Паул Кле, Град цркви, 1918.
Осамдесетих година прошлог века у Пољској се развило осећање поверења и пријатељства између Римокатоличке цркве и пољске интелигенције. Подједнако су били важни заједнички циљеви и велика улога цркве у духовној припреми за промене које ће убрзо уследити. С настанком нове епохе у коју је црква закорачила с ореолом тријумфализма ствари су се промениле; знаци тог тријумфализма садржали су захтеве за разним привилегијама у друштвеном животу и законодавству од стране цркве, као и знаке грамзивости у вези с повратком имовине; то је обесхрабрило многе људе и довело до појачаног антиклерикалног расположења, а касније и до тога да су важни католички центри оболели од комплекса опседнуте тврђаве.
Вековима смо учени да је црква непорочна голубица, columba casta, без обзира на све грехе које су чинили верници, свештеници и папе. То је саставни елемент самодефиниције цркве као чувара традиције, милосрђа и мудрости које јој је Исус Христ оставио у наслеђе. У свакодневној перцепцији, као што знамо, та два својства – грешност људи и чистота цркве – не могу се лако раздвојити. Немам намеру да било кога нервирам подсећајући овде на неславне странице из историје папства и разних црквених институција, ни да упоређујем Јована X с Јованом XXIII и тако даље, такође ценим значај јавних изјава поглавара цркве о кривицама учињеним у прошлим временима, као што ценим и необичан значај промена започетих на последњем концилу. Схватам и да је често немогуће захтевати симетрично виђење кривице и заслуга, тј. кривицама оптерећивати само појединце, а заслугама само цркву. Ево примера: сада смо сведоци, мада не први пут, серија оптужби америчких свештеника због сексуалног злостављања деце, тачније дечака. Међутим, нико не подсећа на чињеницу да је црква при том сексуално злостављала и девојчице. Истовремено ту је и рад марљивих мисионара и монахиња који су одлазили у најнецивилизованије забити света и тамо помагали сиромашнима и унесрећеним људима, подржавајући их духовно и уливајући им наду. Тај рад је дело цркве, а не само појединаца (премда можемо претпоставити да не јача њену светост, иако је њен неотуђив део и изражава је). Несиметричност у том смислу је оправдана, односно, да нико у Јеванђељу не може да нађе подстицање на злостављање деце, али може да нађе позив за помагање несрећнима, пониженима и сиромашнима. С тим што формула „чиста црква грешних људи“ у свакодневној свести не функционише добро. Разне шизме, јереси, апостасије, секте углавном су настајале из уверења да је црква изневерила своју првобитну мисију, што се заснивало на опсервацији њених грешних људи, особито свештеника. Тако је и надаље, у наше време можда изразитије, с обзиром да је црква у приличној мери изгубила моћ принуде. Међу онима који је напуштају једни истовремено напуштају и веру, а други задржавају веру без цркве.
„Одбацити веру“, „сачувати веру“ – шта то значи? У свакодневном говору изрази „веровати у…“, „веровати да…“ користе се у неколико сродних и различитих значења. „Верујем да…“ може значити да имам разлога, али не и уверење да сматрам да ће се нешто догодити или да се догодило („верујем да ће мој клуб победити у сутрашњој утакмици“, „верујем у светлу будућност моје земље“, „не верујем да је тај човек могао да изврши такав злочин“); то једноставно може значити да нешто прихватам или сматрам добрим („верујем у демократију“); такође може значити да сам уверен да је нешто истина, мада не могу да је докажем или проверим („верујем да је последња Ферматова тврдња истинита“; „верујем да постоји острво Мадагаскар које никада нисам посетио“; „верујем да су Хетити живели у Анадолији“); огроман број информација које поседује свако од нас заснива се на поверењу у компетентност других који умеју да образложе одговарајућа уверења; „верујем да…“ на крају може да значи да сам у нешто непоколебиво уверен, иако за то немам никаквих поузданих доказа (рецимо – „верујем да постоји девет анђеоских хорова“).
