Дени де Ружмон
Марта 1926. објавио је Дени де Ружмон (Denis de Rougemont) у Женевској ревији оглед „Збогом, лијепи нереду…“ (Adieu, beau désordre…). Жан Полан (Jean Paulhan), тадашњи арбитар француске књижевности, уредник фамозне Нове француске ревије, којему ништа вриједно с француског језичког подручја није могло промаћи, пише аутору с молбом да му пошаље своје необјављене радове. Име Жана Полана није ништа говорило младом Ружмону. Одговорио му је кратким писмом: „Господине, врло сам почашћен и дирнут вашом понудом за сарадњу. Радо ћу на њу одговорити, у оној мјери у којој ми мој талент који још кмечи – немам ни двадесет година – и прилично буран живот, то допусте. Чим будем имао нешто ‘згодно’ за Вас, послат ћу Вам.“ Три године касније Ружмон ће се наћи у Паризу и у једном салону, гдје је једва икога познавао, пресретне га старији господин и ослови: „Прошле су године, господине, откада сам вас замолио за сарадњу.“ Био је то Жан Полан, није заборавио младог Швајцарца, поносног и даровитог.
Осим по нешателском акценту, Ружмон ће се у Паризу разликовати и по привржености духовном ангажману у знамењу „активног песимизма“ (pessimisme active), битно одређеном дјелом Кјеркегора и Карла Барта. Француску ће јавност упознати с њиховим дјелима, као и онима Берђајева, Ортеге и Гасета (Ortega y Gasset), Јасперса и Хајдегера. Дружи се с Мунијеом и Жидом, сурађује с Новом француском ревијом и много путује, особито по средњој Европи, знатижељан открити посебност сваког народа. Са својих путовања, која је испричао 1932. у својој првој књизи Дунавски кмет (Le Paysan du Danube), вратио се увјерен у штетност модела централизиране националне државе и њезиних идеолошких посљедица, увјерен да се европски народи морају ујединити, али не да елиминирају оно што их разликује, него да сачувају своје слободе и специфичности.
Стечај издавачке куће код које је уредник, оставља га без посла, пише збирку есеја Политика личности (Politique de la Personne, 1934) и преводи Догматику Карла Барта. Студијску годину 1935/36. проводи као лектор француског на универзитету у Франкфурту. Дјела Мислити рукама (Penser avec les Mains, 1936) и Дневник незапосленог интелектуалца (Journal d’un intellectuel en chômage, 1937) прославит ће га и уврстити међу најизворније мислиоце млађег покољења. Свој персонализам утврђује, дакле, у вријеме када се на другој обали Рајне појављује оличење антиперсонализма. Као што посвједочује његов Дневник из Њемачке (Journal d’Allemagne, 1938), када је био упитан за стварне побуде или разлоге пристајања толиких Нијемаца уз једну очигледно дементну доктрину, имао је обичај рећи: „Видио сам неке своје студенте како постају нацисти. Видио сам како се физички мијењају. Добивали су тврд изглед, објективан поглед, бљедило у лицу, отежалост доњег дијела образа, по чему се већ на први поглед препознаје нацистички шеф. Ма како вам то могло изгледати мало озбиљно, али вјерујем да је тоталитаризам вирус, и ако га добијете, нећете му се више моћи одупријети.“ Национал-социјализам ће Ружмон притом видјети као њемачки еквивалент „јакобинског момента“, који је у Француској представљала Револуција из 1789. године. Описујући нацизам као „смеђи јакобинизам“, а његове присташе као „sans culottes у смеђим кошуљама“, указује у којој мјери је Трећи Рајх у својим тежњама као и методама заправо дужник „духа из 1789. године“, свему ономе што је нацизам денунцирао у својим говорима: „Исти централистички дух; иста опсесија за јединством-блоком; исто узвишење нације коју се сматра мисионаром једне идеје; исти смисао симболичких прослава за образовање духова.“
Само сат након Хитлерова уласка у Париз, 15. јуна 1940. године, послат ће чланак под насловом У овом часу или Париз (À cette heure òu Paris) дневнику La Gazette de Lausanne. У њему ће, између осталог, записати: „Ријеч је о трагичној немоћи тог славодобитног побједника: све што хоће приграбити мијења се његовим прилажењем – краљ Мида пролетерског доба – у искривљено жељезо, у хрпу губавог камена… Запањујућа конфронтација овог човјека и овог Града можда је била потребна да цијели свијет схвати да су побједе немогуће. Не освајамо колима дарове душе и разлоге за живот који нам недостају. Нека обиђу десет пута свијет! Посвуда ће наићи само на буку механичког ништавила. Све до дана много страшнијег од дана најгоре освете када ће, коначно се зауставивши, схватити да за њих никакав тријумф није вриједан ни најнезнатније људске стварности коју су убили. ‘Јер не знају што раде’.“ То, као и саоснивање једне од првих организација покрета отпора Хитлеру, Ligue du Gothard, прибавили су Ружмону, на интервенцију њемачког амбасадора, „због увреде страног држављанина (sc. Хитлера)“, затвор у Швајцарској и касније егзил у Сједињеним Америчким Државама. Но, Ружмон је у то вријеме већ стекао свјетску славу књигом о ономе без чега се не може – љубави. Књига Љубав и Запад (L’Amour et l’Occident), написана у веома кратком времену, готово у једном маху, објављена је 1939. године, с првим енглеским и америчким преводом који долазе првих мјесеци европског и потом свјетског рата.
