Два различита виђења Свете Горе

Пред читаоцем описана су два различита виђења Свете Горе, публикована у српској периодици у току блиског временског раздобља тридесетих година двадесетог века. Света Гора у нашој колективној представи означава место о коме се на свим нивоима може говорити афирмативно. Бројни су путописи и путописне белешке а још бројнији новински текстови и репортаже који Свету Гору приказују достојну сваког поштовања: о монасима и покори, крајолику и историји, црквама и архитектури итд.

Први путопис који нас се овде тиче објавио је чиновник Димитрије Орсић у часопису Мисионар године 1939–1940 под насловом Света Гора Атонска – путне белешке, у дванаест бројева. Други, под насловом Атос, објавио је свештеник Мирко Максимовић године 1930. у сарајевској Малој библиотеци. У питању је путопис „са 18 слика“ који је аутор у скраћеном издању већ био објавио у два броја Српског народног календара Босанац, за 1918 и 1919. годину. [Оба путописа су објављена и у нашој књизи Атонским путевима душе.]

Орсић и Максимовић посећују Свету Гору током периода када је њена снага у опадању. Но ипак, доживљаји наших путописаца у походу на светогорска места ходочашћа обилују документаристичким записима потеклим с почетка двадесетог века и писаних са различитим политичким уверењима.

Текст Димитрија Орсића путопис је једног верника који је припадао чувеном богомољачком покрету владике Николаја Велимировића. Ово је један од детаљнијих путописа из тог доба о Светој Гори у коме нас аутор с љубављу и поштовањем упознаје са историјом и легендама многих манастира и келија. Високи стил и богомољачки занос који Орсић осећа преносе нам не само информације о посећеном месту већ и модус  како би се томе месту могло приступити.

Главна инспирација и мотив за поклоничко путовање у Свету Гору Орсићу је „љубав која је изнад свега“, а одабрано време је период Великог Поста и Ускрс. Орсић светогорску историју почиње приповешћу о посети четвородневног Лазара, о немирном ветру и Богородици која је непланирано пристала уз њене обале.

Како јутро свиће, тако путници увиђају у пуноћи сву лепоту природе која их окружује, боје окружења и бројне мирисе пролетњег биља. Орсић хвали Свету Гору као земљу мира и колевку наших краљева и царева.

У карејској постници дочекују их очеви Сава и Митрофан, „столпници и отшелници двадесетог века“. Тамо је неописива радост и путници осећају велику захвалност према светом Сави. У овој је постници, по речима Орсића, боравио и владика Николај као епископ жички и ту „се је он најбоље осећао, ту је црпео молитвеност коју је пресадио у наш народ.“ Његовом помоћи је у постници обновљен конак и део цркве па сада више није запуштен. У постници су молитве највеће, а најдивније су оне које падају ноћу. У градићу Кареји све је свечано јер се пред Ускрс одржава посебна литија у којој се улицама проноси икона „Достојно јест“.

У путу до Хиландара пуници наилазе на бројне „сиромахе“, калуђере који не припадају ниједном манастиру већ сами живе од туђе милостиње. У то старо време они су били најбоље обавештени о светогорским новостима: „Ако се са њима упустите у разговор дознаћете да су они најбољи обавештачи и разносачи разних новости и догађаја у Св. Гори. Ништа од њих није сакривено. То је бежична телеграфија светогорска.“

По доласку у Хиландар Орсић упознаје читаоце с неким од његових становника. Дочекује их отац Андреј Рус, а једног путника, повређеног због пада с мазге, превија болничар, отац Сисоје. Орсић приказује лепе слике дочека Ускрса у Хиланадару и упознаје нас са свечаном церемонијом. Увече, на бдењу, путници су одушевљени свечаном атмосфером док се чита дванаест јеванђеља. Они у манастиру дочекују Велики Петак и постављање плаштанице, а у суботу слушају Статије и опело: „Звона жалосно ударају, плачу звона а плачу и монаси, који су у дугој поворци, двојица по двојица, ступали за плаштаницом, и као црне авети у ноћној тишини давали тужан призор.“ Ово су дани предавања молитви и путници заједно с монасима улазе у молитвени предваскршњи дух у Хиландару.

