А. Р. Пенк, Платон, Сократ и Аристотел 6, 1996.
I
Пошто Платон спада међу бесмртне мислиоце, никада га нисам сматрао умрлим. И тачно, упркос историчарима, запало ме је да се уверим како је он жив. Данима сам га сретао и ступао с њим у разговор о политици. Знајући да се он посебно бавио питањем друштвених преврата и томе посветио читаву VIII књигу своје Државе, заподео сам с њим разговор на савремене теме. Преносим оно што може занимати читаоца руског политичког часописа и моје излагање пратиће упућивања на изворни грчки текст нашег разговора.
У руској револуцији Платон ми је, пре свега, показао деловање општег закона. Према његовом мишљењу, олигархијска држава увек у својим недрима крије будућу демократију, тако да је државни преврат ту раније или касније неизбежан, јер у олигархији имамо, истину говорећи, не једну државу, него две – богатих и сиромашних, оних који владају и оних којима се влада; при чему, и једни и други, живећи заједно, као да се налазе у вечној завери једни против других (VIII, 551). У овој раздвојености – извор је слабости олигархије: она је неспособна да води било какав рат; користећи се оружаном силом масе, она је принуђена да је се плаши више неголи непријатеља (VIII, 551).
Главна опасност овде се састоји у постепеном гомилању имањâ не у многим рукама и у постепеном прогресивном осиромашењу маса: на крају крајева, ту неће остати никог сем прекомерно богатих и убогих. Немајући ни учешћа у власти, ни зараде, ни иметка, прости народ као да престаје да буде саставни део државе. Масовна беда рађа и масовно злочинство. „[Очигледно је, дакле, да се] кад год у држави видиш просјаке, на том истом месту крију и лопови, и џепароши, и они који скрнаве храмове и мајстори у свим осталим лоповлуцима“ (VIII, 552).
Класни односи посебно се заоштравају у ратно време, када се богати и сиромашни срећу у строју и посматрају један другог. Ту се сиромашни неће показати као вредни презира богатих. Напротив, јадник, измршавео, опаљен сунцем, види однеговане, угојене и на негу навикле и лење богате. Посматрајући њихову неумешност, плашљивост и беспомоћност, он долази до закључка да наша тобожња господа „нису ни за шта“ и да су се они „обогатили својим неваљалством“ (VIII, 556).
Жеђ за материјалним добрима код олигархије, која се преноси од богатих, заразиће сиромашне. Борба за имовину изазива борбу за власт. И олигархија страда, претварајући се у демократију „тако што се она не може заситити онога за чим тежи, а то је: да буде што је могуће богатија“ (VIII, 555). „Демократска влада, дакле, настаје – према Платоновом мишљењу – кад сиромаси победе, па један део противника побију а други протерају, а са осталима равномерно поделе владу и грађанска права“ (VIII, 556).
II
Разговор се повео о руској демократији. Ту је Платон постао унеколико једностран и тенденциозан, пошто је, како изгледа, био упознат само са демократијом „бољшевичког“ типа. При томе, преносећи његове речи, до тада можда савремене, морам да се ближе држим грчког текста.
Пре свега, према његовом мишљењу, демократска држава „препуна је слободе и у деловању и на речиима, тако да је свако овде вољан да ради све што му се свиђа“. „Свако уређује свој живот како му се свиђа, па се, стога, ту срећу сви могући типови људи. Од свих облика државног уређења овај изгледа најлепши“: „попут шарене одеће, украшене свим могућим бојама, демократија се шарени свим могућим наравима; и као што се женама и деци свиђа шарено, тако се она услед тога многим чини прелепом. Ко жели да се бави државним уређењем тај нека иде у демократију; тамо као на вашару форми живота у заједници, наћи ће све што му се свиђа. У узорцима мањка неће бити. У тој држави да би се управљало нема потребе да се буде способан за управљање, и нема потребе потчињавати се управљању ако то не желиш; нема потребе ратовати када ратују други, нити живети у миру када други склопе мир, сем ако сам не пожелиш мир. И ако ти падне на памет, можеш тамо судити и владати макар ти закон бранио и једно и друго. Шта ћете – није ли то сладак и божански живот?“
„Зар није дивна она благост према осуђеницима? Зар још ниси видео како у таквом државном уређењу људи осуђени на смрт или изгнанство ипак остају и крећу се међу осталима, као да нико за то не мари и као да нико то не види? И зато такав човек хода около као какав јунак.“ Људи могу све ногама газити, ако им се само тако свиђа. „То је, као што видиш, дивно државно уређење, анархично, шарено, које свима без разлике, и једнакима и неједнакима, дели некакву једнакост“ (VIII, 557–558).
