Ep. Maksim, Novi Meksiko, 2017.
U svom intrigantnom romanu, Smrt i njeni hirovi, portugalski pisac i nobelovac Hoze Saramago zamišlja šta bi se desilo u slučaju da Smrt odluči da smrti više nema. Priča počinje u ponoć na Novu godinu neodređenog datuma, kada ljudi nepoznate zemlje iznenada prestanu da umiru. Ljudi doduše slabe, ali nikada sasvim ne umiru, a niko ne zna zašto je tako. Prirodno, ovo izaziva začuđenost među političarima, doktorima, upravnicima pogrebnih zavoda i verskim vođama. Javnost, sa druge strane, isprva slavi ovu senzacionalnu vest – na terasama se vijore zastave, na ulicama ljudi igraju. Veliki cilj čovečanstva – večni život – sada je dostignut. Uprkos tome, nova stvarnost počinje da pohađa domove: porodice moraju da se brinu o trajno umirućima, polise za životno osiguranje postaju besmislene, a pogrebne ustanove su svedene na to da ugovaraju sahrane kućnih ljubimaca, mačaka, hrčaka, i papagaja.
Kako pokazuje i Saramagov roman, naše vreme je enigmatično. Novi način života, koji usvajamo i koji nam se nameće, doveo nas je do krize paradigme moderne kulture koja, uprkos blistavim dostignućima, više ne izlazi u susret ljudskim potrebama. Zgusnuti kvalitet kulture u krizi menja način percepcije onih elemenata koji ustanovljuju ljudsko postojanje, poput ljubavi, slobode, zdravlja, smrti, bolesti, kao i našeg doživljaja prostora i vremena. Jedan od vidova ove promene percepcije jesu različiti načini na koje se danas opituje strah od smrti, sa njenom sirovom, nimalo lepom jednoobraznošću. Koliko god smrt bila neizbežni fakt, ona je i jedna iritirajuća misterija, otvorena za različita tumačenja i iskustva. Poput iskustva svetog, i ona je mysterium fascinandum et tremendum. Kao užasna pretnja, ona nas zastrašuje i štaviše izaziva surov, iracionalni strah poznat u akutnim slučajevima kao thanatophobia.
Različiti načini percipiranja straha od smrti u našoj kulturi predstavljaju izazov i za Crkvu, koja nikada ne prećutkuje istinu da smrt jeste jedan „horor“ (neprijatelj čovečanstva), ali ni istinu da je Hristos odneo pobedu nad njom (svojim Vaskrsenjem). Hrišćani priznaju da je thanatophobia sasvim složena i opravdana fobija, budući da je reč o strahu od realnog i konačnog neprijatelja svih stvorenja. Svi ljudi, uključujući i Bogočoveka u Getsimaniji, bili su uplašeni od umiranja. Bez ikakvog pretvaranja, Hristos je nenavideo smrt. On nikad nije propovedao mirenje sa njom, budući da ne može biti nikakvog pomirenja između života i smrti, nego je, radije, ukazivao na Pashu, na pashalni prolazak kroz nju, što vodi sa one strane smrti i straha. Potpuno predavanje samoodređujuće volje svome Bogu Ocu omogućilo je Sinu da „smrću uništi smrt“. U Crkvi se to ispoveda na slavoslovni način, kao praznik nad praznicima.
Zaista, smrt nas definiše, a strah je simptom toga. Ipak, strah od smrti je dublji od puke psihološke emocije, jer smrt je, pre svega, ontološka činjenica. Njena nihilizujuća ruka se pruža i preti ništavilom našem golom biću, sejući oko sebe neodoljivi užas. “U strahu je mučenje, a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi” (1 Jn 4, 18).
Teorijski kontekst straha od smrti se ne može odvojiti od praktičnog aspekta. Smrt je jedan tragičan praktični problem, posebno kada je povezana sa bolešću. Ona poriče onaj primarni ljudski eros (žudnju) za postojanjem i opstankom. Smrt, strah i bolest su nesumnjiva tri simptoma naše veze sa ništavilom. U sprezi sa strahom (i, često, bolešću) smrt markira i oblikuje kako naša tela tako i našu kulturu. Svi naši strahovi i refleksije o smrti okružuju nas i prate kao kakav muzički motiv, ponekad uzlazeći do crescendo pasaža, a nekad se spuštajući do nečujnog pianissimo. Ovo ipak trajno „sećanje na smrt“ može da bude nevoljno (kultura mora da se bavi njime) ili voljno (poput monaštva koje je shvaćeno kao mučeništvo).