Следбеници рационалистичких идеологија који религиозну веру сматрају збиром тврдњи, сматрају да последње поменуте категорије немају проблема с њеним одбацивањем. По правилу не разматрају питања основа рационализма (или сцијентизма), с обзиром на монопол на утврђивање смисла и истинитости. Смемо доказивати да су у та расуђивања умешане и арбитрарне претпоставке, премда не увек очигледне, и да претпостављају – обично ћутке, каткад и очигледно – да извесна схватања истине нису традиционална, већ да су резултат неког филозофског декрета. Овде је немогуће разматрати то питање, јер не представља никакву новину.
Црква са својом дисциплином и ауторитарном таштином веома је допринела потврђивању веродостојности рационалистичке критике тако што је на библијским или неким другим основама износила различите тврдње, које су имале облик фактичких тврдњи, а касније су рушене чињеницама, што је условљавало забринутост или веселост просветитељства: Коперник, Галилеј, Дарвин, историјска проучавања Светог Писма.
У стварности вера, у религијском смислу, није скуп тврдњи које претендују на емпиријску веродостојност. У смислу у коме ту реч користи Апостол Павле, и безброј других каснијих интерпретација, та реч, као што је познато, пре свега означава „веру“, односно, „поверење у некога“, али не у световном смислу теорије вероватноће, према којој се односи на конкретне случајеве („имам поверење у свог лекара“, „изгубио сам поверење у свој ауто“). Истински верник гаји поверење према бићу, судбини, свету без обзира на његове ужасе. Обично није чуо за Лајбницово име, али има природно усађен став који је дошао до израза у Лајбницовој филозофији. Истински верник има осећање да свет нашег заједничког сазнања и науке не садржи разјашњење у себи самом, иако захтева разјашњење, као и да је зароњен у другу, вишу стварност која том свету придаје смисао и у којој се сучељавају ум и добро. Надмоћно присуство те стварности не може се доказати у виду који би јамчио космолог или биолог, иако су неке неједнозначне и неконклузивне сугестије из емпиријског света могуће, мада међу научницима несигурно тумачене; такође је немогуће веродостојно разјаснити смисао појединачних збивања, којима најочигледније не владају нама позната правила која се односе на добро и зло. То не одузима моћ вери верника, нити је његова увереност утемељенија и мање нарушива од уверености научника природњака који зна да су сва емпиријска утврђивања провизорна, препуштена ризику извртања, да ниједна нису коначно утемељена, мада је уопште разумно радити и мислити као да јесу истина.
Па ипак, треба се оградити од тога што се поменуто осећање верника обично не изражава онако како сам покушао да изразим. Такође, углавном, оно није духовно откриће појединца. Поједини људи, бар привидно, могу ући сами у свет вере, мада ретко. Вера је колективна реалност, отуд се мора утврђивати доктринарним одлукама. Теолог зна, а често и каже да се Бог не може описати људским језичким и логичким категоријама и да оно што о Њему говоре људи и свештеници не може бити дословно. С друге стране, ипак треба говорити да би заједница вере и сама вера постојале. Вера је правоснажна. Подједнако је потребна онима којима је стало до ње, да би тражили смисао у свету којим владају случајности, као и онима које је живот надјачао, слабим и неспособним (односно, свима нама, осим онима који се заваравају да су „успешни људи“, да владају својим светом и да им није потребна било каква подршка).
Вера је правоснажна, мада је колективна реалност, иако неизбежно поседује путоказе и доктринарне аксиоме, изложена великим опасностима. Хришћани знају како треба мислити – Credo (за многобројне, касније доктринарне декрете римске цркве само се малобројни интересују); док Credo осим једне фактичке тврдње о Исусу („који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен“) садржи различита теолошка веровања која верник не мора да анализира, али о којима су разни људи вековима размишљали и даље размишљају, изазивајући спорове, расколе и јереси. Можда је то непотребно, али је неизбежно, бар у хришћанском свету.
Не знам какав је стварно типичан садржај вере у уму хришћанина верника. Не знам да ли свештеници или обични верници верују да је Мојсије под диктатом Господа Бога написао Петокњижје, или због тога што је Исус Христос био прави Бог сматрају да је дословно био свезнајући, да је као одојче или плод у мајчиној утроби имао у глави знање о свим бројним прошлим и будућим кретањима, о свим материјалним честицама свемира, да је познавао детаље сваког прошлог и будућег људског живота, закључно са исказима које ће аутор овог текста за часак записати, иако их још увек није формулисао.
