Митрополит Јоаникије
Таблоиди ових дана преносе претећи и злокобни текст анонимног аутора упућен митр. Јоаникију који се најпре појавио на једном таблоидном блогу без импресума, на коме се може прочитати још неколико текстова писаних сличним тоном и, очигледно, са сличним намерама. Тиме нас подсећају на не тако давну прошлост када су истим СНС рукописом писани слични текстови о његовом претходнику митр. Амфилохију.
Основни недостатак овог уратка је потпуно одсуство теолошког промишљања и жеље да се пише у духу Цркве, који помешани са претећим тоном и девијантном интерпретацијом црквених канона, не остављају никакав садржај који би могао упућивати на жудњу за Царством Божијим, љубав према ближњем или било коју другу хришћанску вредност.
1. Митр. Јоаникије се не бави квалификацијама као што је „разбијачи јединства Српске Православне Цркве”. Иако је текст на који су се осврнула шесторица епископа по њиховим речима „срамотни печат на телу Цркве” они поучавају брата по епископској служби да не дехуманизује и ниподаштава младе људе, него да их прихвата са разумевањем и љубављу. Да је ово обраћање било исцелитељно и подстицајно за јединство Цркве видимо и из догађаја који су се дешавали баш у епархији митр. Давида где је свештенство препознало оно што је у овом тексту писало и дисало истим духом којим и народ у дану када су студенти пешаци на путу за Ниш боравили у Крушевцу.
2. Избор митр. Јоаникија за наследника митр. Амфилохија на катедри је свима који су икад срели и једног и другог био логичан и неспоран, па је Свети архијерејски сабор СПЦ у том тренутку препознао дух Цркве на просторима Црне Горе што је важно да се чини приликом избора епископа. Да ли би већу сенку на нешто овако неспорно оставило одлагање устоличења, или искрцавање на Цетиње из хеликоптера, остаје историји да суди, али као што нико не доводи у питање пажљиво изабран датум устоличења патријарха у Пећкој патријаршији, нико у Цркви не би спорио ни митрополитову валидност и достојност на катедри да је устоличење обављено неког другог датума. Отуда се намеће питање да ли су можда „уступак” и „ризиковање живота”, ако се они уопште могу тако квалификовати, прерасли у средство уцене. Чак и да нису, понос СПЦ је што има епископа који не мења свој однос према истини због нечијих „уступака” или уступака њему.
3. Подршка митр. Јоаникију, као и народу у Црној Гори десила се спонтано као општенародна радост и препознавање истинског духа Цркве. За то нико ко је ходао у литијама не дугује захвалност, нарочито не конкретним појединцима из Србије. Сви смо се надахњивали тим духом и ако неко треба да осети захвалност, то су онда они који су били посматрачи са дистанце или повремени учесници.
4. Тадашњи митрополит загребачко-љубљански учинио је, како је аутор текста лепо запазио, као и многи други епископи нормалан људски и пастирски гест – пружио подршку онима који се боре против безаконог закона. Да је тада којим случајем неко од архијереја из Црне Горе био на погрешној страни, било би страшно очекивати од тадашњег митрополита загребачко-љубљанског да то ћутке подржава и сасвим је сигурно да он то не би ни учинио.
5. Шесторица епископа су своју поруку објавила на сајтовима својих епархија. Како се десило да Информативна служба објављује клеветничке и малициозне текстове некомпетентних појединаца, преузима са епархијских сајтова чак и сасвим минорне информације, текст шест чланова Светог архијерејског сабора СПЦ може да игнорише питање је на које сви заслужујемо одговор. Недоумица остаје како то да су само портал нова.рс и канал Н1 дошли до информације која је била доступна свим медијима на гласилима епархија, док су остали медији на ову тему остали неми.
6. Митр. Јоаникије својим поступцима не одаје утисак некога ко размишља у параметрима ортачког „ја теби, ти мени” поступања, него савешћу просуђује о поступцима које чини. Политички гледано, можда ово није најмудрији потез, али око достојног епископа Цркве види из друге перспективе.
7. Због тога што се патријарх Порфирије увек братски одазивао позивима да подржи митрополита, свештенство, монаштво и верни народ, митр. Јоаникије је имао обавезу више да сачува и заштити оне који се не чују у саопштењима на сајту СПЦ а итекако се чују у Цркви у овом тренутку и због тога су изложени опаком клеветању.
8. Јурисдикција одређеног епископа, па и патријарха не односи се на медије јер је етар шири од географских граница епархија. Да није тако, било би потпуно недопустиво да се „Верски календар” – телевизијски серијал у продукцији Епархије бачке емитује годинама на јавном сервису Републике Србије.
9. Из писма шесторице епископа види се да примарни циљ овог њиховог обраћања није афирмација студентског покрета априори (иако је изражен недвосмислен став да је њихова борба „праведна и достојанствена”), него рехабилитација повређених неодговорним понашањем и отровним речником митр. Давида. Иако не би било ништа спорно у томе да епископи износе ставове о друштвеним дешавањима (уосталом недавно смо могли да видимо ремезијанског епископа на митингу СНС у Сремској Митровици и о томе се нико није изјашњавао), овај њихов гест је био реакција на називање студената „српским усташама” (које, колико год га касније митр. Давид демантовао, јесте недвосмислено написано баш тако).
10. Имајући искуства са савршеном синергијом косовског премијера и српске власти у производњи спина (слика која се понавља сваки пут када српска власт некога доживи као претњу својој апсолутној власти, Курти тог подржи, таблоиди то пренесу и председник га окарактерише као непријатеља народа), митрополит показује мудрост и искуство за које, нажалост, многи у Цркви нису имали капацитета и не допушта да његов став буде усмерен таблоидном нарацијом. Он гледа својим очима, суди јеванђељским расуђивањем и остаје чврст и недодирљив манипулацији. Гледати својим очима данас значи разумети намеру народа који сопственом друштву жели да врати достојанство.
На крају, али никако не најмање битно, постављам и следеће питање: Како је могуће да се ограђивање шесторице епископа од писања митр. Давида и њихова молба да се преиспита уређивачка политика званичне интернет странице СПЦ квалификује као напад на патријарха? Да ли писац жели да нам каже да је патријарх изабрао страну? Да ли је аутор текста управо оклеветао и патријарха или зна нешто што ми не знамо? Било би страшно да је ово друго и верујемо да није.
Неопростиво је што се паралелно са овим текстом Цркви баца теза о „семену раскола” иако је више него очигледно да је саборна свест митр. Јоаникија и његове сапотписнике управо покренула на оглашавање, да се они који се боре за доброту и чувају успомену на страдале не би осетили одбаченима и презренима јер заслужују управо супротно. Семе раскола данас сеју само они који желе да сви мисле као они и заборављају да је Црква Тело Христово са различитим удовима који су сви једни другима неопходни по речима Апостола Павла (1Кор 12). Патријарх Порфирије је докторирао на апостолу Павлу. Он зна о чему говорим. Зна и шта се надовезује на поменуту главу Павлове посланице.