За Ускрс су сви у свечаним оделима, а црква је сва у зеленилу. Богослужење укључује свечану литију. После литургије и чашћења јајима, свуда се чују свечани поздрави Христос воскресе – тада свима, изгледа, недостаје само једно: „Општа радост била би још потпунија, када би сви монаси поседали за заједничку трапезу, али, нажалост, општежиће је разорено, то је болно питање и рак-рана за Хилендар…“ Орсић нас упознаје с чежњом Хиландараца који с великом пажњом скривају своје незадовољство не желећи да саблазне радосне путнике. Наиме, владика Николај је 1935. године поново установио општежиће у Хиландару, али је оно након само годину дана поново распуштено.

Путници посећују хиландарску костурницу која на њих оставља страшан утисак. Ту се опомињу пролазности и слушају о начину сахрањивања на Светој Гори. Ова слика је јака и она Орсића наводи на мисли о значају који пружа опомена: „О када би се једна оваква костурница – рече наш сапутник поставила у сред Београда, да служи као стална опомена онима који на смрт никад не помишљају, како би колосек живота добио сасма други правац.“

Након Хиландара дошла је на ред посета бугарском Зографу, у коме их дочекује сам игуман желећи да „односи српско-бугарски васкрсну у свој својој слави, да љубав тријумфује над свим несугласицама нашим“. Након Зографа посетили су манастир Ватопед. И ту Орсић преноси легенде о оснивању манастира, које сежу до у 4. век. Сазнајемо и за чувени Богородичин појас који се чува у Ватопеду: „Појас Богородичин, који се такођер као велика светиња поштује често се пренаша из манастира у села и градове преко мора, нарочито за време какових непогода, болести итд. Тих дана је баш однешен у неко место где су скакавци нахрлили на усеве и претили да униште целу љетину.“

Иако је много хваљен због своје славне историје и велелепности, Ватопед је, примећује путописац, једини примио нови календар и зато је презрен од стране зилота. Примање новог календара има своје разлоге: „Нови стил, како нас уверавају, није уведен по жељи братства, већ је новостилска струја која је захватила Грчку цркву имала намеру преко Ватопеда као најјачег манастира повући за собом и целу Свету Гору. И сада би се Ватопедци радо вратили старом стилу али тактички обзири њихових старешина према званичној Грчкој цркви бар за сада овај прелаз задржавају.“

Током посете Кареји занимљив је опис посете једној убогој келији у којој је живео неки добри старац Григорије. Неколико предмета у келији у којој се не може усправити, кревет без јастука и покривача и неколико бројаница покрај рупе која је представљала прозор – то је било цело старчево окружење. На задиркивање Орсићевог сапутника, оца Саве, да им старац припреми ваљану трпезу, он само одговори: „Само сухари, оче Саво, само сухари има.“ Но, старац Григорије им је својим примером показао анђеоски лик који задобијају монаси.

Неко време путници проводе обилазећи и манастире на јужној страни полуострва. Многи ови манастири имају и српско наслеђе јер су бројни наши ктитори или светитељи. Пут их је одвео до светогорске пустиње Каруље. Тада добијамо један од првих описа у српској периодици овог строгог места подвизавања: „То је један од најстрменитијих и најопаснијих светогорских предела, у којем живе монаси, већином Руси, велике аскете и подвижници, сами или у крајњем случају по двојица. А има их и такових који се уопште не дају видети, они живе у стенама и гудурама, а хране се корењем или комадићима сухог хлеба, које поједини монаси на означена места остављају а они после кад падне ноћ узимају да се поново увуку у своје самице.“

Ови монаси проводили су живот скромно, али у издашној молитви, без скоро икакаве имовине и живећи строго аскетски. Госте је сачекао отац Зосим који их је за вечеру почастио зељем у дрвеном посуђу. Пошто су други становници овог суровог краја чули да су дошли гости, ујутру су похитали да укажу још добродошлице доневши додатну храну.

