Гејл Волошек
Гејл Волошек је америчка научница православне вероисповести. Ради као професор биоетике (одсек за радиологију) на Медицинском Факултету Фајнберг на Универзитету Нортвестерн. Такође, ради као професор при Лутеранској богословској школи у Чикагу. Докторирала је на Медицинском факултету у Охају, и то из области биомедицинских наука са специјализацијом у имунологији/микробиологији. Обавила је постдокторску обуку на Клиници Мајо у области молекуларне имунологије. Њена лабораторијска истраживања укључују молекуларну биологију, биологију зрачења и нано-биотехнологију, док њена научно-религијска интересовања залазе у области биолошке еволуције, истраживање матичних ћелија и екологије. Савремени научници и теолози често сукобљавају однос вере и науке. Овај интервју је урађен са намером да прикаже однос вере и науке из угла једне емеинентне научнице и професорке која је истовремено и активни православни верник.
Збирка Ваших есеја под називом Вера, наука, тајна изашла је 2018. године, у издању Западноамеричке епархије СПЦ. Теме у тој књизи су од нарочите важности за хришћане који живе у савременом свету. Напредак технологије и науке утичу на модерно друштво и сви ти утицаји доносе нове изазове за хришћане. Да ли можете да нам кажете како би хришћани (посебно православни) требало да гледају на однос измећу науке и вере? Која је улога Православне цркве у дијалогу измећу науке и вере?
Већина света на Западу сматра да постоји известан рат између науке и вере, али мислим да за православне прави сукоб не постоји. У данима раних црквених отаца, нпр. у време Св. Василија Великог, црква је била повезана са наукама, бавила се истим проблемима и са научног и са теолошког аспекта. Св. Максим Исповедник, рецимо, сматрао је сукоб немогућим говорећи да је Бог свега истовремено и Бог природе, и да стога оно што примећујемо у природи не можемо одвојити од нашег богословља. Моје искуство у вези са дијалогом између вере и науке у Европи је ограничено. У Америци сам ипак у тај дијалог укључена деценијама. Међу свим другим верама, православље доноси за сто нешто аутентично у тим врстама расправа, док су многе друге верске традиције прикочене буквалним тумачењем Светог Писма или имају веома ригидан поглед на односе између Бога и природног света; православни поседују већу отвореност за те теме и зато могу да донесу другачију перспективу дијалогу. У Америци као и међу неправославним хришћанима у Европи православни погледи су често добродошли и чак лепо прихваћени. У традиционално православним земљама попут Србије или Грчке, чини се да је дијалог више усмерен на православна гледишта и стога преузима нову перспективу – његов основни импулс је да повеже веру и науку на начине који су другачији од њихових традиционалних улога. Ово је нарочито важно за младе људе који су под великим утицајем савременог научног мишљења где је сукоб између науке и цркве често непримерено наглашен.
Мислим да је другачије искуство бити научник и православан у православним и неправославним земљама. У Америци, половина свих научника потврђује веровање у вишу силу, док друга половина изражава атеистичко виђење. То чини научно окружење на неки начин непријатељским према верујућим и нарочито према традиционалним облицима хришћанства. Већина научника не говори о својим верским убеђењима на свом послу. Приметила сам извесне предрасуде према верујућим научницима у неколико различитих ситуација, а моји студенти су причали са мном о сличним искуствима. Истовремено, налазим да у Америци предрасуде нису можда толико јаке уколико научник потиче из већински православне земље. Не могу да говорим о томе какав је случај у Србији, на пример, пошто су верско-културни миље и историја потпуно другачији.
Како ви као научник и православни хришћанин посматрате теорију еволуције у поређењу са библијском причом о стварању света?
