Дмитриј Трубин, Ф. М. Достојевски
Прави òвој мисли је душа… (Алда Мерини)
Након активног учешћа на политичким сесијама, предавањима и јавним наступима са кругом петрашеваца, у жељи да укаже на поредак неправичности, беде и свеопште анархије руског духа крајем 19. века, Фјодор М. Достојевски бива ухапшен. Последњи састанак Пропагандног друштва, непосредно пре хапшења, имали су крајем априла 1849. године. Са осталим пријатељима Достојевски је постао заточеник Петропавловске тврђаве. У самици је проводио ноћи, током дана је пред судијама давао исказе. У новембру исте године завршена је истрага и прочитана пресуда – смртна казна стрељањем. Цар је ипак одлучио да револуционаре помилује, али је наредио да се одлука саопшти тек када осуђеници буду пред стрељачким водом.
Крајем децембра 1849. године на Семјоновском тргу окупљена гомила чека погубљење. Хладноћа је несносна, све је под снегом. Оскудно одевене затворенике стражари изводе из кочија и стављају пред стрељачки вод. Достојевски је са непрестаном мишљу о вредности живота. Пред очима му сија светлост живота, премда му је повез око очију. За њега пресудна мисао, коју ће литерарно обрадити у још ненаписаним романима, наиме да је живот важнији од сваке муке и сваке патње искри пред сенком смрти. У последњем тренутку стрељање се обуставља. Достојевски је жив, чека га прогонство у Сибир. Одмах након повратка у самицу пише брату Михајлу: „Брате! Нисам обесхрабрен и нисам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у нама, а не изван нас. Поред мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати човек заувек било у каквим невољама, не бити обесхрабрен и не подлећи – у томе је живот, у томе је његов задатак. Ја сам то схватио. Та идеја је ушла у моје месо и моју крв.“
Пред полазак у Сибир, 24. децембра, Михајло је у посети брату. Тужан је због његове ситуације, али га парадоксално осуђени брат бодри. Достојевски је срећан јер живи. Престани, брате, „не одлазим у гроб, не пратиш ме до хумке – ни на робији нису звери, већ људи, можда још бољи од мене…“ У Омску тврђаву, окружену рововима и препуну опасних убица, Достојевски стиже после месец дана тешког путовања, 23. јануара 1850. године. У рукама има Библију. Тада је за њега почело можда најтеже искушење у животу – суочење са злом и непрестана борба за слободу и тиме нови живот. Чак и у великим сибирским мукама, уз непрестани мач за вратом и тежак физички рад, Достојевски је љубио живот више од сваког смисла. У пуној зрелости, 1871. године, правећи биланс живота и стваралаштава рећи ће: „Без обзира на све губитке, жарко волим живот, волим живот ради живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Скоро ми је педесет година, а ја још увек не могу да схватим: завршавам ли ја живот или га тек почињем.“
Мотив живота у нутрини, присутан у готово свим његовим романима, истакнут је посебно у петокњижју. Раскољников, као и Митја, бира живот упркос свим мукама и падовима. Бити жив, то је највећи дар. Али шта се догађа са истином? Може ли човек да доспе до коначне истине посредством спознаje перципиране стварности уз искуство чињенице да је само жив? Ово питање последично искрсава у већини текстова које пише Достојевски. Посреди је сукоб између, да парафразирам Лава Шестова, спекулативног и библијског мишљења. Тај расцеп изазито је проблематизован у Браћи Kарамазовима, између ликова браће Аљоше и Ивана. Један је мисионар, анђео на земљи, препун благости чији је пут истине – просветљење кроз Христа. Други је визионар, духовни луталица, препун је немира, моралних недоумица, оптерећен размишљањем о овоземаљским стварима. Иван се не мири са наметнутом истином стварности, негира је, премда се грчевито држи њеног обличја. Аљоша је, пак, у благости помирен са светом јер је његово активно начело духовне природе. Духовним путем води се, наведимо још један пример, Макар Долгоруки у Младићу. Предан је луталаштву и свестан је својих слабости. Његова истина је помирење. Он се предају мисионарству, народној сентименталности и посећује манастире, али је свестан да не би издржао аскетски живот. Тако смирен уочава истину до које долази једино духовним крајоликом.