Преко Каруље, путници су, крећући се над провалијама, морали да користе и ланце: „То је био најстраховитији призор који се у опште може замислити. У једном тренутку услед ма и најмање неопрезности или померења равнотеже може човек постати жртва огромне провалије и бесних морских таласа.“

Орсић нам приближава свет многих аскета које је успут срео препричавајући нам појединости: како они живе, какви су им карактери, о чему воле да разговарају и, што је најзанимљивије, какви су у гостопримању. Његова нас прича одводи на лице места да будемо неми судионици духовног окружења. Након Каруље и Кавсокаливије одлазе према Великој Лаври.

Орсић нам приповеда историју Лавре. Како је њен оснивач свети Атанасије Атонски сакупио „раштркане“ монахе и организовао прво општежиће. У Лаври изгледа није све текло глатко али свети Атанасије ублажава доживљене непријатности о којима нам Орсић не приповеда подробно: „Све потсећа на старо доба. Осећате као да дух Св. Атанасија надокнађава недостатке који се данас назиру у његовој Светој Лаври. То унутрашње осећање и уверење да дух светитеља лебди над овим местом освежава нас духовно, да тренутно заборављамо на све нелагодности.“ Опловљавајући даље Свету Гору путници су обишли још манастира те стигли и у Стари Русик и Пантелејмон.

Стари Русик је од великог значаја јер се у њему закалуђерио Свети Сава. Путници покушавају да се врате у старо време и да као сведоци пренесу дубоке утиске које им ово место буди. Орсић се овде посвећује дужем опису замишљеног Растковог бега у Русик и покушава да нам пренесе сву драматичност догађаја. И за њега, као и за већину наших путописаца, свети Сава представља угаони камен на коме се подиже српска црква и на коме се потом утемељује српска држава.

На овом дугом хаџилуку, који је изнедрио код нас до тада најдужи путописни запис о Светој Гори, последња станица путницима био је манастир Пантелејмон. У њему је, бележи Орсић, тридесетак година раније живело скоро хиљаду монаха више од садашњих четири стотине. Да је руском народу дозвољено да посећује ово место, данас би монаха било много више. Али нова совјетска држава ово брани. Некада је манастир имао „велике штампарије, литографије, књиговезнице итд. и у томе погледу у Светој Гори је био тада апсолутни руски утицај.“

Гости су имали велику срећу да у манастиру Пантелејмону разговарају са старцем Силуаном, потоњим светитељем, који се упокојио само пола године после овог сусрета. Завршетак путописа Орсић посвећује речима старца Силуана, који је путнике провео кроз манастир. После шетње Силуан је желео да им говори о Господу. Старац говори о љубави: „Како Господ љубит нас…“ Орсић наставља да нам преноси утисак: „И причао је причао, овај добродушни монах, како нас Господ љуби, како душу своју полаже за нас, Он нам увек прашта наше погрешке, и кад ми окренемо лице своје од Њега и приљубимо свету. Он опет љуби нас и с љубављу својом нас привлачи к Себи. Та ни замислити не можемо како је Он милостив… И заплака као мало дете, од радости и по томе видесмо да је он свети човек и истински монах.“

Димитрије Орсић све сусрете које је с бројним светогорским старцима доживео овако описује: „Бити, или срести се са таковим људима, погледати у њихово опхођење, кротост и смиреност, значи: стећи једно ново искуство, једно више убеђење о лепоти живота вечнога. И још значи: бити у средини бесмртника, јер свим својим покретима они ту бесмртност оличавају.“

Максимовићев путопис нешто је другачији. У посету Светој Гори сарајевски свештеник креће заједно са (можда и измишљеним) сапутником, монахом Онуфријем. Путопис одише сумњом према начину живота монаха на Светој Гори. Иако су за Максимовића неки међу светогорским житељима доброћудни и марљиви, изгледа нам да писац у монасима највише види баш оно у шта и сам верује: да је такав живот бесмислен и назадњачки и да је само акција у свету једини добар мотив за човека који жели да следи Христов пут. Максимовићева уверења о Светогорцима, која се косе са путописима свих других путника, наводе га да монахе описује реалистично и тврдо, те се читалац пита није ли аутор баш такве ликове и тражио. Они су у путопису приказани кроз бројне негативне слике. Једном путници срећу „намрштеног, дивљег калуђера“, други монах је „омалени, дебели калуђер“ који путницима тражи цигарете, а готово сви су љубитељи „коњака“. Већина Максимовићевих саговорника жали што се предала монашком животу.