Epikur je neizbežnost smrti uhvatio u sledećem iskazu: „Čovek se protiv svega može osigurati, ali po pitanju smrti svi mi smrtni(ci) živimo kao u gradu bez bedema“ (Epikur, Fragment, § 31). Kada nam ide dobro, skloni smo da mislimo da su naša tela utvrđeni gradovi koji čuvaju naš „self“ od bilo kakvog upada, ali na kraju shvatamo da ih koristimo većma kako bismo zaštitili naš „self“ od zraka Istine kojoj se čak i smrt potčinjava.
Ipak, osnovni problem našeg vremena nije samo smrt nego i jedan pogrešan teološko-filosofski kriterijum (zabluda u verovanju) na osnovu koga se na smrt gleda samo sa etičko-estetske ili emocionalne tačke, umesto sa ontološke (pretnja biću). Stoga ovu temu treba sagledati, s jedne strane, iz biološko-kulturne a, sa druge, iz crkveno-vaskrsne perspektive.
Smrt kao biološka činjenica
Smrt je duboko povezana sa našom prirodom (tj. sa načinom pale prirode) i njoj se nije podsmevati. Kao što savremena biologija konstatuje, postojanju stalno preti smrt (ništavilo) i trajno ga ograničava. Biologija (koja se, u ovom slučaju, podudara sa patrističkom mišlju) uverava nas da, shodno paloj prirodi, svako biće se rađa kao „umiruće“, u smislu da čovek počinje biološki da umire od momenta začeća i rođenja. Život sveta i nas samih ne poseduje „istinski život“. Onako kako ga mi poznajemo, život je, u stvari, jedan „proces bivanja“ na ultimativno pravoj stazi pada, pošto se neodoljivo približuje i neminovno okončava u smrti. Aforistična ideja da se smrt nasleđuje rođenjem podseća nas na činjenicu da smrt svakog bića počinje početnom smrću samo nekoliko ćelija u organizmu. Ova situacija je možda ono što je nadahnulo nekog mudrog čoveka da uzvikne: „Ako ne znaš kako da umreš, ne sekiraj se; sama priroda će te naučiti kada dođe vreme i oslobodiće te tog posla; prema tome, ne brini“ (citat se pripisuje Mišelu de Montenju).
No, ako je smrt prirodno prisutna čak i pri samom začetku života, odakle onda dolazi naš strah od nje? Da nije možda neprirodno bojati se smrti? Je li prirodno umreti? Ako jeste, kao što mnogi tvrde, čemu strah?
Adam je bio prvo biće u tvorevini koje je Bog lično pozvao da postane bog u zajednici sa Njim, čime ga je i ontološki ustanovio. „Tvoja tvoračka zapovest bila je početak i ipostas moga bića“ (peva se u službi opela). Time ga je pozvao da prevaziđe ograničenja u tvorevini, a potom i smrt i propadljivost koji su inherentni potencijal stvorene prirode. Čovekovo odbijanje ovog poziva koje je usledilo predstavlja „pad“. Posle tog „pada“, sav život unutar tvorevine je u znaku težnje da se zaobiđe smrt. Kao jedino slobodno lično biće u kosmosu, čovek na svaki način očajnički nastoji da izbegne smrt, ali na kraju odustaje i posustaje.
Gde leži ovaj neuspeh? U svojoj neprestanoj borbi da zadobije život izbegavajući smrt, čovek sebe potvrđuje kao samo-determinišući i samo-dovoljni entitet. Što više se privezuje za svoj individualni život, to više potvrđuje činjenicu da je smrt zaista neizbežna. Jer, nije prirodno (tj. protivi se bogodanom „zakonu prirode“) da ličnost doživljava život kao objekt za posedovanje kako bi predupredila smrt. U nastojanju da prevaziđe smrt, voleći sebe dok grabi život, čovek opstaje samo privremeno. Pritom, on ignoriše druge koje posmatra kao potencijalne neprijatelje ili rivale njegovoj slobodi da živi. Ovo samoljublje, paradoksalno, sadrži ono sâmo seme propadljivosti i smrti.
Sučeljavanje sa životom na individualistički način uzrokuje da čovek svoj eros usmerava ka svetu, što ga naposletku konzumira i dovodi do smrti. “Kako se predasmo truleži, i kako se združismo [u partnerstvo] sa smrću?” (pesma sa službe opela). Kada nas izdaju naša tkiva i organi i kada počnemo da gubimo stvari koje nas čine ljudskim bićima, kako neko može da sačuva veru?
