Када дођу времена преиспитивања постулата и вредности, обично се на мети критичара налазе сви актери једног друштва. Сасвим легално, а рекао бих и потребно, будном оку критичара не промичу ни појаве у Цркви. Али, једно је критиковати, а друго је непрестаним фокусирањем на лоше примере и сингуларне инциденте, остајати по страни озбиљног преиспитивања и замаглити још више стање у коме се налазимо. Крај 90-их година прошлог века био је обележен као период осећаја срамоте и стида у Србији, те се отуда развија и снажан покрет ка самопорицању сопственог идентитета. Он се односи колико на национално, толико и на црквено порицање. Аутошовинизам постепено постаје инхерентно обележје друштва, а не мањка ни црквеном окружењу. Својствен, са једне стране, онима који себе доживљавају као прогресивне уз непристојно игнорисање онога доброг у садашњој Цркви, али исто тако близак и конзервативнима који из друге перспективе гаје сличне емоције. Све ово говори само о безнађу елите – елите која жели да изађе из своје коже, а не може. Дух презира према Цркви завладао је унутар њеног бића. Овај рад је поглед у другу страну – указивање на добре примере из праксе, како на Истоку тако и на Западу, који би требало да нас надахну у борби за човека – живог човека са свим својим манама и слабостима. Нисам сигуран да ли је на другачији начин могуће избећи презир и гађење над својим наслеђем. Почнимо од скице за један намерно позитивно изабрани поглед на прошлост као противљење духу презира. Овог пута, сагледаћемо питање борбе за бољи свет у цртицама, кроз примере цркава Истока и Запада.
Поглед на Запад
„Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас.“ Ове речи надбискупа Оскара Ромера[1] и даље звуче опомињуће. Живот му је одузео плаћени убица док је служио Литургију, а све у име 14 богатих породица које су држале целу државу у својим рукама одводећи становништво у ропски систем, у беду, сиромаштво, очај, незапамћено насиље и убиства.
Оскар Ромеро је постао бискуп 1974. године, а већ 1977. надбискуп Салвадора. Почетком 70-их био је друкчији човек, строго послушан структурама цркве и државе. Није отуда чудо да је сматран конзервативним, те су власти у земљи одахнуле његовим избором за бискупа. То је за њих пре свега значило несметани наставак спровођења терора и убијања грађана, док се црква неће мешати у државна питања, него ће се бавити индивидуалним спасењем. Дубина несреће, трагедија земље, као и растући број убистава, утицаће на то да стидљиви Ромеро разуме како не може остати нем на оно што се догађа народу коме служи. Преображај од конзервативног свештеника до активног бискупа, који указује на неправду и нељудскост, пример је највеће љубави за другога – проговорити у име свих оних чија се реч не чује у поменутим околностима значило је бити спреман да даш свој живот за друге. Иако је и раније помагао сиротињи, издвајајући велике суме новца из црквене али и своје личне касе, величина трагедије ће га нагнати да схвати како то није довољно. Не само да није довољно, него је неопходно учинити много више, па тако он записује у свој дневник: „Свет сиромашних нас учи да ће ослобођење доћи само онда када сиромашни нису само на крају ланца помоћи Владе или цркава, него онда када су они сами господари и активни учесници својих сопствених напора за ослобођење.“
Живећи са сиротињом, сахрањујући брутално убијене свештенике и сељаке, он полако проживљава трауму друштва. Тада увиђа да је неопходно мењати целокупан систем. Помоћ сиротињи каква год и колика год да је она, само одржава и купује нељудски систем који само изнова ствара неправду задржавајући сиротињу на маргини друштва. Без обзира на то што се трудио да се не меша у политику ипак, после много убистава, оштро је протестовао код представника режима. Говорио је јасно и о политици и хришћанству: „Влада не би требало да гледа на свештеника који устаје у одбрану социјалне правде као на политичара, или на субверзивни елеменат, јер он испуњава своју мисију у политици општег добра.“ На његове протесте, власт је имала да му понуди само циничан одговор који можда најбоље осликавају речи пуковника Молине: „Мантије нису отпорне на метке.“
Тешки услови живота великог броја радника одводио је већину становништва да постану делатници малих црквених заједница које су проповедале хришћанско учење о социјалној правди, желећи да реформишу друштво у светлу Јеванђеља. Појединци су се латили и оружја, што је била одлука која је произашла из безнађа. Све ове активности су, од стране власти, стављене у исти кош и проглашене марксистичким, а тзв. 14 (аристократских) породица наредиле су убиства штрајкача, синдикалиста, учитеља, часних сестара, свештеника… дакле, свих оних који су могли бити глас промене. Настојања армије да учествује у овим убиствима била су додатно појачана водовима смрти, тј. плаћеницима који су немилосрдно убијали, силовали, киднаповали и мучили по целом Салвадору. Много свештеника, часних сестара и других чланова католичке Цркве је убијено. Број убијених на селу је премашивао 3.000 људи месечно. На крају, 75.000–80.000 људи је убијено, а око 300.000 је нестало и никада више нису виђени. Све се ово догађало у држави која је имала свега 5.5 милиона становника.
