Снежана Маринковић, Ђаво
Тема, наравно, није нова, чак напротив, веома је стара, што такође доказује да сама ствар, као друштвена ствар заслужује да непрестано буде разматрана.
Аргументи у корист културне разнородности су бројни, познати и много пута навођени и тешко им је додати нове. Најзначајнији од њих односе се на саму природу људске спознаје. Лако је сложити се с тврдњом да су спознајне снаге и резерве не само појединца већ и читавог човечанства ограничене и да из тог разлога истина никада не може бити ни комплетна ни ненарушива – управо због тога што није комплетна. Отуд необорив закључак да истина захтева непрестано конфронтирање различитих гледишта, сталне дебате, апсолутну спремност на скептичко размишљање о томе у којој мери је истина оно што сматрамо истином. По свој прилици могло би се рећи да се пун смисао сваке делимичне истине може открити само онда када нам је истина у целости доступна, када је потпуна и неограничена истина. Јер никада не можемо бити сигурни на који би начин потпуна истина могла променити смисао делимичне истине, ограничити њену ваљаност или је чак обезвредити. Међутим, само божански ум може поседовати пуну истину. Људи се морају помирити с тим да се не могу надати преображају у богове и због тога не могу бити сигурни у потпуни смисао и апсолутну ваљаност било које појединачне истине. Ова опаска је здраворазумска, али довољна да не поверујемо да је било који простор истине освојен крајње поштено и с огромним напором недодирљив и вечно отпоран на критику. Савремена наука, посебно физика и космологија, отвориле су пред нама, тј. пред онима који не познају те ствари – амбисе неизвесности. Лишила нас је поверења у ствари најотпорније на критику, најутемељеније у здравом разуму и најпоузданије.
Разнородност, наравно, није само ствар спознаје већ и екологије. Разнородност је услов који јача шансе људске врсте, погодује стварању бројних обезбеђења од случајности природе, да је култура такође, иако не само, оруђе самоодбране људске врсте. Што је добро познат аргумент.
Ако истина императивно захтева непрестано конфронтирање и будност, онда је уништитељ истине свако ко услове тог конфронтирања покушава да ограничи и било коју истину прогласи апсолутно недодирљивом.
Средњовековни теолози називали су ђавола оцем лажи, pater mendacii, понављајући истовремено да ђаво лаже и кад истину говори. Ово се чини парадоксалним и апсурдним, али након извесног размишљања може се рећи да то и није баш тако. Заправо, како се може лагати када се говори истина? Ствар је у томе да у организованом систему лажи увек постоје делимичне истине које му користе, али су тако препариране да служе лажи, чиме истину лишавају достојанства. Идеолози тоталитарних режима не служе се само неистинама и лажима. Било је тамо и заметака појединачних претпоставки истине које правоснажно претендују на истину, мада су прожете лажима; због употребе и смисла који им се придаје.
Слично ђаволу који се, на пример, према теолозима, служио не сасвим контроверзном тврдњом да су два плус један три, да би подрио догму о Светој Тројици и комунизам је користио не сасвим контроверзну тврдњу да су различите друштвене класе у историји имале различите интересе и да су се међусобно бориле, да би оправдале нужност деспотског система владавине. Лако је рећи да се разумни делови могу одвојити од лажне целине, у којој се јављају. То је веома прост поступак који ипак мало помаже у случају психолошке и друштвене условљености перцепције. Смисао фрагмента увек се открива односом према целини, у којој се јавља, док целина неизбежно, макар и делимично, намеће смисао сваком делићу; истинит делић постаје лажан због учешћа у лажној целини.
С друге стране, када лажност целине постаје отворена, природно је да сваки део понаособ постаје сумњив. То најбоље илуструје пољска анегдота из времена некадашњег режима о учитељици која објашњава деци да се земља окреће око сунца; неки дечак, изнервиран овом тврдњом, покушава да протестује против такве „бесмислице“, али га друг смирује: „Смири се – каже му овај – она тако мора“.
То се може изразити и другачије: није постојало нити ће постојати нешто попут диктатуре истине. Истина која хоће да се утврди помоћу насиља, сместа престаје да буде истина, ма колико била истина. Оно што је у идеји требало да буде диктатура истине, неумитно се преображава у окошталу догму, чији је задатак одбрана диктатуре, а не одбрана истине. Сваки делић те принудне истине постаје, с обзиром на своје служење, оруђе универзалне лажи, а тиме лаж уопште.