Вера не живи од таквих питања и њихових утврђивања, мада из тога не проистиче да су доктринарне разлике и формуле безначајне. Док пратимо ранохришћанске христолошке спорове имамо утисак да је Провиђење бдело над током тих спорова, јер да су победили аријанизам, монофизити, Несторије или Евтихије црква би била нешто друго, а, према томе, и историја човечанства била би другачија, ма како су се те ствари рационалистима могле чинити неважним и бесмисленим – у њима је непогрешиво деловао „геније хришћанства“; исто се односи на утврђивање питања Евхаристије, индивидуалног исповедања греха или Августинове теорије предодређења у XVII веку. Међутим, то нису били случајеви, већ дела мудрости.
Због тога што су доктринарни судови неопходни, јавља се огромна опасност, коју до дана данашњег посведочује историја цркве. Црква је искључиви поседник истине о најважнијим питањима нашег живота и смрти, јер сваки верник сазнаје и колективно, монополистички поседује ту истину, јер му ју је послао Бог. Према томе, сваки верник, како многи сматрају, има право да буде бескрајно поносан, а можда је чак и у обавези да осуђује све који у његовој вери, коју је записала црква, макар делимично не учествују, има право да такве презире, а ако услови допуштају и да их прогони. То није неизбежна, ни логички изводива последица доктрине, јер никакви религиозно оправдани прогони и ратови у историји хришћанства ни у ком случају нису потицали од речи Јеванђеља, мада су имали солидну подршку цркве као искључивог власника истине. То нису ствари из минулих векова, јер иако, на срећу, не живимо у претећој сенци Свете службе, надменост, мржња према „странцима“, пропагандне лажи – директно или у виду прећуткивања – у односу на њих, бар у Пољској, ипак су живот католика. Чак постоје захтеви за формирањем – хвала Богу безнадни – конфесионалне католичке државе која би опонашала најгоре муслиманске узоре.
Вера је правоснажна. Невера је такође правоснажна. Правоснажност невере подржавана је свакодневно мржњом и надменошћу верника које на мржњу и надменост позивају рђави свештеници.
Чак доктринарни судови, премда их не треба осуђивати због такве подлости, могу погодовати постојању надмености. У декларацији Dominus Iesus заправо нема ничег новог, ничег што пре тога није много пута речено, међутим, као што знамо, смисао речи зависи и од историјског контекста. Римска црква подвлачи да је једина црква у правом смислу речи и, ако позива вернике да се моле за јединство хришћанства, онда пројекат тог јединства можемо схватити само на један начин: сви би требало да се преобрате у римокатоличку веру, а да све друге хришћанске заједнице буду укинуте.
Наравно, знамо и да се правоснажност вере често изражава гласовима људи испуњених надменошћу, који су уверени у своју непогрешивост; менталитет таквих људи је веома сличан менталитету верских фанатика; они обично не знају готово ништа о хришћанству и његовој историји, или о историји европске културе; по њима то значи: због чега губити време на слушање бајки?
Такође знамо на шта у таквом подтексту треба подсетити, иако је то тривијално подсећање. Јер знамо да су најстрашнији и најмасовнији прогони, масакри и геноциди управо у прошлом веку били дело жестоких непријатеља религије и хришћанства, а не дело цркве или цркава, да су те ужасе чинили исти они који су прогонили религију и убијали свештенике у име достојанства ума. Да ли је у питању случајност? Да ли је у питању каприц историје? Можда и јесте.
Вера је правоснажна. Невера је правоснажна. Мада, то нису два међусобно супротна доктринарна корпуса, две скупине тврдњи, већ су пре супротна интелектуална и морална становишта. Сматрам да су оба потребна нашој култури. Ласкам себи да су ми познати сви аргументи који подржавају веру у Бога и сви супротни аргументи, при чему ни једни ни други нису неоспорни. Па ипак, није ми стало до тога, већ до животности културе којој је – да бисмо живели – увек потребан сукоб супротних становишта, јер апсолутно поузданих становишта нема. Ти спорови каткад постају невероватно отровни, испуњени разбеснелим фанатизмом. То се догађа, мада није неизбежно… Mirabile dictu је могућа ствар.
Извор: Co nas łączy? Dialog z niewierzącymi, Kraków, 2002, 9–13.
Превод: Бисерка Рајчић