Свој отпор безумљу у којем је живео, Оскар Ромеро је отпочео јавним обраћањем председнику Салвадора, као и одбијањем да било ко из бискупије више учествује у јавним церемонијама заједно са властима. Када то није дало довољно резултата, он чини нешто што је без преседана, забрањује Литургију у свим црквама, осим једне – катедралне. Оваквим гестом, Литургија је сабирала више од 100.000 људи на једном месту заједно са преко сто свештеника. У току службе, бискуп Ромеро је оштро критиковао режим и његов нељудски лик, али је такође нагласио да хришћани морају понудити алтернативу, јер познавати Бога је идентично са остварењем правде за сиромашне. „Даваше правицу сиромаху и убогоме, и бијаше му добро; није ли то познавати ме? Говори Господ“ (Јер 22, 16). Другим речима, критика ради критика није довољна и не доноси плодове у земљи где су сви изгубили наду. Критика се мора састојати од понуде алтернатива и позитивних примера.
Његова активност, али и снага и непоколебљивост коју је показао пред моћницима, одлучили су његову судбину – он је морао бити убијен. Убиство се одиграло 1980. године, само три године после постављења за надбискупа Салвадора. Ни догађај његове смрти није дао мира његовим противницима, него их је одводио у још већи страх јер су посегнули за најгрубљом силом. Број присутних се мерио десетинама хиљада, па је власт то искористила и у току сахране пуцала на окупљени народ, аутомобили су дигнути у ваздух, а снајперисти насумично гађали. Чак ни мртав, Оскар Ромеро им није дао мира.
Али, вратимо се на тренутак на почетак приче. Док је служио Литургију, бискуп Ромеро је убијен. Тако сама Литургија није остала само један ритуал, него истинско сведочанство за све присутне – сведочанство једног другог света у историјском свету неправде. Литургија је тиме себе открила као догађај заједнице, а не индивидуе. Бискуп Ромеро је прелио Литургију изван зидова цркве и улио је у живот света, ослобађајући Литургију за оно што она треба да буде, далеко од стега култа; а хришћане спасава од греха саможивости и изолације.
Поглед на Исток
„За хришћанина нема већег ауторитета од Бога… да, али само у домену душе и духа, али не и у материјалној сфери. Ту је потпуна компетенција државе која је одговорна Богу.“ Ово је закључак православних делегата са конференције у Москви 1948. у комунистичком СССР-у. Оваква изјава је написана под несумњивим притиском совјетских власти, јер не заборавимо да је Стаљин још жив и моћан. Па ипак, она је омогућила да Црква физички преживи у непријатељском културно-политичком окружењу. Иако се чини као да је ова изјава повлачење из јавног простора, нису многи спремни да у њој виде заправо један акт против тадашњег културног и социјалног миљеа.
Комунистичко друштво је прокламовало рај на земљи где ће сви економски и социјални проблеми бити решени. Историја се ближи свом крају и бескласно друштво комунизма ће да се појави, ношено и изграђено рукама пролетеријата. Међутим, Православни делегати у Москви 1948. године одбацују могућност стварања Царства Божијег на земљи, јер би оно представљало велику опасност за хришћане. Наиме, стварање таквог Царства на земљи уништило би главну претпоставку хришћанства, а то је љубав. Тако се у документу и поставља смисао таквог једног подухвата и закључује да социјални напредак и економска сигурност нису ништа друго него опасност за хришћане јер у таквом свету „да ли би било места за жртвену љубав која нам је заповеђена од стране Христа.“
Ове речи могу звучати као конзервативне, као мисли које указују да је Црква можда против економског развоја државе и њених грађана. Пошто су се претходно одрекли мешања у политику и предали ту обавезу држави, сада се Црква ограђује од економског развоја. Међутим, смисао текста је сасвим другачији. И док се Црква под притиском совјетске власти повлачи из друштвеног живота, она истовремено користи прилику да на субверзиван начин покаже како су све идеолошке тачке комунистичке власти неизоставно погрешне из угла хришћанства. Следствено томе, то значи да Црква не подржава власт нити сматра да то што власт жели има икаквог смисла за међуљудске односе. То је био очајнички покушај Цркве, после њеног физичког разарања и девастирања, убиства хиљада и хиљада свештеника и епископа. Тактички покушај преживљавања кроз отпор.