Љубав и Запад комплексан је оглед у којем су питања религије, културе, митологије, филозофије, литературе, психологије и морала постављена тако да се реципрочно објашњавају. Бројне тезе и суптилне аналогије које предлаже могу се свести на Ружмоново настојање да наспрам кршћанства под утјецајем источне, „манихејске“ традиције, постави изворно, „правовјерно“ кршћанство, којег би истински насљедник имао бити кршћански персонализам. Фундаментална опречност у животу јест опречност између паганске љубави-страсти и милосрдне кршћанске љубави, између eros и agape: између љубави која нас шаље у будућност и љубави која нас обавезује овдје и сада.
„Ерос се покоравао смрти зато што је хтио егзалтирати живот изнад наше коначности и ограничености као створења. Тако нас исти порив, који чини да обожавамо живот, стропоштава у његово порицање. У томе је дубока биједа, очај ероса, његово неизрециво сужањство – изражавајући га, агапе га ослобађа тог сужањства. Агапе зна да земаљски и временски живот не заслужује да буде обожаван, нити убијан, него га треба прихватити у послушности Вјечном. Јер наша се судбина, напосљетку, одиграва овдје доље. Љубити треба на земљи. А с ону страну нема обоготворујуће ноћи, него Суд Створитеља.“
Природни човјек, паганин, наводи Ружмон, то није могао ни замислити. Био је осуђен вјеровати у ерос и препуштати се његовој „најмоћнијој жељи“, од ње очекивати ослобођење. Но, човјек који вјерује у откривење агапе, изненада види како се круг отвара: вјеровање га избавља од природне религије. Сад се може надати нечему другоме: сада зна да постоји и једно друго ослобођење од гријеха. Ерос је, заузврат, поштеђен своје погубне, убилачке улоге и ослобођен својега усуда. Јер ерос је природног човјека могао одвести само у смрт. Ерос, та наша највиша, врховна жеља, егзалтира и узноси наше жеље само да би их жртвовала. Остварење љубави је порицање, потирање сваке земаљске љубави. Њезина срећа је потирање сваке овоземаљске среће. „Проматрана са животног гледишта, таква Љубав може бити само посвемашња несрећа.“ За дуалистичку, манихејску концепцију, карактеристичну за паганство, врхунац које је грчка култура, живот у тијелу је само несрећа, дочим је смрт крајње добро, искупљење за гријех рођења, реинтеграција у Једно и у свијетлу неразликовност. Из тог земаљског живота можемо постепеним успињањем, прогресивном и добровољном смрћу, аскезом као негативним аспектом просвјећености, доспјети до Свјетлости. Но, крај духа, његов циљ, уједно је и крај ограниченог и непосредном многострукошћу замршеног живота.
Крајњи је циљ те дијалектике, дакле, не-живот, смрт тијела. Све познате религије настоје оплеменити човјека, а на крају осуђују његов „створени“ живот. Бог Ерос егзалтира и сублимира наше жеље, сабире их у јединствену Жељу, која их на крају уништава. Јер су ноћ и дан, свјетло и тама, неспојиви, створени човјек који припада ноћи/тами може се спасити само ако престане постојати и „изгуби“ се у окриљу божанства.
