Дух Свети, дијалог и идеологија

Православље моје младости данас више не постоји у Сједињеним Америчким Државама (а можда ни у свету). Млада, препуна имиграната, америчка Црква је израсла у отвореност за променом, литургијском реформом, напреднијим саборским приступима управљању Црквом и динамичним парохијским узајамним деловањем. Под утицајем теолога (попут о. Александра Шмемана) и његовог позива да се поново открије улога Евхаристије у Цркви, захтев за честим причешћивањем кренуо је не од епископа већ као нарастајући талас из народа. Ова ренесанса Православне цркве у Северној Америци постала је само први корак у неговању Цркве коју је карактерисала отвореност у разговору, слободна размена идеја и повећано учешће свих чланова Цркве у животу исте. Средина је била подстицајна, динамична и харизматична. Није било савршено, али је било мало забрањених тема и циљ је био водити дијалог пре него долазити до решења, увиђајући често да је различитост мишљења нешто што треба поздравити јер је то приступ да се изрази дубља реалност. Сматрало се важним свако искрено разматрање датог проблема, с покушајем да се прикажу разлози зашто је одређена перспектива била одговарајућа и то у отвореној дискусији на свим странама које су биле укључене.

Као сталан и активан члан Цркве, сведок сам осеке ових позитивних приступа и појаве страха од расправе и заједничког самосагледавања. Вредновање чланова Цркве на основу њихове бројности уместо на основу духа који уносе постепено је претворио Православну цркву у нешто слично свим другим организацијама које су у потрази за члановима – у платформу која је намењена онима који би се могли привући да дођу. Данас се православни дијалог о сложеним питањима пре сматра претећим за Цркву него оним који је обогаћује, те се снажно спутава на готово свим нивоима. На тај начин, „мање неправилности“ попут доласка у Цркву невенчаних породица могу бити потпуно прихватљиве у једној парохији или потпуно одбачене у другој, зависно од ситуације и тога шта се може очекивати да ће довести до нових или сачувати старе чланове. Као противтежа, шире теме на размеђи науке и религије се такође не расправљају већ се уместо тога излажу привидном испитивању, као да је њихова једина сврха да служе попут несхватљиве размене удараца увезене из западног еванђелског хришћанства. Потреба да се изрази „сâм“ православан став о свим питањима постала је нови императив, спречавајући разматрање и разговор који допушта да Дух Свети дела унутар Цркве (како у њеним „свакодневним делима“ тако и у њеним најважнијим службама). Заменили смо богословски дијалог идеолошком ригидношћу и то је оно што спутава Цркву.

Значај дијалога

Црква је створена ради свог народа силаском Духа Светог. Његов израз у Цркви зависи од народа који је сачињава, а Дух Свети делује кроз људско међуделовање и дијалог. Димитрије Станилоу је приметио да се Дух Свети и личност преплићу тако да личност оживљава само у односу и поседује Духа Светог само у односима са другима. Ово даје свештену димензију узајамном деловању људи које пак може посебно да зависи од говора и комуникације. У неким примерима, ово се односи на саборску природу Цркве. Примера ради, за о. Александра Шмемана идеја сабора представља срж богословског описа саборности као јединства личности у саборском дискурсу.

Говор је урођено значајан за људе, његово богатство у форми раздваја нас од осталих животиња. Многи верују да се језик развио када су рани хоминиди постепено изменили своје приматске системе комуникације, споро усвајајући способност развијања теорије о другим умовима и заједничкој намери. Пошто дубока схватања зависе од сложене вербализације, чини се да се духовна димензија човековог живота (сахрањивање наших преминулих, на пример) јавља еволуционо после развоја говора. Говор је омогућио интимна лична искуства и на тај начин допустио људима да буду свесни „другог до ли себе“, пружајући могућност односа и заједничарења.

