Одувек су постојале тенденције и потребе (sic!) за политичком инструментализацијом историје. Како сада ствари стоје, несумњиво живимо у временима о којима ће се полемисати далеко у будућности. У том правцу иду моје мисли, иако превирање ни најмање није утихнуло и још увек се крај не разазнаје сасвим јасно.
Извесно је, међутим, да се став (да не кажем одабир стране) према ситуацији у друштву гради и на основу неке претпоставке о епилогу. Макар то било чисто опортунистички и из себичних разлога, бар је промућурно. С тим у вези, занимљиво је колико се одређен број истакнутих личности, неке од самог почетка кризе, а неке поступно са развојем ситуације, отворено понаша као да епилог не може бити никако другачији него у њихову корист. Ради се, наравно, о људима који су у некој позицији моћи. Разуме се, епилог у њихову корист подразумевао би њихово остајање у тој позицији.
Можда је разлог таквог понашања у овој фази сужен простор маневрисања. Ти су се људи ипак, и када је простора било више, понашали као слон у стакларској радњи, што можда опет говори о томе каквим квалитетима су се својевремено препоручили. Иронично или само последично, габарити слона директно су пропорционални његовом апетиту (читајмо: корумпираности).
Када смо већ констатовали elephant in the room, говорим пре свега о нашем, црквеном слону (као антиподу, али духовном наследнику црквеног миша) да не буде недоумица. Ради се, парадоксално, о једном слону лошег памћења. Тај се слон налази на врху, што је сасвим логично, јер када се симболичка моћ искористи као алат за владање врло реалним простором и врло реалним људима, логично је да се носиоци симболичке моћи налазе на врху једне врло реалне феудалне тираније.
Такви обласни господари, претенденти на духовне регије, врло су занимљива сорта. Сорта која у себи садржи најразличитије и понеке врло живописне карактере. Живописност ипак не подразумева оригиналност, јер се углавном ради о људима који су само еманатори разних антидарова свог господара (на самом врху је увек један човек). Авај, њихову потпуну срећу квари то што се њихови „духовни“ резервати често преклапају са територијама световних господара, због чега су принуђени да се пред њима повлаче, правдајући то углавном обавезама у духовним сферама. Ипак, приметан је код световних кабадахија некакав примитивни страх од оностраног, због чега је створен занимљив баланс и још занимљивија симбиоза ове две врсте.
У последњој деценији или нешто више, могли смо да сведочимо разним бизарним манифестима те симбиозе. Толико их је заправо било, да је неопходно често сећање и подсећање. Нарочито нама, припадницима овог народа, стално затрпаваним историјским догађајима, да није ни чудо што нам је често немогуће да одредимо ко је позитивац, а ко негативац (чак и у ретким случајевима када је историја тако црно-бела). Елем, подсећање је потребно, ако ни због кога другог, оно бар због оног који ће се случајно саплести о њих и бити приморан на сећање.
„Да праштамо морамо, да заборавимо не смемо“ – рекао је једном приликом блаженопочивши патријарх Герман, додуше у контексту Јасеновца, али је и изван њега значење ових речи пророчки важно. То под претпоставком да је порука правилно схваћена и да доприноси развоју друштва. Јер, тешко је не приметити дубоко укорењену тенденцију за перверзним тумачењима сентенци код нас, у ком случају оне постају само инструмент даље деструкције. Не заборавити, а опростити, може бити својеврстан пакао ономе коме се прашта, али му се не заборавља, такав пакао да злочинитељ, уместо слободе покајања, добије самицу у којој оправдавање злочина временом делује све логичније.
Немогућност покајања и није на крају у немогућности опроштаја, већ у стадијуму окорелости у злу у коме неко више не осећа потребу за покајањем јер је заборавио разлог због ког је покајање неопходно. У чему такав неко живи када дође у такво стање умртвљености? Рекао бих да је то оно што се пројављује као генерални презир према свету, оно због чега би неко хришћански однос са другим доживео као нарушавање „унутрашњег мира“ или рецимо као позицију „пророчке дистанце“. Да ли такав неко жели да остане упамћен када га више не буде? Можда и мисли да жели, али тешко да се тако осећа.
Намеће се закључак да је кроз историју damnatio memoriae често могло да буде чињење услуге ономе ко је избрисан из сећања, а још за живота жудео за ништавилом. Damnatio memoriae ипак у великом броју случајева није дало резултат, наредне епохе су непочинствима враћале име, самим тим их и оживљавале, јер је сврха изгнанства из сећања била управо да се са именом уклони мрља на беспрекорној тоги цивилизованог друштва. Damnatio memoriae, иницијално представљено као ултимативно изопштавање појединца из друштва, може бити да је за циљ, пре свега, имало прање руку друштва од појединца. Вероватно због тога никада и није дало жељени резултат.
У Христовој цркви сећање на упокојене има вишеструко есхатолошко значење. Може се рећи да је и дужност хришћана да се сећају умрлих. Ипак, не можемо да знамо ефекат сећања. Сећање, као и љубав, могу некоме бити огањ који спаљује. Ефекат, на крају крајева не зависи од нас. Јер, проповедници пакленог страха требало би да знају: ако је баш тако како проповедају, онда вечан помен може бити и проклетство. Вечно?