„Кршћанство сасма преокреће ту дијалектику својом догмом о Христову отјелотворењу у Исусу. Умјесто да смрт буде крајњи циљ, она постаје првим увјетом. Оно што Еванђеље назива ‘смрт у самом себи’ почетак је новог живота, овоземаљског. Није то бијег духа изван свијета, него његов присилни повратак у наручје свијета! Непосредно поновно стварање. Поновна потврда живота, наравно не старог живота, и не идеалног живота, него оног садашњег којега је Дух поновно присвојио. Бог – прави Бог – створио је себи човјека, правог човјека. У особи Исуса-Христа тама је доиста ‘примила’ свјетлост. И сваки се човјек од жене рођен, који то вјерује, духом одмах препорађа: мртав за себе и мртав за свијет, уколико су човјек и свијет грешници, али враћени себи и свијету, уколико их Дух хоће спасити. Отада љубав више није бијег и стално одбијање чина. Започиње с ону страну смрти, али се враћа животу. И овим преобраћењем љубави појављује се ближњи.“
Дуализам свјетла и таме, доведен до својих логичких крајности, хегелијански каже Ружмон, достиже с обзиром на живот апсолутну несрећу: смрт. Кршћанство је смртна несрећа једино човјеку који је одвојен од Бога, али вјернику који „стјече спасење“ кршћанство је окрепљујућа и блажена несрећа већ у овом животу. За Ерос је живо биће тек варљиви, илузорни претекст, повод, прилика да се распламса. Он га одмах уклања, будући да хоће све више горјети, изгарати све до смрти. Појединачно биће је само мањак, затамњење јединствена бивствовања. „Како да га таквог доиста заволи?“ Будући да је спасење само с ону страну, религиозни човјек одбацује створења за која његов бог не мари. Насупрот томе, Бог кршћана, и само он, није никога одбацио, никоме није окренуо леђа. Напротив, он нас је први заволио, унаточ нашој ограничености, штавише, нашу је ограниченост чак и прикрио. „Прикривајући човјекову грешност и издвојеност, не гријешећи и не дијелећи се, Божја нам је љубав утрла радикално нов пут, пут посвећења. Супротност сублимацији, која није ништа друго до варљив бијег с ону страну конкретности живота.“ Љубав постаје позитивним чином, чином трансформације.
Док је ерос настојао закорачити у бескрај, кршћанска љубав или агапе јест послушност у садашњости. Јер љубав према Богу значи слушати Бога који нам налаже вољети једни друге, заповијед љубави према непријатељу је напуштање себељубља, оног Ја обузетог жељом и тјескобом, смрт изолирана, усамљена човјека, али исто тако и рођење ближњег. Онима који иронично питају: Тко је мој ближњи?, Исус одговара: То је човјек кому си потребан. Од тог тренутка сви односи међу људима мијењају свој смисао. Нови симбол Љубави више није бескрајна страст душе у потрази за свјетлошћу, него је то сад брак Христа и Цркве. Тиме се мијења и људска љубав. Док су је пагански мистичари сублимирали и од ње чак правили бога, али је истодобно поклањали и смрти, кршћанство је наново поставља на њезино мјесто и посвећује је браком. Таква љубав, замишљена према слици Христове љубави спрам Цркве, одиста може бити узајамна. Јер она љуби другог какав он одиста јест, умјесто да воли идеју љубави или смртоносни заносни плам („Боље је женити се неголи изгарати“, поручује Свети Павао). Усто, то је сретна љубав – унаточ замкама гријеха – јер она, у послушности, на овом свијету доживљује сву своју пуноћу. Живот за који ме женидба везала за цијели живот, то је, према Ружмону, чудо брака. Живот који жели моје добро колико и њезино, јер су та два добра помијешана: а када не би било за цијели живот, то би била пријетња. Но колико људи зна разлику између опсесије која их обузима и судбине која им је додијељена?
