У дане пред највећи протест у Београду (15.3.2025) који је Србија икада видела, на сајту СПЦ се појавио текст владике Јеротеја, „Да ништа не пропадне“. И овај текст ћемо запамтити као још један у низу сведочанстава неодговорности оних који своју „сајтовску канонску територију“ доживљавају у сасвим новом кључу, а тај кључ је већ одавно успостављено једноумље. И заиста, апсолутно је неважно која сте епархија, да ли сте у Србији или изван ње, сајт СПЦ ће вас пригрлити у своју „канонску територију“ све док сте у духу једноумља, јер свуда где се исто збори и исто мисли ту је, нажалост, и место за ваш текст на сајту наше Свете Цркве.
Чланак еп. Јеротеја, „Да ништа не пропадне“, у самом уводу, готово одмах, започиње снажним „аргументом”, који је недоказив, али оставља утисак на читаоца. Наиме, одједном нам епископ тврди, без икаквих доказа, да је Патријарх „пастир добри“, који „живот свој полаже за овце своје“. Остаје крајње нејасно, зашто је ово било потребно владици Јеротеју? Уколико је Патријарх заиста такав каквим нам га представља владика шабачки, зар би било потребе да нас неко у то убеђује?
У дане ове – препуне смутње, метежа, подела и раздора – Бог нам је послао достојног наследника Светог Саве – Његову Светост Господина Господина Порфирија, четрдесет и шестог по реду Патријарха српског. Добили смо „пастира доброг“ који „живот свој полаже за овце“ своје (Јн 10, 11), за народ свој, који оставља све и иде да тражи оне заблуделе, а када их нађе говори – „Радујте се са мном, јер нађох овцу своју изгубљену“ (Лк 15, 6) – јер неће „да пропадне један од ових малих“ (Јн 18, 14). Ову истину добро знају сви они који су годинама долазили…
Уочавамо да епископ Јеротеј аргументацију о личности Патријарха, а како би у оно што говори убедио нас вернике, зида коришћењем прошлог времена. Да ово није случајно, јасно је јер владика не може да нађе ни један доказ за овако смелу тврдњу у садашњости? То је, изгледа, прави разлог што се призивају прошла времена и људи, стара места и прохујали актери који ће потврдити ову истину:
Ову истину добро знају сви они који су годинама долазили у манастир Светих Архангела у Ковиљу да омиљеном јеромонаху, касније владици, Порфирију изложе своје душевне ране и потраже од њега духовну утеху и лек. И нашли су не само утеху и исцељење већ и много више од тога – милостивог оца из „Приче о блудном сину“ који их љуби и грли и облачи у „најлепшу хаљину“ (Лк 15, 20-22). Ово је добро познато и свим његовим студентима са Православног богословског факултета у Београду, професорима, епископима, свештеницима, али и људима свих могућих струка и професија који су долазили у контакт са њим. Као истинског пастира и духовног лекара препознала га је и његова паства у Митрополији загребачко-љубљанској, где га је послао Свети Сабор наше Цркве, као и сви добронамерни и отворени људи у хрватском народу. На крају, као Патријарха српског и духовног оца нације препознао га је и изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве и Дух Свети, по речима Светога Писма, „јер угодно би Светоме Духу и нама“ (Дап 15, 28).
Лепо је и часно што владика Јеротеј пише у прошлом времену, како не би оставио читаоца у заблуди. Успостављајући ауторитет Патријарха на догађајима из прошлости, и то углавном давне, аутор наставља да гради своју непостојећу аргументацију на новим, опет непостојећим „чињеницама“:
Послушајмо зато сви његове очинске савете и пригрливши „дух смиреноумља, трпљења и љубави“, учинимо све, колико до нас стоји, да се, по његовим речима, „одржи мир у нама и међу нама“. Уколико, пак, пренебрегнемо речи нашег Светог Патријарха и допустимо да нас зло надвлада, ражалостићемо Светог Саву, односно самог Христа, призивајући на тај начин гнев Божји на све нас. Не дао Бог тако нешто!
Док су нас поједини представници државних органа плашили физичким насиљем најављиваним за 15. март, владика Јеротеј нас пак плаши небеским насиљем (могуће и поднебеским). Он нас плаши „гневом Божјим“, плаши нас да ћемо „ражалостити Светог Саву“, „Христа“ уколико не слушамо Патријарха. Патријарх, у беседи пуној општих места, позива да се одржи мир, чиме још једном уводи изједначавање жртве и починитеља, јер насиље већ месецима долази само са једне стране. Свакако, још је много важнија од овога линија мисли на коју жели да нас упути епископ Јеротеј, наиме: Патријарх = Свети Сава = Христос = Бог Отац. Можда и још важније: управо како би се ова линија мисли утврдила, епископ Јеротеј је морао да постави темељ овог наратива – да нас убеди у љубав Патријарха кроз нејасну тезу да баш он „живот свој полаже за овце своје“.
Резимирајући овај чланак на сајту СПЦ, као и циљани датум његовог објављивања 14.3, постаје више него очигледно шта се њиме желело рећи и постићи. Епископ Јеротеј пре свега захтева од нас једноумље, јер не сме постојати друкчије мишљење и друкчије деловање у односу на мисао и реч Патријарха, будући да то за собом повлачи увреду Светог Саве, Христа, гнев Божји и издају онога који (и даље је нејасно како) „живот свој полаже за овце своје“. Друго, било какав истински дијалог није опција, а сви који су на то рачунали морају већ сада да одустану од тако беспризорне идеје. Јер, када владика Јеротеј Патријарха постави у центар „моћи“ духовних сила, па га затим огрне моралним и божанским капиталом, док разлику у мишљењу са њим изједначи са изазивањем небеског насиља (Божји гнев), има ли онда уопште у Цркви простора за дијалог? Владика нам насупрот томе нуди монолог, покорност, али захтева и дивљење пред носиоцем овог „капитала“, док разликовање у мишљењу остаје нешто о чему је страшно чак и помислити – „Не дао Бог тако нешто“!
Уколико је неко и помислио да овај текст представља најаву тога да ће Патријарх 15.3. бити са својим народом, преварио се. Патријарх није желео да дође, јер га очигледно не занима да учини нешто конкретно за безбедност људи, а посебно га не занима да чува студенте, омладину и малу децу у колицима како им се нешто „неупутно“ не би десило. Вероватно је то тај Патријарх који „живот свој полаже за овце своје“?! Да није смешно, владико, било би тужно.
Можда баш зато, још једна занимљива одлика овог текста владике Јеротеја јесте то што се емотивна слика Патријарха који „живот свој полаже за овце своје“ понавља, тј. њоме текст почиње и завршава се. Владика, као да је и сам недовољно уверен у оно што пише, поново покушава да убеди и себе и друге. Изнова и изнова убеђивати људе, понављањем кључних речи, то невероватно подсећа на разне маркетиншке стратегије које нас бесконачним и бесмисленим понављањима уверавају у то како је дати производ квалитетан, добар и користан. Понављање има за циљ да од рекламираног производа „ништа не пропадне“, да се по сваку цену сачува каква-таква слика о њему. Али управо је једино што ово неумесно убеђивање доказује – то да артикал који се рекламира засигурно није то за шта нам се представља.
