорност, радне навике и путеве који су познати. Радиш домаћи, учиш школу, завршиш школу, запослиш се, купиш стан, ја више не бринем за тебе.
Дрво се познаје по својим плодовима. Једини сигуран плод дисциплиновања јесте досада, често праћена осећајем несигурности. Присиљавано дете постепено губи сталоженост и сабраност у свом, дечјем свету. Велики, тешким наоружањем опскрбљени свет одраслих одузима му територију. Дете постаје дезоријентисано, погубљено, инертно. Заузврат добија удео на сигурним путевима напредовања у животу и понекад, у сасвим ретким приликама, по коју реч одобравања од стране одраслих. Недовољно да би се купило као благослов.
Мала брига, велика брига
Брига је у свим светским језицима вишезначна реч, нарочито када се доведе у везу са дететом. Дете је оно које изискује бригу, које треба збринути и које забрињава. Није исто бринути за дете, бринути о детету и бринути због њега, збринути дете или бити њиме забринут/забринута. Не бринути о свом детету својеврсно је насиље његових старатеља, које се упркос својој својеврсности често среће. Међутим, постоји и брига која детету не доноси мир, која се не може сматрати привилегијом ни детета о коме се брине ни онога ко о њему брине. Слично је када се ради о помоћи. Помагати детету на наметљив начин, са притиском, тамо где помоћ није потребна, где она чак и омета развој детета, заправо не помаже ником. Учестала патетика моралног мисионарења која прати многе овоземаљске помоћи и бриге непосредно доприноси притиску на дете.
Мала деца мала брига велика деца велика брига. Родитељи који „превише“ брину или „непрестано“ помажу свом детету сматрају себе његовом жртвом. Жртва има право на насиље. Родитељи-жртве легитимно и без много скрупула врше насиље над својом децом, оно насиље које нико не назива правим именом, а које се нашироко одвија у том ауторитарном свету одраслих.
Свет одраслих
Западна цивилизација новијег доба успела је да деконструише и раскринка многе своје самонаметнуте метанаративе или велике приче. Свет одраслих је једна од Прича којој деконструкција тек предстоји. Неумитни закони по којима тај свет функционише још увек чекају на своје алтернативе. Прва и најзначајнија алтернатива морала би да буде живот без васпитања. Дете као homo educandus – биће коме је васпитање потреба, биће које не би могло да одрасте ако га ми не бисмо васпитавали – само је једна од хипотеза, масивни потпорни стуб на којем почива свет одраслих. Постмодерно искуство показује нам да је и ова хипотеза сасвим непроверена. Шта је све потребно да одрасли учине да би једно дете, рођено са комплетним физичким и душевним потенцијалом, оно које расте сазрева и учи по сасвим природним законима раста сазревања и учења, могло да стекне и одржи своје људско достојанство?
Друга алтернатива је проста вера у живот. Она ниједном детету не мањка, али истовремено представља испит на коме падају многи одрасли, нарочито они који размишљају о својој деци. Има и других алтернатива, а њихова круна је нова прича о одговорности одраслих за себе. О њој се не може писати а да се не пише много. Присуство деце на неким пунктовима света одраслих, када би било допуштено, значајно би помогло да свако од ових решења отпочне да постоји.
Специфично обележје света одраслих је насиље над децом. Не само оно „тешко“: физичко или сексуално. Треба да се говори о насиљу над децом у свим његовим облицима. То значи да се говори и о нормалном, свакодневном, друштвено прихваћеном, непроблематизованом насиљу над децом, присутном увек и свуда, као грех. Добро је упрти прстом у све који саучествују у томе. Добро је тај уобичајени део заједничког живота одраслих и деце именовати као делинквенцију, као неваљалство и као физички и психолошки прогон. Важно је захтевати мере. Нека немир деце отвори очи родитељима и привуче пажњу правницима. Нека слобода и безбедност деце постану ствар достојанства одраслих људи. Нека бол детета почне да наноси бол и вама.
