Стенли Спенсер, Васкрсење: Поновни сусрет, 1945.
Све су приче испричане. Сви библијски и светоотачки цитати испаљени у „противника”. И ништа. Бучни тајац. Само једна, обимом невелика, песма бруји у позадини са свега неколико речи: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова. Испод рушевина је проклијао и цвета нови живот. Дочекали смо још један Васкрс.
Али, ове године некако другачији (= ми). Просвећени радошћу Васкрслог Богочовека, загрлили смо једни друге. И не само то; као да месецима живимо екстатички, иступајући из себе, из свог саморефлексивног животарења, ангажујући све физичке и умне силе свога бића да живи за другога. Чак и онима који нас мрзе довикујемо: Браћо! Желећи да им све опростимо Васкрсењем. Изгледа да они мисле да немамо шта да им опростимо.
С тим у вези, подсетимо се речи Меше Селимовића, тог господина међу писцима, како је приметио велики Михиз:
„Љубав је прилично неувјерљива. Можда она постоји у животу, али није тако честа. Зато је треба и те како доказивати. Зло не треба доказивати – оно је сувише често и сувише је присутно у нашем искуству.”
Прихватајући савет великог писца, ја се злом нећу бавити. Пуно је љубави на улицама српских градова (иако не треба заборавити ни страдања), пуно је живота. Пуно је радости. Стасала је нова генерација која је кадра да залечи рану Меше Селимовића, да утоли бол који се пројавио у његовом егзистенцијалном крику:
„Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени.” (Меша Селимовић, Тврђава)
На други дан Васкрса се упокојио папа Франциско. Своје последње дане овоземаљске пловидбе провео је са својом паством. „Ја посвећујем себе за њих”, говори Господ у првосвештеничкој молитви (Јн 17, 19). Богочовек посвећује Своју људску природу за своју паству (= хришћане) да и она (= паства) буде посвећена истином и радошћу учествовањем у Њему. Као добри пастир, који је, како рече један старији колега и учитељ, плесао танго, Франциско је то доживео и то је емитовао. Наравно, није једини. Свакако, првојерарх би требало да посвећује себе за паству, ако је заиста пастир.
Када је папа Бенедикт XVI увидео да не може да утиче на Курију (сетимо се скандала који су потресали Ватикан), као човек чистог образа и достојанства, одлучио је да се повуче са трона римских епископа (жртвујући свој понтификат, јер није постојао други начин да се промени Курија). Бенедикт није посећивао председнике великих силâ са циљем да потказује чак ни оне који су мантије користили као средство манипулације и стицања којекакве индивидуалне користи. Имајући на уму увек концепт memoria Ecclesiae, која је „место сваке вере” и која надживљава временâ, није дозволио себи да га исто ово сећање Цркве упамти као конформисту и подривача.
Будимо, дакле, оно што јесмо. Немојмо се везивати ни за чије лађе, макар оне биле и „братске” руске (мада, лично у то помпезно братство не верујем). Будимо аутентични и достојанствени (колико год та реч била непозната појединцима међу нама).
Већ смо заплесали танго, ухватили смо „ритам и фреквенције васкрсењскога потреса” (песма епископа Максима) и посвећујемо себе једни за друге, па и за оне који нас гађају разним фарбама (сцена која неодољиво подсећа на „Балканског шпијуна”). Имамо куда! Наш став је – радост. Богочовек на свадби у Кани забрањује да се шири прича о чуду које је учинио, не желећи да прекине радост младенаца (сватови би занемарили радост домаћина, желећи да виде чудотворца). Нека наш ευχή буде ужитак радости у Васкрслом Христу.
А што се тиче бојења, обојена су само јаја.
Христос васкрсе!
