Илустрација на корици немачког издања романа „Доротеј“
Прије пар месеци, широм српских портала прострла се вијест да је роман Добрила Ненадића – Доротеј – избачен из обавезне лектире у две српске гимназије. Самовољно, претпостављам у договору са родитељима, јер просвета данас махом функционише том динамиком (не само код нас), без расправа са надлежнима илити, како се то данас каже, „струком“, један класик, умјетнички приказ средњовјековне Србије, означен је као непримјерен за младе људе од петнаест, шеснаест љета. Иако, одабрана лектира, и то рекла бих, нимало нeмарно, избачена је из програма, у двије гимназије, а у осталим се „расправљало“. Нећу улазити у проблематику разрјешавања (непостојећег) проблема са институцијама, јер, руку на срце, ни не знам како се све завршило, а нећу себи ни дозволити да анализирам роман јер ни ту не бих била позвана „струка“. О роману је писано и више него довољно за ових педесет година од када се појавио у јавности и награде које је добио и које су имале и имају тежину додају свему и оно што није речено.
Ја сам (то није лако ни написати) у гимназију ишла прије 30 година и роман Доротеј тада није био лектира, касније ми није долазио до руке, знала сам за филм и памтим иконичну трагичну љубавну сцену са самог краја, која ме је, морам признати, и одвраћала од романа. До, ето, сада.
Али, све то није важно за проблем у који се упељало српско школство. Иако нисам професор књижевности, јесам професор, више од двадесет година, и предајем вјеронауку, а разлог због кога је роман Доротеј ујединио појединце против себе, оцијенивши га као недопустивог за наше средњошколце (гимназијалце), и због чега је промптно избачен из лектире (ако сам, а мислим да јесам, добро схватила из медија), више се тиче моје струке него профeсора српског језика и књижевности. Јер родитељи и професори у својој забинутости апелују на морал (хришћански), у роману, по њиховом мишљењу, уздрман једном врло кратком сценом на самом почетку (што ме приморало да се запитам да ли су сви уопште и стигли до краја приче).
При томе нико не помиње друге лектире, нпр. феноменални роман Кад су цветале тикве, за који сам се својевремено запитала искрено да ли је примјерен првом разреду гимназије, али ме познавајући зрелост и обавјештеност данашњих адолесценеата упитаност брзо прошла. Али зашто Тикве, са насиљем којим обилује, није упитан? Зато јер за наше чуваре морала није исто када „гријеши“ (намјерно стављам под наводнике јер о гријеху бисмо требали написати посебан текст) боксер и када „гријеши“ монах. Јер монах не смије. Мантија, о коју и у роману очекује да се одбијају меци, мора остати „неукаљана“.
Али шта та неукаљаност значи? Најједноставније речено значи да мора да постоји нешто неприкосновено, недодирљиво, заправо, „свето“ у шта не смије да се дира. Ту се поново враћамо на причу о „религиозним осјећањима“, о чему сам већ писала, али ново питање је: да ли је мантија сама по себи света, и то чак и не она која се добија рукоположењем, тј. Светом Тајном Цркве, већ обична монашка хаља, која само треба да обиљежава његов слободно одабран начин живота, можда и социјални статус и свакодневно га подсјећа на то?
У одређеном смислу и мантији као и свакој материји у додиру са Светим, тј. Јединим Светим, можда можемо приписати одређена узвишена својства и то уколико онај ко је носи заиста јесте Свет у поменутом смислу (и ту не мора да се ради искључиво о мантији, то може да буде и нека спољашња модна комбинација која би нас први поглед, да не кажем саблазнила, рећи ћу зачудила) , што опет не чини да он истовремено не остаје и човјек у најширем смислу. Јер ако то занемаримо онда настаје та, како га митрополит Антоније Блум назива, „двострука представа о човјеку“, у којој „ми морамо дати допринос ономе што човјек јесте и не можемо да прихватимо представу световне светости која уопште не познаје дубину човјека и његове везе са Богом, већ дефинише светост прагматичним, моралним или практичним категоријама“.
Оно што роман Доротеј посебно истиче као важан и користан, осим осликавања средњовјековља на један убједљив начин, јесте и начин на који се у њему приповједа кроз поједине ликове. Осим што препричавају догађаје свако из свог угла, њихов наратив је интроспективан. Они говоре о себи, суде себи кроз суд о другима, и кроз реакције на ситуације у којима се налазе. Они говоре из своје интиме. Завидни су, преплашени, горди до границе бесмисла, огољени су и оно су „што човјек јесте“.
Свака идеологија захтјева своје неприкосновене хероје, али оно што је (посебно данас и посебно код нас) тако тешко постало објаснити јесте да хришћанство, вјера у васкрсење, не може постати идеологија. Она једноставно нема ниједно обиљежје које би је могло сврстати у идеологију. Нити одбија да прихвати другачије мишљење и само себи приписује истинитост (Хана Арент), нити подржава интересе владајуће класе, а лажно се представља да штити интересе читавог друштва (Карл Маркс), а ми, неукости која се данас својски његује, непрестано то од вјере покушавамо направити.
Вјера није систем идеја. Она није нити систем, нити идеја. Није спектар правила којима усмјеравамо живот, већ је она живот. И то живот који преображава, тј. превазилази сам себе и сва теоријска, философска, па и физичка правила. И то је јеванђељски императив који Добрило Ненадић тако савршено дотиче у роману, представљајући монаха који се не уклапа (а и зашто би? и у шта?), и подучава кроз умјетност, која је често вјеронаука изнад вјеронауке, шта је то хришћанин и ко је то хришћанин.
Управо за наш савремени српски морал спорни монах, који читаоцу заправо исповједа своју слабост (ја бих рекла људскост), види у Доротеју оно што нико не види, тј. не смије или не жели да види, а то је неспутано човјекољубље које не познаје границу између пријатеља и непријатеља, доброчинитеља или зликовца. Он види оно што извире из самог бића Доротеја монаха, који клечи над смртним ранама војника, потпуно раводушан према томе чијој војсци припадају, видара који пред собом види само људе у невољи и кога води јединствен (од Бога) дар да те људе лијечи и исцјељује. И баш зато јер то измиче животу под лупом правила и постулата „ако ниси с нама против нас си“, Доротеј није имао шансе да не заврши трагично. А све то види Димитрије, монах грешник, са свјешћу о себи, покајник, јер баш њему је таквоме дато, и каже:
„Јеванђеље је једно, живот је друго, у јеванђељу сви имају места под сунцем, у животу су једни коров, други цвеће. Праведник, хришћанин, пристојан човек хоће да буде поштован и вољен, да његов узорни живот сместа буде награђен овде на земљи, за зликовца је мач, птице грабљивице да му развлаче дроб док лежи у јарузи сам распорен беспомоћан у гњилој трулежи и смраду. Нема ничег тако ускогрудог, и искључивог као што је лепо уређен врт праведника. Ничег тако неподношљиво себичног… Јеванђеље не допире до њиховог ума, оно им се чини као смутња која их збуњује.“
И тако се нађосмо у ситуацији да идеолози непотпуних, тј. погрешних (са)знања (која су увијек гора од незнања), дјеци која, руку на срце, све мање читају, аминују незаинтересованост тврдећи да са умјетничким дјелом које ће нас (и многе већ јесте) надживјети, нешто није у реду. А горе цитиране ријечи Добрила Ненадића поставе као књижевни епитаф над лектиром српских гимназијалаца.