Само наизглед потврђујући своје повлачење и пасивизацију, Црква је овим документом, а нарочито наведеном реченицом, декларативно послала једну изазивачку поруку Совјетском Савезу и комунистичкој идеологији уопште. Овај документ, уз све његове мане, могли бисмо уистину да похвалимо јер је маестрално искористио прилику да критикује целокупан систем друштва, а да критика ничим другим није исказана, но парадоксално, сопственим одсуством. Црква само одбија учешће у експерименту комунизма за који сматра да је погрешан, а повлачење у приватно искористило се као јавни напад на целокупни идеолошки пројекат којим је тадашње друштво дисало.
„Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас“ (О. Ромеро). Не тако давно, ове речи су биле готово немогуће за наше свештенство у времену социјалистичке СФРЈ. Бављење социјалним радом свештеника је могло да одведе у опасност, јер се то сматрало против-државним радом. Држава је била одговорна и задужена за социјалну правду, па би сваки приватни рад на том пољу означавао негирање саме државе и њених капацитета. Није лако опоравити менталитет после толико година, менталитет којем је наметнуто да се брине само о душама верних. Али баш због промена које се догађају, које су видљиве или макар, уколико их нема, постају критиковане – отвара нам се прилика за преображај и саме теолошке перцепције – брига за човека (душу и тело). Представници Цркве су учестало, у немогућности да се снажније социјално ангажују, претворили социјално деловање у вербални деликт – тј. политичко противљење.
„Државни Петогодишњи план поставља електрификацију наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље… Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи… Електрифицирајте своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје…“ Овај говор је био довољан да епископа Варнаву Настића[2] препоручи за једанаест година затвора. Неће дуго проћи, а еп. Варнава ће после робијања умрети под чудним околностима, сведочећи веру. Он је био један од многих чије је политичко противљење довело до страдања. Отпор појединаца систему неправде коштао је СПЦ као ни једну другу организацију у социјалистичкој Југославији, јер је за последицу имало застрашивања, хапшења, а не ретко и убиства свештенства, клира и појединих верника. Број погубљених и затворених свештеника од времена Другог светског рата и доласка нових власти прелазио је 1.500.
Пишући овај текст, и како рекох у уводу, преузимајући одговорност да сачувам сећање на добро, да мој избор буду позитивни примери, и да се Црква кроз живот и смрт својих аутентичних чланова прикаже као оно што заиста јесте или бар треба да буде, желео сам истовремено да укажем и на наду. Докле год постоји човек који је спреман дати живот за ближњега и који неће да устукне у одбрани иако зна да га чека сигурна смрт, и ако такве примере имамо и у својој прошлости, онда је вредно сваког поштовања наслеђе које је у борби за људска права дало мало више крви од речи.
[1] Оскар Ромеро (1917–1980) је био салвадорски католички свештеник и бискуп Сан Салвадора, чувен по борби за права сиромашних и потлачених. Завршио је студије, постао доктор теологије и свештеник 1942. године. Оскар Ромеро је био познат као конзервативни бискуп који пуно више енергије полаже у одржавање добрих односа с владајућом војном диктатуром него у залагање за сиромашне сељаке који су чинили већину салвадорске популације. Кад је постао бискуп, касније и надбискуп, доживео је свој преображај, и постао чувен по својим проповедима на страни сиромашних и потлачених. Стао је на страну сиромашне већине становништва која је трпела под диктатуром десничарског режима богате мањине. Постао је вођа опозиције десничарској влади која је дошла на власт 1979. године. Убијен је 24. марта 1980. године у болничкој капелици. Убијен је за време служења Литургије. Његовој сахрани присуствовало је 250.000 људи.
[2] Варнава Настић (Гери, Индијана, САД, 31. јануар 1914 – манастир Беочин, СФРЈ, 12. новембар 1964) је био епископ СПЦ. У САД је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Робијао је у затворима у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровици, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.