У делима отаца Цркве и светитеља видимо који је значај говора и дијалога за људски род и наша међусобна деловања једних са другима и са Богом. Прича из Постања пружа нам пример када говори о Адамовом задатку да надене име свакој животињи. Какав је значај давања имена нечему и шта су ствари које именујемо? Уопштено, ми именујемо оне ствари за које смо одговорни и са којима имамо блиске односе: нашу децу, кућне љубимце, повремено наше домове, викендице или имања. У неким православним породицама, кум даје име кумчету како би показао одговорност коју кум има у подизању детета. Прича о Адаму који даје имена животињама осликава људску одговорност за животиње и планету у целини; ово је промишљање о људској одговорности за творевину. Али да ли је то све? Булгаков овом именовању приписује више од одговорности запажајући да је Адам надевајући имена животиња научио нешто о себи: да он није попут њих и да је сам. Само надевање имена животињама јесте било поучно искуство за Адама. Сергеј Булгаков је веровао да постоји логичко значење овог именовања. У својој књизи Иконе и име Божије записао је:

„Само име и именовање може се сматрати људским изумом који постоји једино ради човека и у човеку. Арханђелово благовештење Имена Божјег, које је такође и људско име, открило је свету и човечанству да Божје Име јесте и да стога јесте и људско именовање… ово именовању даје мистички, дубок и стваран карактер. Ово потврђивање, дословно да име припада икони Божјој у човеку, да је оно та икона … која конституише најдубљу онтолошку основу именовања: мисао се овде судара са снагом чињенице…“ [Сергеј Булгаков, Иконе и Име Божије, превод на енглески Борис Јаким (1931, поновно издање Grand Rapids MI: Wm. B. Eerdmans Press, 2012), 147.]

Нешто раније у Постању имамо пак други пример значаја говора и општења: Оци Цркве нас подсећају да је Бог стварао говорећи („… и рече Бог“). Ово указује на однос између говорења и стварања. Уколико се такође прихвати однос између стварања и Духа Светог, онда се дело говора повезује са Духом Светим. Људи развијају нове идеје док говоре или чак док учествују или слушају унутар групе других људи. „Група саветника“ и универзитети окупљају људе у тимове како би заједно разматрали проблеме и изналазили решења; очекује се да је чин говорења, разговарања много плодотворнији у развоју креативних идеја него стављање појединаца на неколико одвојених места и захтевање да мисле сами и пронађу решење проблема. Црква је често изражавала ову везу између говора, креативности и деловања Духа Светог, све их повезујући мистично и харизматски.

Коначно, у Цркви, постоји веза између говора и исповести, како је истакао, на пример, Аристотел Папаниколау у свом прилогу зборнику Размишљање у вери. Многи терапеути који раде са затвореницима приметили су да они затвореници који су признали своје злочине јесу на много бољем путу опоравка од оних који никада нису признали шта су починили. У делу Достојевског Браћа Карамазови, Дмитрије, који је у затвору за злочин који није починио, признаје своју кривицу да је био непажљив човек и освећује се у том чину исповести која га води до његове способности да прихвати помоћ и љубав своје браће. Говорити о сопственим недостацима ослобађа нас наших проблема и помаже нам да се носимо са својим бригама. Исповедање сопствених грехова је кључна компонента покајања; „именовање“ греха је један од првих корака у излечењу (хришћанско схватање које су многи усвојили, укључујући и програме у дванаест корака за опоравак од различитих зависности).

Црква почива на саборности, модел који у својој основи има Свету Тројицу у којој свака личност живи не за себе већ за другог, како је истакао Коста Карас. Света Тројица пружа пример јединства у различитости унутар Цркве, где различитост перспективе, културе, литургијске праксе и другог нису само толерисани већ интегрисани, постајући не препрека већ заправо кључни за живу Цркву. Чињеница да је Црква прихватила четири Јеванђеља упркос њиховој различитости у перспективи и многим чињеницама указује да Црква истрајава (и цвета) у различитости. Важно је промишљати о томе како се разноликост Јеванђеља повезује са различитим речима које су изговорене када су записане и различита читања која слушамо док учествујемо на литургијском богослужењу. Благе разлике које очекујемо да приметимо и поштујемо продубљују наше разумевање и веровање у Јеванђеља. Осиромашили бисмо уколико бисмо изабрали да се посветимо само једном дословном тексту, ускратили бисмо себи могућност духовног сагледавања. Уместо заједничарења, пригрлили бисмо понављање и наше веровање би просто постало лек против страха Божјег, досадно и безлично.

Идеологија подрива дијалог

Овај значај говора, односно стварања креативних идеја, превођењем речи у дела и допуштањем да исте делују, јесте вредност која има посебну важност за Православље данас у Северној Америци у којој су искрен дијалог и разматрање многих проблема замењени изражавањем идеологија. У чему је разлика? Идеологија се обично односи на скуп идеја веома исполитизованих, које група унутар друштва предлаже и заступа често у одсуству јасне мисли или расправе. Стегер и Џејмс су у делу Глобализација и култура дефинисали идеологије као: „Устаљену групу по правилу повезаних идеја или схватања, укључујући одређене представе о релацијама моћи, које носе тврдње о социјалној истини – попут оних, на пример, изражених у либерализму, конзерватизму и социјализму“. У црквеним приликама, тврдње о социјалној истини се лако замењују тврдњама о верској истини по цену саборности. Дијалог се обично сматра отвореном разменом идеја или мишљења у циљу досезања пријатељског усаглашавања о проблему (или у неким случајевима, сагласност о неслагању).