Бавила сам се подробно теоријом еволуције и то из оба угла, као научник и са становишта теологије, и резултате својих истраживања сам објавила у неколико радова. Не схватам због чега би ма ком православном хришћану било тешко да помири теорију еволуције са теолошким погледом о постанку људи. У начелу, православље не прихвата Књигу Постања као буквалну истину – ми прихватамо порукe те приче, али она никада није била намењена томе да буде научни текст о постању људи. Порука Постања јесте да је створени свет добар, да је постао „веома добар“ када је створен човек, да су људи створени „по лику и обличју Божијем“ итд. Штавише, и ако бисмо решили да прихватимо Књигу Постања као буквални опис стварања – коју од прича из Старог Заветa бисмо изабрали? Ону из првог поглавља Постања или ону из другог поглавља те књиге, ону која се може наћи у Причама Соломоновим, или у Псаламима, или у Књизи о Јову? Сви ти текстови се разликују и управо ту разноврсност користи библијска књижевност да би пренела пренела дубоке истине о човечанству, нашем односу са Богом и једних са другима. Библијски текстови нису написани са намером да пренесу научне истине.
Какво посматрате данашње еколошке проблеме у поређењу са схватањем црквених отаца? Шта црквени оци и теологија кажу о (зло)употреби света, можемо ли принаћи неке референце које нам могу бити корисне у решавању актуелних еколошких проблема?
У данашњој популарној литератури, појединци износе ставове да се за све еколошке проблеме може окривити црква, наводно због тога што је хришћанство подржавало експлоатацију природних богатстава и то за добробит човека. Ова неистина је делом заснована на томе да црква придаје посебан значај човеку, док је остатак природе намењен да му служи. Моје лично мишљење је да је ово проблем модерног западног хришћанства које је усвојило став експлоатације да би подржало индустријску и постиндустријску културу. Таква злупотреба природне средине није део древних хришћанских светоназора. У текстовима Св. Максима Исповедника, на пример, видимо дубоко поштовање према природи као део његових теолошких размишљања о људским односима, личности и улози човечанства у свету. Православни манастири већ столећима користе пољопривреду која не искоришћава природну средину. Васељенски партијарх Варотломеј постао је један од светских лидера у очувању природне средине и у напорима на оснивању програма за заштиту природе. То је део наше православне традиције и оно што ми као православни можемо да понудимо остатку света.
Како разумевате биоетичке проблеме у светлу православног хришћанства? Вантелесна оплодња, сурогат материнство, клонирање, матичне ћелије, нанотехнологија су део модерног живота. С обзиром на наведено, да ли технолошки развој треба да буде ограничен или заустављен? Како наука утиче на обликовање хришћанске етике?
Верујем да Православна црква није против развоја технологије. Технологија је још једно од средстава који су се временом развили како би олакшали свакодневне животе, попут здравствене неге, аутомобила или машине за прање одеће. Сматрам да православље технологију не посматра ни као добру ни као лошу per se, већ је процењује на основу тога како је ми користимо. Св. Василије Велики је у своје време приметио да људи не треба да занемарују савете лекара и употребу лекова. Данас имамо лекове које користимо да бисмо олакшали бол након хируршке интервенције, али исте те лекове можемо употребити и за убијање болесника који су на самрти. Коју од ове две употребе би црква подржала? Јасно је да црква нема проблем када је у питању употреба лекова за ублажавање бола, али да не би подржала коришћење тих истих лекова у сврху еутаназије. Свака посебна примена технологије треба да се измери појединачно и врло пажљиво.
Како схватате јединственост људске личности у односу на теолошки и биолошки концепт?
Према мом мишљењу, није могуће раздвојити људску особу од њене биологије. Ми смо уједно биолошка и духовна бића, и ми православни обоје схватамо (биолошко и духовно биће) као добро. Ако пратимо логичку поставку да је богослов онај који се моли и да су сви позвани да постану богослови, људско биће које је физичко (биолошко) и који се моли, јесте права особа. Ако свако од нас има јединствену биологију, веза између тог извора јединствености и живота кроз молитву доприноси нашој духовној јединствености. Биће интересантно да се истражи како наша биологија утиче на сваког од нас као личност, али то је нешто што захтева велики рад и нарочиту разборитост.
Да ли имате неку поруку за православне хришћане који се суочавају са свим овим изазовима?
Најважнија порука коју желим да поделим јесте да ми православни хришћани не смемо да се плашимо да дискутујемо о проблемима који се тичу односа науке и религије, чак и када су компликовани и представљају изазов. Морамо да схватимо да на многа питања не постоје очигледни одговори и да ће бити неопходно много дискусија и разговора како бисмо до њих дошли, уз отвореност према новим идејама и гледиштима заснованим на нашој љубави према ближњима.