Утисак током читања овог путописа је да је странац дошао на страно тло које не разуме и не поштује, са јасном идејом да његове становнике уметне у свој путопис као у Прокрустову постељу. Максимовић, који се борио против црквене аутократије и назадних елемената, путопис почиње описом многих ситних догађаја које путници доживе при првом пристајању на светогорске обале.

Први посећени манастир јесте Симонопетра. Након уобичајеног пријема, он са својим сапутником Онуфријем обилази манастир. Описује нам све што виђа и не устеже се да прибележи опоре и оштре коментаре: „На највишем спрату нашли смо најугојеније калуђере. Они проводе читав свој живот у молитвама, читању „житија“ и спавању. Онуфрије ми рече, да никад не силазе низ степенице, јер се боје да се не би под њима проломиле.“ Иако је манастир Симонопетра „величанствен“, сами његови становници као да су окупирали вредну територију коју сада кваре лењивошћу и избегавањем света.

Након Симонопетре два путника обилазе Скит Свете Ане. У њему, на молбу једног монаха просјака да му уделе помоћ, Онуфрије, Максимовићев сапутник, осорно одговара: „Зашто не радиш као остала твоја браћа?“ Обишли су скит преневши нам из њега две-три слике и запутили се око светогорског рта до Манастира Велика Лавра.

Максимовић препричава догађај којем је присуствовао у Лаври. Наишли су турски стражари, послати из Кареје, у потрази за неким слугама који су опљачкали руске ходочаснике. Наједном је започело комешање као да су сви одреда кривци: „У дугим ходницима с почетка се чуо жагор, лупа врата, дрека и мешавина турских и грчких гласова. На једаред почели су сви монаси трчати у своје ћелије и закључавати се. Шкрипале су старе браве, гвоздене пречаге и ударали катанци у свим ћелијама. По неки монах разбарушене косе извиривао би из своје ћелије и брзо би закључао врата, прилупивши гвозденом пречагом.“

Максимовићу се ипак не може спорити смисао за детаље. При посети Кареји, он скоро и нехотично описује узвишеног монаха Мину из Савине поснице. Минино је „лице бледо и измучено сијало светачки“. Прогресивни путописац, суочивши се са љубазним аскетом оцем Мином, открива своје ставове и бојазни: „Овај наш сусрет са последоваоцем анахорета и подвижника, нашим човеком, Мином, уносио је у наше сумње једно лепо расположење и наду да наше монаштво још није рекло своју последњу реч.“

Максимовић наставља приповедање преносећи нам речи свог сапутника: „Овакве Мине“, рече Онуфрије нервозно трљајући руке, „створиле су нашу националну културу. Они су нам дали просвету и средњевековну уметност. Они, који су своје лично ја жртвовали за светле идеале заједнице, тако су били узвишени и несебични да не оставише ни свога имена у поменику. Али у делима ових Алимпија, Рубљова, Панселина и Рада Неимара, трепери и данас лепота наше националне културе и високе теургијске уметности.“

Ипак, цео светогорски крајолик, као и културно богатство, као да су само декор за позорницу на којој се приказују ликови монаха који сумњају у сопствени избор и желе да донесу другачије одлуке. У великом Сарају, светоандрејевском скиту, путници упознају једног монаха, бившег руског пуковника, коме не могу да се начуде због напуштања свега само зарад монаховања. Он се у дужем дијалогу жали што не може више да учини за овај свет и тврди да велики човек „мора да буде спреман на већи подвиг од глади“ као што то, по њему чине пустињаци. На крају, овај разочарани монах закључује: „Ако служимо човечанству и живимо за њега, ми смо на овом свету и ради Бога и ради човечанства и себе ради. Ја сам после десет година кушања у ватри дошао до решења да је то прави пут. У свет, у човечанство, назад у грешни мирски свет… Идите и проповедајте“.