III
Из даљег разговора се показало да је Платон добро упознат с читавим низом савремених појава – с педократијом, с демократском „диктатуром“, с терором двеју врста, са експропријацијом и посебно – са неплаћеним отуђивањем земљишта. Није чудно што је он пун најмрачнијих предосећања у вези будућности: он је мишљења да демократија уопште у својим недрима крије тиранију и на судбински начин мора се у њу изродити.
Прелаз ка тиранији, према његовом мишљењу, корени се у самој природи демократије; овај је припремљен самим тим што је у њој најача – „неумерена жеђ за слободом и занемаривање свих осталих добара“.
„[Ја мислим да] кад се демократска држава жедна слободе намери на прваке – рђаве виноточе па изгуби меру и претерано се опије слободом, онда их она, ако нису сасвим попустљиви и ако јој не пруже потпуну слободу, оптужује и кажњава пребацујући им да су опаки и олигархични. А оне [– рекох –] који су властима одани презире као драговољне робове и ништавна бића. Оне управљаче, међутим, који се изједначују с потчињенима, и потчињене који се изједначују с управљачима, хвале и поштују и у приватном и у јавном животу. Зар онда није неизбежно да се у таквој држави слобода прошири на све? [А није ли, драги пријатељу, неизбежно] да се то одбијање потчињавања увуче непримећено у инокосна домаћинства, па и да ухвати корена и у домаћих животиња. [Овако:] отац се навикне на то да буде једнак сину и плаши се синова, а син се навикне на то да буде једнак оцу, па се не стиди нити се плаши родитеља, а све то зато да би био слободан… учитељ се у таквој држави плаши ученика и ласка им, а ученици слабо уважавају учитеље, исто као и педагоге. Уопште, младићи се изједначују са старијима и боре се с њима и речима и делима; а старци, опет, да би се додворили младићима, попуштају им, пуни су предусретљивости и шала и угледају се на њих само да не би изгледали непријатни и деспоти. [Јер онај ко то није видео] не може ни да верује колико су људима подложне животиње слободније овде него ма где. По оној пословици: ‘Какве су господарице, такве су и кучке’; и коњи и магарци иду свуда около сасвим слободно и достојанствено и ударају пролазнике ако им се они не уклоне с пута.“
„[А што је главно – наставих ја – кад се све ово скупи,] онда видиш како душа грађана постаје на то у тој мери осетљива да се разбесни и не може да поднесе ако јој неко наметне само мало стеге? Ти знаш да они најзад престану да воде рачуна и о писаним и неписаним законима, само да им нико ни на који начин не би био господар.“
„А то је, [пријатељу мој, ако се не варам,] лепи и заводљиви почетак тираниде“ (VIII, 562–563).
Крајности је увек својствено да се изроди у супротну крајност. „Претерана слобода, изгледа, не прелази ни у шта друго, него у претерано ропство и за појединца и за државу.“ То се дешава на овакав начин:
У демократији постоје три врсте људи – пре свега “[говорио сам о оним] лењим и расипним људима на чијем челу стоје најхрабрији које следе велике кукавице. Упоређивали смо их са трутовима који имају жаоке, а оне друге са трутовима без жаока“. Ти људи постоје и у олигархији; али тамо они немају част и далеко су од власти па су, стога, немоћни и неактивни; „у демократији пак они, уз мале изузетке, воде главну реч; они који су најжешћи, говоре и делају, док остали седе близу око говорница, зује и не трпе онога ко друкчије говори. И тако они, са малим изузецима, држе у својим рукама целокупну управу у таквом државном уређењу.“
Друга класа у демократији су – богати: „мислим да се такви богаташи називају: храна трутова“. Из тог извора проистиче најобилнији и лако добијан мед за трутове.