На неки начин, приликом практичне употребе речи, идеологија почива на непромишљеној реакцији, оној која штити од изазова или унапређивања нових идеја. У мом свакодневном раду, у области биомедицинске науке, видела сам мноштво примера када се класичне парадигме годинама не доводе у питање јер се нови подаци не уклапају у тренутно размишљање у датој области. У култури, прихватање одређених идеологија у прошлим вековима имало је опасне последице које су повремено захтевале ратове пре него што се резолуција могла догодити. Усвајање идеологија је неприкладно у науци, политици, а можда и у већини области живота, а посебно је штетно у Цркви.

У данашњој Северној Америци политичке идеологије пречесто обликују јавну расправу о темама које се тичу економије и науке до друштвених питања о хомосексуалности, абортусу, еутаназији и др. Проширење интелектуалног оквира углавном проистиче из политичке арене и преноси се на живот унутар Цркве сиромашећи Цркву и сводећи је са Тела Христовог у коме се тежи спасењу душа на средство за постизање политичких циљева. Ипак Црква има богату историју и традицију дијалога и расправљања сложених проблема које одолевају свођењу само на слогане и згодне фразе. Када се рве са проблемима који су сложени и по својој природи преосетљиви Црква често примењује принцип икономије (вођење домаћинства). Ова икономија се може користити како би се дозволило понашање које „одступа од правила“ у покушају да се олакша спасење људске душе или да се препознају људске границе у разумевању питања о коме једино Бог може адекватно да суди.

Шта се онда догађа када идеологије примењујемо на Цркву? Дијалог се спутава, расправе о сложеним питањима се пригуше и многи сматрају да они знају учење Цркве по свим питањима у свакој прилици. Ово води ка осуђивачком и супротстављеном, клановском окружењу које штети отворености и ма каквом богонадахнутом разговору на неку тему. Да буде горе, ставови који су првенствено мотивисани политичком идеологијом могу често да пренебрегавају стварно учење Православне цркве.

Узмимо за пример тему еволуције. Ја сам научник који не види никакву некомпатибилност између православног учења и еволуције. У већини православних академских кругова, знам само мали број научника који се противе еволуцији или је виде као супротстављену православном учењу. Па ипак, упркос актуалном неспорном статусу еволуције унутар православне теологије, често ме грубо нападају појединци или групе које мисле да је еволуција противна учењу Цркве и одбијају да расправе проблем осим што кажу да „еволуција није библијска“. Овакво мишљење се заснива на библијском буквализму који је стран православљу и који треба одбацити као противречан Оцима Цркве и њиховом разумевању Светог писма. Истинско узрастање у Цркви спречава се предрасудама које више говоре о политичком амбијенту него о Православној цркви.

Шта се може учинити?

Дијалог унутар Цркве на многобројне теме са којима се суочава наш свет треба подстаћи на свим нивоима – у академским центрима, регионалним дискусијама и у локалним парохијама. Питања на размеђи науке и религије јесу данас изузетно важне теме за дискусију јер се тичу генетике/генетског саветовања, терапеутске употребе матичних ћелија, нашироког коришћења персонализиване технологије и много другог. Пошто се друштвена правда и једнакост често мере технолошким достигнућима, да ли православни верници треба да пригрле или одбаце такве могућности? Одговор Православних цркава на питања која су на размеђи науке и религије често су објављивање званичних ставова различитих националних Православних цркава. На пример – ставови о вантелесној оплодњи углавном копирају неправославне текстове на ову тему које су објавиле друге хришћанске деноминације. Па ипак већина ових технолошких достигнућа захтевају одлуке донете „од случаја до случаја“ (уосталом, ове технологије су саме све чешће „персонализоване“), слично као у приступу који се користи икономијом пре него законском/доктриналном формулацијом. Не може се одлучивати да ли одређена хемотерапијска примена може увек бити прихватљива зато што она продужава живот. Уместо тога, правилнији приступ (и тако се и ради у већини медицинских центара у САД-у данас) јесте да се терапија усклади са пацијентом, одлуке које се тичу раног стадијума канцера или код младе особе која нема других обољења могу бити сасвим другачије од одлуке која се доноси у случају поодмаклог стања канцера или код старијих пацијената који су већ изнурени другим проблемима. За опште исказе је карактеристично да нису од помоћи због бројних околности у којима њихови принципи нису примењиви. Православна расправа на ове теме не треба бити мотивисана потребом да се на крају изведе опште саопштење, већ циљ расправе треба бити сама расправа.