Наспрам ове позитивне слике чија егзалтација позива на акцију стоји слика заблуделих монаха: „У дворишту седели су монаси просјаци у поцепаним мантијама, уплеснелим камилавкама, држећи у рукама тиквице за вино и торбице за хлеб. На њиховим лицима одражавала се патња, глад и изнуреност. Лица су им обрасла у густу, запуштену браду, са великим борама, и молећивим очима.“

По доласку у Хиландар, скоро нечујно по мраку, путници се одмах затичу у шатору испред манастира где са многим „иноцима“ разговарају. Ток разговора се тиче поделе између Срба и Бугара у манастиру и могућих сукоба. Разговор прекида Максимовићев сапутник речима: „Победа човека љубављу, добротом, – то је Христово. И ми и Бугари грешимо, али то време ће доћи и ми ћемо бити прави хришћани. Љубићемо једни друге и љубављу победити цео свет.“ Онуфрије, понесен идеалима, опет наглашава (овај пут он уместо руског монаха-пуковника) да је прави пут само онај међу мирске људе: „Оставимо ове зидове, ове куле и нека у њима старци седе. А ми, који имамо снаге и осећамо љубав, пођимо у широки, пространи свет, тамо су наше њиве и наша поља.“

Сутрадан два путника присуствују литургији, чију атмосферу путописац описује више кроз описе људских лица, незаинтересованих током самог ритуалног чина. За време службе чује се комешање појединих монаха и њихови коментари. Један од њих стиже да примети: „У нас је од вајкада неслога, ено оне иконе у игуманском столу. Она нам представља игумана, јер се никада нисмо могли сложити у избору“.

Након Хиландара, последња станица је, као и у Орсићевом путопису, манастир Пантелејмон. Током кратке посете Пантелејмону Максимовић успева да сретне и монаха „толстојевца“ коме је су његова сабраћа у манастиру друштво неподношљиво досадно. И он проговара доследно свим носиоцима идеја у овом путопису: „Ја љубим цркву, ја неизмерно волим ту свету заједницу, али моју душу притискује тешко бреме црквеног инвентара који је досад скривао чисту религију. Ви ћете ме разумети. Превише је византискога законичества, превише театралности, превише ћифтинске трговине на најсветијем месту. Нама је потребна чиста религија, која оплемењује и уздиже човека. Уверен сам да се у томе слажете са мном.“

Изван драматских ситуација, током којих дијалози одишу живо јер се прича само о ономе о чему путописац жели да полемише, на Светој Гори као да не постоји ништа друго вредно помена. Слике Светогораца који таворе по манстирима су тужне и мрачне и наводе читаоца да осуди мотиве који су их овде довели или бар да осети самилост према њиховим бесмисленим снатрењима. Наспрам њих дата нам је другачија слика – слика спољашњег света као простора где се успостављају мерила вредности, који је уједно и место праве борбе за бољи свет и центар пожељног активизма.

На крају путописа Максимовићев сапутник поставља реторичко питање: „Зар атоска лепота не надомешта лепоту градова и њихових здања?“ – „Не“, рече Онуфрије, показујући руком на манастире, „све је ово покривено тешком панакамилавком. И кипариси и смокве окружују као вео панакамилавке лице и белину наших манастира. Узалуд лепа здања кад подсећају на казамате.“ Док путници одлазе, „над Атосом сакупљали су се тешки црни облаци и спуштали нагло низ гудуре атонске обале.“

На крају, остаје нам да парафразирамо епископа Атанасија, који се у једном од својих предавања опомиње речи неког од светитеља: „Увек ће се ум наћи да доказе прикупи и да аргументише [за] онај избор који сте направили.“