Деманти владике Давида објављен на сајту СПЦ требало би да буде исправка ранијих увреда упућених студентима, али уместо тога представља нови напад обавијен велом неискрености. Овај неумесни покушај да се ублаже или чак негирају изречене речи, у којима митрополит студенте назива српским усташама и повезује их са обојеним револуцијама и страним службама (Рапсодија у сивом), не само да не нуди никакво извињење, него садржи и нове оптужбе. Поједини текстови, које можемо прочитати на званичном сајту наше Цркве, веома јасно указују на једну конзистентну линију аргументације у стигматизацији студената („Храбра“ покорност као стил живота) – чиме се само додатно осветљава неискреност митрополита Давида, али и онога који води поменути портал, који сада заједно желе да побегну од одговорности.
Ако погледамо деманти, постаје очигледно да митрополит Давид не тежи истини, већ одржању свог ауторитета. Његова аргументација има за циљ да опсени простоту, али истовремено је и јасан симптом моралне дезоријентисаности црквеног врха, који уистину мисли да су сви људи који читају ове текстове „малоумни“, „недорасли“, „глупи“, „површни“, те да и поред труда, не умеју да мисле „својом главом“.
Откуд толики степен ниподаштавања код црквеног врха, посебно код митрополита Давида, према верном народу? Откуд толика одбојност према студентима, које третира као малоумнике? За почетак, погледајмо колико је неуверљив деманти митрополита др Давида:
1. Контекст ранијих текстова не дозвољава погрешно тумачење. У „Рапсодији у сивом“ владика пише:
Посвуда су људи (основци, средњошколци, студенти, наставници, професори, земљорадници, трудбеници, медицинари, јавне личности…, мало и велико, незнано и знано, а иза свих народних маса као штитова, опозиционари; иза опозиционара опет, стручњаци за обојене револуције и мајдане, док иза њих стране службе за разбијање Србије…).
Студенти су овде јасно укључени у групу коју митрополит Давид оптужује за издају, без икакве назнаке да се мисли само на појединце. У „Здухачима, манитошима и људима од вересије“, он недвосмислено назива српске студенте српским усташама. Термин је претежак да би био случајан. Ако сада у демантију тврди да „није тако мислио“, зашто су његови текстови доследно вређали студенте као групу? Ово није погрешна интерпретација, како он жели да нас убеди. Ово је његов јасан став. Не може се, Владико, после таквих речи написати:
Приписивати ми да сам под изразом „српске усташе“ мислио на студенте Београдског Универзитета гнусна је лаж, учитавање туђих мисли и подметачина!
И сад је ваљда потребно да сви заборавимо све претходно написано? Да поверујемо на реч? Владика рачуна на оно што сâм нема: да овај народ толико воли Цркву да ће на реч поверовати. Али, владико, ако волимо, нисмо малоумни.
2. Уместо да се покаје, владика Давид у демантију не изражава жаљење нити тражи опроштај од студената, којима се директно обраћао. Јер да није тако, и да Црква заиста мисли добро о њима, неко би им се до сада обратио од професора и колектива на Православном богословском факултету. Ако каже да „није мислио на све студенте“ или да је „погрешно схваћен“, али не повлачи изјаве нити се извињава, он тиме наставља, индиректно, да их омаловажава. Ако проповеда послушност, где је његова послушност пред истином?
Деманти је, дакле, лажан, јер не исправља већ маскира раније ставове. Маскира их кроз „пасус 9“, „пасус 10“, „пасус 11“, који захтевају посебан речник за разумевање. Свим тим затрпавањем Владика мисли да се решио проблема, баш као што је затрпавање користио као технику да студенте оптужи да су усташе. Ваљда се надао, сада као и пре, да нико неће читати његове текстове, те да ће он једном бити препознат као праведник. Нажалост, после оваквог демантија, који вређа свакога ко мисли и казује да смо сви приглупи и површни, Владика само појачава утисак да неће бити никад препознат као праведник, а као бедник – сигурно.
3. Назив „српске усташе“ носи неподношљиву тежину за српски народ, жртву усташког геноцида. У „Здухачима…“ овај термин није био случајан: он је део Владичине стратегије да дискредитује студенте повезујући их са историјским злом (о свим терминима који нам се смеше од Информативне службе СПЦ, погледати: „Храбра“ покорност као стил живота“). Деманти у којем владика Давид тврди да није тако мислио не може избрисати намеру иза ових речи. Ако је владика Давид свестан своје одговорности као српски епископ, зашто је изабрао термин „српске усташе“, а сада бежи од последица?
Иначе, термини „обојена револуција“ и „српске усташе“ свакако нису црквени, него политички. Очигледно да владика Давид са тим нема проблема. Бављење политиком је проблематично само онда кад има за циљ опште добро народа, а кад треба штитити власт, онда је пожељно и добро. Чудно је колико немате осећај срамоте, Владико.
4. Недостатак емпатије према студентима види се и у томе што ни после три месеца протеста Владика није умео да им упути ни једну реч осим најгорих: да су усташе, носиоци обојене револуције, и самим тим издајници своје земље. Његов деманти, уместо да призна грешку, уважи њихову борбу или позове на разговор, наставља да бездушно напада сваког ко другачије мисли. Где је храброст отишла, Владико, да се суочите са студентима, уместо што их гурате у страну? Лепо је што су Ваши свештеници поздравили студенте – а где сте Ви? Кријете се иза демантија? Због свега тога нико не може поверовати у истинитост Ваших речи.
Предуга је серија текстова митрополита Давида где су студенти доследно представљани као претња и опасност. Ако је Владика хтео да исправи грешку, зашто деманти не одражава етос Цркве – покајање и помирење? Уместо тога он нуди празне речи, које не мењају суштину његовог става, чинећи деманти лажним покушајем да умири критику.
Истовремено, сајт СПЦ и даље није у стању да пусти саопштење шесторице архијереја СПЦ. Да ли је могуће да за шест архијереја нема места на званичном гласилу СПЦ, али за седмог има – и да се изјашњава и да самог себе демантује? И то је већ довољно па да буде јасно како се све своди на лаж огољену у лицемерном кукавичлуку.
5. Деманти владике Давида није искрен, него представља покушај да се прикрију увреде – „српске усташе“, „обојене револуције“, „стране службе“ – упућене студентима. Црква треба да буде заједница храбрости и одговорности, а не арена за ауторитарне нападе и позориште за њихово касније умањивање. Студенти који три месеца протестују заслужују извињење а не деманти који наставља да их омаловажава. Митрополит Давид не показује ни храброст ни послушност пред истином. Он од ње бежи. Његов деманти је само одговор уплашеног човека који и даље мисли да господари нашим умовима и срцима – а то никако није пут ка помирењу.