С друге стране, тешко је оспорити да племенита чежња за истином често носи искушење утврђивања истине насилним путем. Када смо чврсто уверени да смо били благородни поседници истине, лако можемо рећи нешто овако: „С обзиром да је истина велико добро не само за нас саме већ и за читав људски род није увредљиво да људе приморавамо на упознавање са њом. Међутим, како онда себи допуштамо, кад нам падне на памет, да тврдимо да су два и два четири или да су два и два педесет седам? С обзиром да постоји само једна истина, онај ко познаје истину има права да свим средствима ствара и јача човечанство које ће бити јединствено у истини“. У складу с оним што сам хтео да изразим, сматрам да је то заводљив и веома опасан софизам. Јединствено човечанство у било којим условима замисливо је само као принудно, деспотско јединство, односно, као јединство у неистини. Наравно, ако неко сматра да из чиста мира може тврдити да су два и два педесет седам, доживеће отрежњење, биће приморан да призна да ствар стоји другачије. Због тога не постоји опасност од тога да правила аритметике буду нарушена, под условом да не дође до диктатуре. Међутим, аргумент који сам помињао, не треба да служи утврђивању аритметичких правила, већ идеолошких, као и филозофских, историозофских или религијских начела која, као цигле диктатуре, никада неће представљати истину.
Овде се природно појављује замерка коју може упутити свако коме је стало до одбране религиозне вере. Према тој замерци разнородност као услов живота науке није прихватљива тамо где су у питању речи откривења које су по дефиницији непогрешиве и чије познавање, чак шта више, има фундаментално значење, јер може одлучивати о спасењу. Немогуће је сложити се с множином и слободном конфронтацијом тамо где је сумња недопустива и где грешка може одвести у пропаст. Та истина не може бити ни променљива, ни релативна у било ком смислу.
Замерка ми се чини неоснованом – иако је вековима била упућивана – сме се инсистирати на томе да супротност између вере у откривену реч и потребе за разнородношћу и слободном конфронтацијом различитих резона не постоји. Истичем израз „откривена реч“, јер религиозно искуство, посебно мистично није вербално и сви мистичари подвлаче да се то искуство темељи на речи, и ма шта о њој говорили, никада није адекватна, никада не преноси оно о чему се доиста ради. Међутим, веровање у откривену реч, у писану реч или у речи које су изговарали мудраци, као што знамо, допушта огроман број интерпретација. Од другог века историја хришћанства је пуна дебата о стварном смислу откривења. Реч „дебата“ је, наравно, прилично слободан еуфемизам. У томе нема ничег чудног; ако Бог преноси људима делић своје мудрости, то може чинити само помоћу људског језика, стога је божанска реч наметнута, ограничена људским језиком и на тај начин неодгонетљиво искривљена, с обзиром да по природи ствари немамо приступа оригиналу. Због тога се реч различито интерпретира, што доказује и историја хришћанства. Отуд сматрам да је одбрана разнородности и мноштва интерпретација и с тачке гледишта вере у откривену реч могућа; не постоји нужно сукоб између те вере и прихватања слободе тумачења и истраживања. У прилог томе говори чињеница што су истакнути хришћански писци XVI и XVII века – истакнути, али, нажалост, у поређењу с браниоцима ексклузивизма малобројни – изразито бранили начела толеранције, не само у односу на хришћанство, већ и на начела уопште.
Па ипак, неоспорно је да се, иако сукоб није логички обавезан, нити је психолошки неизбежан, претензије на ексклузивизам и жеља за насилним утврђивањем апсолутне истине тешко могу искоренити у животу, мада се у вези с тим чиста срца можемо трудити. Европска култура коју познајемо, процветала је захваљујући различитости, мноштву националних традиција, језика, различитих гледишта, вера и интересовања, стилова, захваљујући пасији стварања и проучавања истраживача у веома различитим условима. Распад некадашњег верског јединства Европе на прагу новог века довео је заправо до многобројних борби, ратова, прогона и ужаса, а с друге стране – ослободио је огромну стваралачку енергију европског духа. Нађубрио је културну њиву, на којој од XVI века расту науке, уметност, филозофија и европска књижевност. То је и разлог због чега је садашња тежња ка унификацији Европе у много чему хвале вредна и заслужује признање, уколико, рецимо, доприноси спречавању ратова, погодује контактима култура и економском развоју, мада према њима треба бити и неповерљиво будан. У тој тежњи осећа се нешто од тоталитарног менталитета, раздраженост због тога што све није исто, жудња за уједначењем свих страна живота, као у утопијама Просвећености, тежња ка свеобухватној регулацији, одбојност према различитим традицијама, укорењеним у вишевековном развоју различитих народа и племена.
Живећи већ више година у Енглеској, чији језик је створио општеевропске основе, односно, светски волапик, вулгату нашег времена, у Енглеској која се више од других неострвских земаља темељи на наизглед непроменљивој пасији за униформизацијом, не могу да престанем да гајим симпатије према људима који су везани за властиту непоновљиву културну традицију и с тугом гледају на ерозију разнородности коју потискује такозвана планетарна масовна култура. Разнородност је, наравно, и извор сукоба, међутим, без ње бисмо доспели у стање културне окошталости, а можда и изгубили способност за живот, као организам саздан од идентичних ћелија; такав организам може постојати само на најпримитивнијем стадијуму еволуције.
Толико у похвалу разнородности која, како сам обећао, није била претерано дуга.
Извор: Лешек Колаковски, Невоље с ђаволом, Београд: Biblos Books, 2022, стр. 43–49.
Превод: Бисерка Рајчић