Јелене Марковић, Претпоставка невиности, 2018.
„Ветар, ветар –
Широм белог света!“
А. Блок, Дванаесторица
Филм „Претпоставка невиности“ (2018), редитељке Јелене Марковић, представља римејк познатог америчког филма „12 гневних људи“ Сиднија Лумета, према сценарију Реџиналда Роуза, који на драматуршки супериоран начин тематизује драмску ситуацију у којој дванаест поротника одлучује о животу и смрти младића из сиромашног предграђа, оптуженог за убиство оца.
Јелена Марковић се, делом због оскудних продукционих околности, делом због природе глумаца (овде махом глумица) – младих полазница школе глуме, а делом и због за филмски сиже кључне разлике између судских система Србије и САД, услед чега је немогућа директна транспозиција „света дела“ у српски миље, одлучила за метафилмски принцип у обликовању материјала – поетичку самосвест и интерактивност.
Драмска тензија и идејни контекст су на тај начин очувани, а дејство филма у неку руку појачано директним фокусирањем на основни проблем – право човека да суди другом човеку, као и амбивалентну природу сваке људске институције – у напетости између нужности самоодржања и легитимизованог насиља.
У овом филму-римејку поротнике замењују поротнице, али то у основи ништа не мења у њиховој (не)способности да праведно суде другом човеку, односно (не)способности да принцип правде сагледавају са божанског (или богочовечанског) аспекта заснованог на љубави, уместо са људског (ах, сувише људског) аспекта заснованог на закону – не нужно закону као правном инструменту, већ као на сваком апстрактном систему друштвено-културне регулације вредносно претпостављеном конкретности појединачне људске личности.
Однос љубави и закона, слободе и правде, једна је од темељних апорија нашег цивилизацијског система, и филмови као што је овај омогућавају нам да је сагледамо са различитих аспеката и да се не опредељујемо за олака решења. Наша обавеза да љубав према Богу не раздвајамо од љубави према брату, односно сестри, и у сваком појединцу сагледавамо егзистенцијалну појединачност Бога, увек ће се налазити у сложеном односу са социјално-културним објективизацијама на нивоу моралних или правних система.
У овом одлично режираном и одлично глумљеном филму, експлицитно се трага за другачијим темељима људских односа, заснованим на максималној одговорности и пажњи према баш сваком људском бићу, који је једини начин да почетна (и подразумевана) нетрпељивост између (макар и привидних и случајних неистомишљеника) прерасте у међусобни и свепрожимајући загрљај. А то је могуће када – како нам овај филм готово егзактно демонстрира – победимо своју лењост, пасивност и поводљивост, као и склоност социо-културним предрасудама, претераној рационалности или доминацији сопствених индивидуалних страсти и фрустрација, због којих смо спремни да гурнемо у амбис било које људско биће, па и оне себи најближе, само због привремене и самоумишљене (психолошке) добити.
Егзистенцијални агон дванаест поротница метонимијски одсликава доминантне механизме друштвене доминације и контроле, на начин кодиран у цивилизацији коју и даље називамо западном, али такође назначава и могућности изласка из зачараног круга тлачења и манипулације, који је готово заменио културу као врхунско стваралачко испољавање човека не само као божанске творевине, него и Божије иконе, по благодати сина Божијег.
Слобода и лепота овог филма је што је он, у сарадњи професионалних уметника и младих глумаца, реализован са истом мером љубави и поштовања која представља идејно-вредносни оријентир самог филма, све заједно отелотворено у ненадмашној продуховљности глумачких појава, толико реткој у српском филму, а без које филм никада није заиста филм. Етика и естетика су једно, и то у свакој фази изградње појединог поетског дела, што је увек била једна од највећих врлина уметности, која упућује на њен највиши смисао. Уметност има смисао, рекао је Андреј Бели, али не сопствени, већ смисао који је превазилази: смисао уметности је религијски.
Више пута сам рекао да нема пуно хришћанских филмова у српској култури, готово да их нема уопште. Али, то озбиљно тврдим, ово је један од њих.