На крају, трећа класа је – прост народ; то су – радници, који живе од личног рада, и незапослени, који су сиромашни; у демократији то је – најбројнија и, кад се окупи заједно, најмоћнија класа. Али се она не окупља често, можда само кад треба добити мед. Она га и добија ако само власт има снаге да одузме имовину од богатих; они расподељују добитак међу светином, али највећи део присвајају себи.
Они пак који се подвргавају експропријацији принуђени су да сами себе заштите, како могу, било у говорима народу или делима. При томе, ако чак они не траже промене, противници их увек окривљују за заверу против народа и за тежњу ка олигархији. На крају крајева, богати виде да народ, макар и нехотично, али и због незнања и заведен клеветницима, чини над њима неправду. Тада већ они, хтели-не хтели, и заиста постају олигарси. На то их присиљава не добровољна одлука него онај трут који их боде.
„Отуда тужакања, судови и парнице међу њима.“ На том тлу израста демократска дикататура. „Зар народ обично не даје првенство једноме као своме заступнику и зар овога не храни добро и не уздиже га? Онда је јасно [– рекох –] да ће, ако дође до тираниде, тиранин понићи из тог слоја који заступа народ, а не из неког другог, зар не?“
У том преврату саставља се легенда о Ликеону који се, окусивши људско месо, претворио у вука.
Ослањајући се на њему послушне народне масе, демагог се не гнуша крви својих суграђана, подиже на њих клеветничке оптужбе, вуче их по судовима и лишава живота, оскврњујући своја уста и грешни језик крвљу ближњег, кажњава и прогони, оглашавајући народу укидање дугова и поделу земљишта. Такав човек неће избећи своју судбину, њега ће или убити непријатељи или ће пак постати тиранин и од човека претвориће се у вука.
Такав је коловођа буне против богатих. Схватљиво је да ови потоњи траже да се заштите од њега; ако нису у стању да га осуде или протерају, они му пошаљу убице.
Али за то постоји чувено средство којем прибегавају сви који теже тиранији: они захтевају од народа телохранитеље, са чим се народ и саглашава. На крају крајева, протеравши и уништивши своје непријатеље, народни покровитељ стаје на чело државе као тиранин.
„Неће ли он првих дана и у прво време пружати осмех свима и поздрављати свакога кога сретне? Говориће да није тиранин и обећаваће много и појединцу и држави, је ли? Зар није ослободио и поделио земљу народу и својим приврженицима и зар не изгледа благ и милостив? А кад сврши са својим непријатељима, с једним склопи мир, а друге уништи, кад се, с те стране, осети безбедан, онда ће увек почињати неке ратове како би народ имао потребу за вођом.“ То је нужно и стога да осиромашени народ, обузет бригама о насушном хлебу, не би имао могућности да му прави сплетке (VIII, 564–567).
Кад-тад ће „народ, [тако ми Зевса,] схватити каквог је сина родио и волео и дао му власт“ (VIII, 569).
Такав је тај пут којег, према Платоновом мишљењу, води од олигархије преко демократије до тираније. Предстоји ли и нама да до краја прођемо тај пут, то ја од њега нисам могао сазнати. Једно сам могао приметити у мојим разговорима са Платоном. Он не може да опрости атинској демократији оно потпуно пренебрегавање највиших вредности културе, што се тако упадљиво изразило у Сократовој казни. Сократа ми засад још нисмо убили, али га ми и немамо.
Извор: Јевгеније Н. Трубецкој, Умозрење у бојама и други огледи, прир. И. Марић, Београд: Отачник–Бернар, 2017, 181–187.
Превод: Илија Марић