Западна цивилизација чека на долазак одраслих који ће устати против света одраслих. Она се нада појави оних који су Одрасли и који ће се залагати за аутентично одрастање. Насиље према деци достојно је презира и нехумано је, самим тим и незрело. Зрели људи се не понашају на такав начин. Према деци се не понаша тако. Нисмо то ми и они. Чињеница да постоји насиље према деци поставља питање пред све нас, ништа мање него питање сопствене одговорности. Одговорни смо да схватимо механизме, да уложимо напор и порадимо на смањењу тога. Дужни смо да размишљамо, дискутујемо, испитујемо положај детета у нашој средини. Потребно је да се одрасли самоанализирају. Добро је да се деци препусти опис великог, зрелог човека. Племенито је, јеванђелски је да се поверује детету.
Јачина речи
Школа говори језиком одраслих. Одговорност, дисциплина, обавезе, успех… деца не знају, а тешко и могу искрено да схвате шта све то, заиста, треба да значи. Али, деца се у школама навикавају на језик. Деца на тај начин постају део свега тога. Она се не уче да говоре о животу, већ да друге ствари, оне које то нису, држе за живот. Формирање структура и угуравање деце у њих значи бескрупулозну адултизацију живота.
За децу су подигнута посебна и издвојена места, вртићи, игралишта. Они који их осмишљавају и уређују нису деца. И у школама, и у вртићима, и на игралиштима, и овде, и онде, прво угледамо одрасле. Образложење гласи да они чувају безбедност. Они говоре и говоре, језиком одраслих. Њихова прича гласи да су одрасли и деца исто. Деца са својим убацивањем нису важна. Свет је створен за зреле. Деца не припадају свету. Сазревање је њихова једина алтернатива.
Нико не размишља о јачини речи. Речи одраслих су снажне. Humpty dumpty нису снажне речи. А ми деца чуч, такође. У речима је моћ. У позадини снаге речи стоји моћ прихватања и одбацивања. Када се не ради о деци, речи одраслих нису тако моћне. Празне су, вештачке, раскринкане и фалогоцентричне. „Сместа одрасти. Када одрастеш, буди хетеросексуални мушкарац. Када то будеш, постани бели англосаксонац. Када и то постанеш, прихвати протестантску веру.“ Шта је са поносом човека? Видели смо који је облик поноса муслиманских верника. Упознали смо понос Срба. Знамо за понос обојених раса, жена и сексуалних мањина. Још нисмо запазили, уважили или урачунали облик поноса деце. Није изражен ниједном снажном речи, нити уоквирен довољно добром организацијом. Немогуће му је да продре.
Деца неће прихватити одраслог у игру. У томе ће бити строго рестриктивна. То је њихова моћ. Не могу га спречити да дође, али могу сама намах да се искључе. Доласком многих одраслих, игра престаје. Многе одрасле то не трауматизује. Они нису ти којима је стало до света детета и који би умели да изговоре humpty dumpty. Оно што могу, и што углавном и чине, то је да снагом свог присуства учине да игре више не буде. И да деца ућуте. А без дечјег амин нема божанствене литургије.
Велика деца
Кривити све одрасле за насиље према деци није у реду. За то је крива само специфична група одраслих, они који то заиста чине. Запањујуће велики проценат таквих приморава нас да се латимо обрнуте перспективе. То су, заправо, сви – осим једне специфичне групе одраслих, оних који то заиста не чине. Велика деца се ретко тако понашају. Велика деца су ведри и позитивни људи. Она воле одрасле и ретко се са њима сукобљавају. Једино се не сналазе у њиховим нормама. Па живе упечатљивим стилом. Упечатљиви стил живота великог детета од великог је значаја за све.
Деца западне цивилизације чине једну од највећих маргинализованих група у свету. По бројности могу се мерити са црном или жутом расом и са популацијом жена. Одмах иза њих, уз њих, наводимо и велику децу. Злосиљање деце логички подразумева, обухвата и злосиљање велике деце. Велико дете огледа се у много ствари, али унутар политике света одраслих важни аспекти су следећи: Он/она дође. Са собом донесе лавину позитивне енергије. Осветли просторију. Наметне осмех. Направи гримасу. Заобиђе свачију јадиковку. Не надовеже се ни на чију ружну причу. Покаже аутентичност. Посведочи суштину ствари. Неспретно сруши идоле многих. Нехотице похули на светиње. И док су многа деца веома затворена за одрасле, велика деца једна су од ретких група коју она радо прихватају. Заједница мале и велике деце слика је заједнице људског рода, оне заједнице без које се нико од нас не може обратити Богу.