Отпор према расправи најчешће изражавају чланови Цркве који протествују против одређене ситуације „на основу принципа“ (тј. на основу идеологије). Примери за ово варирају од еволуције (раније наведено) до хомосексуалности, од глобалног загревања до ђакониса. Лако се препознаје да су многе теме одбачене по потпуно произвољној основи, на пример, многи међу онима који се противе било каквој употреби технологије матичних ћелија одбијају да чују о развоју технологије ћелија код одраслих и настављају да претпостављају да све матичне ћелије које постоје потичу од абортираних фетуса. Истински чланови Цркве треба да допусте Духу Светом да делује кроз њих као и кроз друге док прате нове сложене прилике и учествују у новом дијалогу, новим идејама и дубоким промишљањима. Пречесто су саопштења националних Православних цркава као и јерараха обележена погрешним чињеничним знањем о теми која се разматра или непотпуним разумевањем ситуације. Ако поново узмемо за пример вантелесну оплодњу, можемо видети да приликом захтева да се такви ембриони унесу у материцу, остаје тенденција да се неусађени ембриони изједначавају са рођеним бебама. Ова непажња према критичним детаљима сугерише да се ставови заузимају на основу опортунистичког приступа теологији без узимања у обзир пастирског старања као што је брига за појединца и љубав према другима. Поменута прилика експонира идеологије од којих се очекује да подстакну чланство у парохијама. Оно што је мање очигледно јесте то да привлачење чланова на основу идеологије може створити добру политичку партију, али оно не ствара климу за међусобну подршку и духовни раст. Уместо саопштења припремљених као „коначне изјаве“, Православна црква треба бити кадра да гласно изрази нијансирана гледишта уз помоћ широког дијапазона научника из одговарајућих дисциплина који су такође православни хришћани или теолози или пак оба. Црква нема потребе да заузима ставове о свим проблемима са којима се суочавамо у савременом свету, али често ова питања погађају парохијане који се сусрећу приликом доношења одлука о новим технологијама у светлу опречних информација које добијају од црквених представника. На пример, парохијани који су суочени са одлучивањем о вештачкој оплодњи збуњују различити јерарси који пружају различито руковођење по овом питању. Ова ситуација постаје далеко сложенија са брзим растом и применом нових технологија и нових открића у свим дисциплинама са којима се свакодневно суочавамо.

Православна црква у Северној Америци треба да се врати коренима свог предања и отворености за дијалог, саборност и слободу мишљења. Јанарас је описао рану Цркву апостолског сабора као Цркву која је одбранила укључивање нетрадиционалних чланова тиме што је поштовала теологију св. апостола Павла и одбацила законске сурогате за спасење. Његовим речима, Црква је одбацила опасност да постане „етнички“ укорењена у одређеној ери. У данашњој Северној Америци у моди је да се имају поларизована политичка мишљења и одбацује се разговор који би могао да води ка преумљењу. Многе неправославне хришћанске деноминације су потпале под овај тренд, па ипак, историја поновљених реформи пружа наду да ове цркве ипак могу себе ослободити. Православно хришћанство пак почива на урођеној флексибилности током свог непрестаног трајања. Забрињавајуће је да данашњи православни хришћани све чешће изгледа да прихватају закон као спасење. На тај начин смо у опасности да сведемо нашу Православну цркву на религију, етику, низ идеологија које служе одређеној политичкој клими а не васељенској Цркви.

Како можемо поново задобити дух отворености, промишљања и искрености који се очекује од нас као православних хришћана? Морамо се сложити у одбацивању лаких решења за сложена питања и уместо тога развијати спремност да „деламо“ (након свега, „литургија“ јесте заједничко дело народа) како бисмо проналазили начине да искажемо православну перспективу, схватајући да то можда захтева време, стрпљење и разборитост.

 

Извор: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, Себастијан Прес, 2018, 67-74.
Превод: Андријана Младеновић