Истина (ἀλήθεια) је, у филозофској традицији, раз-откривеност. У оскудици (Lebensnot) искрсава сусрет са скривеним, дакле неистинитим. Тај сусрет није пролазан, него одлучујући подстицај, да парафразирам Мартина Хајдегера, за раз-откривањем прикривене суштине. Како разгрнути мрачнину и отворити се ка истини? Може ли се, дакле, разумом открити истина? Николај Берђајев одговара да не може, јер у том случају недостаје духовни хоризонт. Истина се види кроз дух, па „не само разум, него ни ум не би могао открити могућност сазнања истине“, будући да се истина спознаје посредством духа. У том смислу „аутентична егзистенцијална филозофија је филозофија духа“. Човек није једноличан у настојањима. У њему је непрестана олуја која се без духовног покрића никада не смирује. Борбу воде два принципа; један је тврдоглаво отпадништво, други је изгарање у потрази за смислом. У судару тих путева догађа се немир и немогућност подношења живота. Човек је у једном тренутку мрзовољни путник на интелектуалном путу, жељан смисла, отворен за разне могућности живота, притом жалосно математички прорачунат. У другом случају он је народна скитница која пустињски трага и путује без потраге за било каквим смислом, жељан једино отвореног неба у тишини недодирнуте божанствености. Тако непотпун он трага за математички чистом истином која захтева формуле и прецизност, али са таквом истином никада не захвата духовни пропламсај који у њему непрестано тиња. Човек, дакле, формулисањем своје околине и свог живота, постаје бунтовник против себе самог. Егзистенција нема дефиницију, јер свака егзистира кроз нерешиву загонетку. Пред нама је непробојан зид стрепње, „глас вапијућег у пустињи“. Пали човек, сав у трзају егзистенцијалног парадокса, има задатак – трагом Аврамове жртве – да појми исконску супротност између откровења и истине знања. Аврам не мора да се правда за своје поступке јер га његова суспензија етичког приближава светлу несаопштиве доброте. Радост љубави надилази знање будући да вера обухвата сваку бесконачност у коначности. Грех, трагом Шестова, није у бићу, порок и недостатак налази се у нашем знању. Филозофија духа јесте велика јер се коначно уздиже у бесконачно, све пролазно у непролазно, па напокон живот исијава у неуништиву доброту.
Суочен са питањем истине Берђајев додирује и проблем љубави. У есеју о Достојевском, написаном 1923. године, указује на два исходишна момента његовог стваралаштва. Први је олуја љубави и њена неутемељена распарчаност, док је у другом случају посреди тема сладострашћа чији врхунац исијава у махнитости породице Kарамазов. У руској књижевности љубав није приказана кроз романтизовани идеалистички занос какав је својствен западној култури; она је код Достојевског обликована у непрестаном расцепу, све се код њега „дешава у атмосфери напрегнуте страсти“. То је, потенцира Берђајев, љубав карактеристична руском духу, љубав у процепу и страдалништву. У руској љубави „има нешто мрачно и мучно, непросветљено и чисто изопачено“. Достојевски доноси мрачну страну човекољубља, такву да она љубав осветљава само са становишта патње и мучеништва. Готово све љубави које Достојевски описује обележене су печатом бола и срџбе, то су љубави без свести о вечном које са слике божанског посредством личног трагања с-падају на слику људског принципа. Иван и Митја Kарамазов истрајавају у љубави која непрестано уништава све око себе. Насупрот њима, Аљоша Kарамазов представља анђеоски принцип љубави чији лик подноси терет живота не зато што живи у љубави према коначном, него управо вечном принципу. У њему је смирење, у њима је расцеп. Кнез Мишкин је проницљив и љубопитљив, он „унапред види судбину свих људи који га окружују, види најдубље слојеве бића жене које воли“. Зато страда и постаје идиот, несхваћени занесењак, патник. Све је у овоземаљској љубави у грчу патње.
Достојевски поставља питање може ли бити истинске љубави у свету ако никада не прекорачимо идеју овоземаљског и не закорачимо у хоризонт вечности. Версилов у Младићу заговара идеју безусловне љубави тек након тренутка одбацивања идеје бесмртности. Осиротели људи, пише Достојевски, почели би „одмах да се приљубљују једни уз друге тешње и с више љубави; они би се ухватили за руке схватајући да су сада једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности и морала би бити замењена; и све преобиље раније љубави ка оном што је било бесмртност, код свих би се окренуло према свету, према људима, према свакој травци. Они би неизоставно заволели земљу и живот, у оној мери у којој би постепено сазнавали своју пролазност и смртност и посебну, другачију љубав“. Версилов, ипак, запада у чист утопизам јер таква љубав није остварива. Љубав без вечности је привидна љубав, док се права љубав догађа у учвршћивању у вечности. Зато је Аљоша Kарамазов спашен у свом настојању да воли јер је његов лик оцртан у љубави према Вечном, док Иван Kарамазов и Раскољников исцрпљени падају пред својим љубовањем према пролазном, дакле земаљском искуству.
Сва је карамазовштина у сладострашћу. Волети себе и егоистично наметати свој светоназор упркос свему другом и сваком другом. Сладостраственост постаје разврат. Стари Kарамазов је у растројеном мамурлуку, синови су усмерени на неостварене идеале. Царује разврат који „није појава физичког већ метафизичког карактера“. У њима је мрачни принцип бивствовања при чему се све уравнотежено руши у име свеопштег хаоса. Разврат је поцепаност која истрајава на егоизму. У раздвојености, пише Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да се дели, он воли самог себе а не другог’. Разврат је самопотврђивање које води самоуништењу. У Злочину и казни Свидригајлов је у етичком процепу; између греха и похотности он се ваља у блату сладострашћа „које је прешло у необуздани разврат“. У сладострашћу се занемарује идеја вечности па се у њој не препознају никакве духовне вредности, док на њихово место ступа чиста отвореност ка овоземаљском принципу истине који у својој беди нуди једино сузе без икакве правде, нуди човека који није хришћански Човек, него деспотски Бог.
Љубав и истина су повезани тако да у њима расте жеља за обухватањем бесконачности у љубави по Богу. Будући да човек у пролазности и ништавности то не успева да увиди, лако постаје охоли манипулатор усмерен на личност у оквирима земаљског. А сваки човек у својој личности јесте страственик који никада не излази из парадокса тога да сада јесте и да једном неће бити. То не бити једном је изазов који овоземаљски човек најтеже подноси.