Из свега реченог происходи да љубав није исто што и заљубљеност: „Бити заљубљен не значи нужно и љубити. Бити заљубљен је стање, љубити је чин. Стање подносимо, на чин се одлучујемо. Дакле, обавезу коју носи брак није могуће часно примијенити на будућност стања у којем смо данас; али може и мора садржавати будућност наших свјесних чинова које преузимамо на себе: љубити, остати вјеран, подизати дјецу. Видимо колико су различита значења ријечи љубити у свијету ероса и у свијету агапе. Још боље то видимо ако установимо да нам Бог из Светог писма љубав заповиједа. Прва заповијед Декалога Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом може се односити само на дјела. Сасма би бесмислено било од човјека захтијевати неко чувствено стање. Императив љуби Бога и ближњег својега као самог себе ствара структуре активних односа. Императив буди заљубљен био би бесмислен; или би, ако би био остварив, човјека лишио његове слободе.“
С оваквим одређењем агапе, кршћанска „несебична љубав“, према Ружмону, јавља се напосљетку у својој величини и пуноћи, као потврда бића на дјелу. Паганска „љубав-страст“, ерос, отров је идеалистичке аскезе, дакле, све оно што Ниче иначе предбацује кршћанству. Дакле, ерос, а не агапе, слави наш нагон смрти и жели га идеализирати. Агапе не зна уништавати, чак не жели уништити ни оно што уништава; еросу се освећује спашавајући га. Ерос се рјешава своје смртне, убилачке улоге и ослобађа своје судбине. „Чим престаје бити богом, престаје бити демоном.“ Ерос као ерос није гријех, гријех је сублимација ероса. Своје право мјесто има у „провизорној економији Стварања, односно онога што је људско“, дакле, не припада му ништа што је више од тога. Уосталом, природни човјек, паганин, није ни могао поступити друкчије него од ероса начинити бога. То је била његова највећа, најопаснија и најмистериознија моћ, најдубље повезана са самим животом. „Све паганске религије дивинизирају Жељу. Све ишту ослонац и спас у Жељи, која стога убрзо постаје најљући непријатељ живота, заводљивост Ништине.“
Но, чим је Ријеч постала месом (саркс) и почела нам се обраћати људским ријечима, сазнали смо ову новост: не мора се сам човјек избављати и тражити спасење, њега ће избавити Бог који га је први заволио и који му је пришао. Спасење није више у оностраности, негдје у недогледним висинама, у бесконачном узнесењу жеље, него је спасење на овом свијету у послушности отјеловљеној Ријечи. Па зашто бисмо се бојали жеље? – пита се Ружмон. Чим престанемо од ње правити божанство, чим је престанемо дивинизирати, она губи своју моћ. Управо то потврђује искуство вјерности у браку. Јер та се вјерност заснива на почетном непристајању и завјету да се неће његовати илузије страсти, нити их се тајно обожавати, нити се од њих очекивати мистериозни вишак живота. Кршћанство је, наглашава Ружмон, недвосмислено прокламирало посвемашњу једнакост сполова. Будући да је жена једнака мушкарцу, она самим тим не може бити „циљ“ мушкарца. Истодобно, она је поштеђена животињског понижења које јој, прије или касније, сљедује као откупнина за дивинизацију људског створа. Но, ту једнакост не треба схватити у данашњем смислу ријечи. Она потјече из мистерија љубави, она је само знамење и доказ побједе агапе над еросом. Јер стварно узајамна љубав захтијева и постиже једнакост оних који се љубе. Бог очитује своју љубав према мушкарцу, али захтијева да он буде свет као што је свет и сам Бог. А мушкарац доказује своју љубав према жени тако што према њој поступа као према сасма људској личности, а не као према вили из бајке, полубогињи, полубаханткињи, сну и сексу.
У позадини свих Ружмонових теза и аналогија, који, иначе, као и Ниче потјече из породице протестантских пастора, налази се вјера у постојање „краљевства небеског“, раја с Богом као јамцем бесмртности и праведности. Отуда не само безусловно повјерење у Божје заповиједи, него и у њихов апсолутни примат. Примат и у том смислу да заповијед љубави претходи самој љубави. Кршћанска љубав јест то што јест само као хтијењем препарирана љубав. Није прије свега чувство, него воља. То је право значење Ружмонова наглашавања да љубав није стање, него чин на који се одлучујемо, дакле вољом „прободен“ чин. У име воље, рецимо Божје воље, Роужмон наступа како против пожуде тако и против жудње.
Не наступа, дакле, само против ероса, него и против секса. Заправо ерос сматра само сублимираним сексом, а жудњу само душевним продужетком тјелесне пожуде. Најснажније одбацује зато управо спонтану љубав, љубав на први поглед, коју непосредно повезује с трубадурском или романтичном љубављу, с љубављу коју не сматра љубављу, него само заљубљеношћу. У њезином сублимном облику, заљубљеношћу у саму љубав. Али не у истинску љубав, јер у синтагми „љубав према љубави“, коју често користи, дакако пејоративно, љубав напосљетку не значи љубав: нити љубав на првом, нити љубав на другом мјесту.
Љубав у том случају значи перверзну, с кршћанског гледишта наложене љубави, управо изопачену, самовољну и недомишљену љубав. Но, да ли је агапе, као наложена љубав, унаточ својој несебичности, сва љубав. Љубав према мајци је дјелатна љубав, љубав-чин, није дакле само стање, али ипак у својој снови није вољни чин. Није понајприје ствар хтијења, односно воље, него чувства.
А љубав према животу?