Декоративна уметност, говорио је покојни Фотис Кондоглу, од свих уметности је најтежа. И био је у праву као и за многе друге ствари које је говорио.
У декоративној уметности сликар је обично, ако не увек, позван да украси неку површину, која може бити предмет или зграда, са неким облицима биљног или животињског порекла или чак облицима аморфног карактера. Ту сликар мора деловати истовремено функционално и визуелно. И да би то постигао, мора се прилагодити, односно пустити да га води суштина предмета и да је следи, а не да предводи и намеће своје мишљење.
Кроз векове постоје дивни примери декоративне уметности из свих великих цивилизација света на ручним радовима, ситним занатским делима, свакодневним посуђем и корисним предметима, на величанственим грађевинама храмова, палата али и често обичних кућа.
Чини се да су стари цивилизацији лакше могли доћи до декоративне уметности високог нивоа, можда зато што мајстори тих времена нису настојали да буду предводници и да намећу изражавање својих осећања и ставова. Можда зато што је старим људима било лакше да делују, односно да постоје кроз црквени догађај, заједницу, општину, а не приватно.
Како год било, у прошлости су настала значајна декоративна дела. Нека од њих још увек постоје, користе се и функционишу и данас јер наше време изгледа неспретно пред овим изазовом, стварањем декоративних елемената који су компатибилни са нашим временом и његовим стилом – ако, наравно, прихватимо да данас постоји стил.
У декоративној уметности мајстор полазећи од једног облика света који је погодан за трансформације, иде на уклањање сувишних елемената и глача облик тако да може да стане у елемент и да се уклопи у облик и карактер предмета. Декоративни елемент, не губећи своју „природу“, добија постојање у објекту и спаја се са њим, управо као у оваплоћењу Христа, односно непромењиво, неразделно и несливено. Ако овај процес успе, онда декоративни елемент изгледа као да је природно повезан са предметом и да постоји кроз њега.
Тако можете видети биљке, животиње, људе, анђеле како лепо постоје на иконостасима храмова у једној дивној целини коју ништа не прекида. Можете видети геометријске облике како се топе један у други да би се ујединили и функционисали на насловима књига, изнад врата кућа, на целим зидовима храмова свих религија.
Само размисли о овоме. На древним вазама целе приче богова и јунака су пре свега украс и не функционишу као самостално уметничко дело. Целе нарације се визуелно трансформишу са функционалном логиком да би служиле украшавању предмета без да се самостално изражавају и уништавају форму и облик на којем су распоређене.
Како год било, уметност декорације је најтежа јер захтева готово потпуну потчињеност мајстора свом делу и делимично или потпуно одрицање од своје жеље да изрази своја осећања и своју естетику – ако, наравно, прихватимо да може постојати приватна естетика.
Извор: Γεώργιος Κόρδης, Διακοσμητική, 27.6.2024.