Жак-Луј Давид, Заклетва на тениском терену, 1789.
У сваком демократском друштву, институције постоје да би штитиле заједницу од самовоље појединаца, па зато представљају оквир који омогућава слободу, дијалог и одговорност. И управо зато је посебно опасно када појединци на власти, политичкој или духовној, умисле да јесу те институције. Поистовећивање власти с државом није нова појава, па још од апсолутистичких времена датира позната девиза Луја XIV – „Држава, то сам ја!“. У таквом поретку у којем не постоји разлика између приватне воље и јавног интереса, све се подређује личној интерпретацији „општег добра“. У савременом политичком животу Србије, сведоци смо свеопште концентрације моћи у једној тачки – у особи председника државе који формално има ограничена овлашћења, али фактички одлучује о свему: од спољне политике до микролокација споменика. Институционална деградација огледа се у обесмишљавању парламента, који уместо да буде место политичког дијалога, постаје монолог власти. Независне институције се систематски урушавају док Уставни суд ћути, а јавни сервис функционише као пропагандни апарат. Када власт узурпира идентитет државе, свака критика се доживљава као издаја, а опозиција као реметилачки фактор који „смета народу“. У таквом наративу, патриотизам не значи бригу за јавно добро, већ покорност једној политичкој фигури.
Слично томе, и унутар Српске Православне Цркве присутна је појава где се поједини епископи понашају као да су они сами Црква. Традиционално схватање Цркве у православљу – као саборног тела свих верника окупљених око Христа – замењује се моделом хијерархијске контроле, где је ауторитет неодвојив од функције. Уместо пастира, епископ постаје управник, а често и политички саветник. Додатни проблем настаје када се духовна позиција користи за политичке циљеве, односно када се на литургијама деле страначке поруке, а храмови користе за промоцију државне идеологије. Када црквена хијерархија делује синхронизовано с режимом, губи се оно најбитније – слобода савести. У таквој атмосфери, Црква престаје да буде светилиште тишине и унутрашњег преображаја, а постаје продужена рука државне политике. Не може се занемарити ни улога националног дискурса у овом процесу. Део епископата активно учествује у грађењу мита о духовно-националној мисији, при чему се вера инструментализује као идеолошки лепак. Литургијски језик се замењује реториком „одбране народа“, а духовни живот колективним мобилисањем око „националних циљева“, које дефинише управо власт.
Држава и Црква нису еманације личности које их тренутно представљају, већ плод колективне воље, историјског памћења и духовног наслеђа. Онда када актуелна власт умисли да је Држава, и када епископ умисли да је Црква, друштво улази у фазу дубоке кризе. Када институције постану приватна имовина оних који их воде, а не заједничко добро, долази до друштвеног растројства: грађани више не осећају да припадају држави, нити верници да припадају Цркви. Уместо заједнице, настаје публика, уместо дијалога намеће се монолог, а уместо вере – спектакл, па се у таквом амбијенту све чешће јављају цинизам, апатичност и осећај немоћи. У таквом поретку млади људи не виде простор за сопствено деловање, већ само за послушност или бекство. Елита се регрутује по линији подобности, а не стручности или позива, верници се деле на „праве“ и „сумњиве“, док се критичка мисао третира као провокација, а слобода говора као безобразлук. Тако се затвара круг контроле и отвара простор за дугорочне последице по идентитет једног народа. Стога је важно подвући: критиковати власт не значи мрзети државу, а пропитивати епископа не значи нападати веру. Истинска брига за институције се огледа управо у критичкој одговорности, јер ако се заћути пред злоупотребама, препушта се оно што је заједничко саможивости и манипулацији појединаца. Зато је данас у Србији потребнији него икада отпор умишљености – политичкој и духовној, и једнако тако људи који знају разлику између службе и владања, између функције и идентитета, између појма и његовог симулакрума. А изнад свега, потребна је обнова поверења у идеју заједничког – у идеју да ни Држава ни Црква не припадају никоме појединачно, већ свима нама заједно.
Замислимо на тренутак шта би се догодило да се на врхунцу политичке и друштвене кризе у једној земљи, неки патријарх обратио неком председнику речима из наслова, и објаснио му да лични интереси никако не могу да буду изнад интереса заједнице. Можда бисмо тада уместо страха осетили слободу, а уместо култа личности – поверење у оно што нам припада свима.