Strah od smrti kao psihološko-religijska činjenica
Dominirajući koncept smrti u našoj zapadnoj kulturi, uključujući ponekad i savremeno hrišćanstvo, izgleda da pretpostavlja ideju života kao individualnog poseda. Uostalom, zar nije kazano da „svako umire sam za sebe“? Tako, izgleda, jedino što je prikladno jeste tragati za korenima ovog straha u stvarnosti „selfa“. Nažalost, religija per se neguje sposobnost individue da oko sebe stavlja ograde, tako što potvrđuje sebe kao „ego“, ostajući time u domenu smrti.
Očigledno, mentalitet i metodologija post-moderne ne poseduje oruđe za diskusiju o smrti na tako odlučan način koliko bi to jedan hrišćanin želeo. Prema tome, ovde moramo napustiti kategoriju individue i preći u oblast ličnosti. No, da li je to moguće u savremenom kontekstu života u kome vlada težnja za potcenjivanjem smrti? Protiv straha od smrti naša kultura je proizvela čitav niz logičkih argumenata čineći bezvrednim smrtni strah, pa i samu smrt. Ovo podseća na način kako se Epikur nosio sa ovom temom: „Najužasnija od svih zala, smrt za nas nije ništa, pošto dok nas ima smrt je odsutna, a kada nje ima tada nema nas. Stoga je ona ništa kako za žive tako i za mrtve“ („Letter to Menoeceus“). Na istom tragu, srpski reditelj, Emir Kusturica, napisao je roman sa hakslijevskim naslovom „Smrt je neprovjerena glasina“, dok je Stiv Džobs pred svoje upokojenje tvrdio da je smrt „koristan, ali čisto intelektualni koncept“ (u obraćanju diplomiranim studentima Univerziteta na Stanfordu, 12. juna 2005. godine).
Crkva, međutim, nije tu da bi zadovoljila čovekove (romantične, estetske, utopijske) potrebe i potisnula problem. Ona predstavlja sabranje na Trpezi života, gde se verni hrane hranom nasušnom za istinsko postojanje kako bi pobedili smrt. Crkva je, iznad svega, pashalna (krsnovaskrsna) tajna Hristova. Blaga vest glasi: “mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću. Koji ne ljubi taj prebiva u smrti” (1 Jn 3, 14). Čovek kao crkveno biće (ličnost) upražnjava svoju slobodu u sposobnosti da istupi izvan „selfa“, da preskoči ograde, da sudeluje u zajednici te da, naposletku, potvrdi svoje postojanje i svoju drugost kroz nekoga drugog, kroz braću i sestre.
Prema tome, postoji alternativa za pogled na čoveka kao isključivo biološki organizam.
Strah od smrti kao teološka činjenica i „poslednji neprijatelj“
Suspendovanog između erosa (ekstatične, ali sebične ljubavi) i tanatosa (smrt), čoveka treba meriti ne samo na osnovu njegove biohemije nego i na temelju njegove ljubeće slobode u odnosu na Boga. Svet čoveku nudi objektivnost kao štit ali, ga, skupa s tim, vodi u smrt; nasuprot tome, ljubav prema Bogu se ne može lako utoliti niti ukinuti.
Čovek nije prosto biološko-smrtno biće („biće-ka-smrti“ u hajdegerovskom smislu), uprkos nastojanju mehanicističke neurologije i determinističke biohemije da ga redukuju na neku vrstu kompleksnog sistema spona i transmitera, čime više liči na jednu mašinu, koja usled bolesti na kraju posustaje. Bolesti afektuju ljude, Božiju tvorevinu, ali one ne mogu izbrisati ikonu Božiju u prirodi. Ovo znači da moramo dopustiti da u čoveku postoji jedan transcendentni poriv koji ga osposobljava da prevaziđe strah od smrti i da odluči da li će živeti u skladu sa Bogom ili sa svojom palom prirodom. Bilo da je zdrav ili bolestan, čovek je nekako inherentno svestan da će ga izbor da živi isključivo shodno svojoj paloj prirodi na kraju zbrisati bezosećajnim dahom thanatos-a. No, ista ljubavna moć kadra je da ga „vaskrsne“ ukoliko svoju volju uvežbava da živi, radi Gospoda i jevanđelja (up. Mk. 8, 35), kroz prevladavanje svog „selfa“ i umrtljivanje svoje sebične volje. Ako ova ljubavna moć (žudnja za životom) nije motivisana ontološkim smirenjem, tada će biti lišena blagodati i umreće usled paničnog straha i anksioznosti.
Današnji čovek opituje stvarni konflikt između biologije, teologije i kulture. No zdravlje, da bi bilo celosno, mora da bude trodimenzionalno: bio-teo-kulturno. U predanju Crkve smrt je tumačena kroz korišćenje različitih slika i metafora. Ponegde je thanatos viđen kao personifikacija ništavila. Neki himnografi, pak, pokušali su da „kontekstualizuju“ smrt, često eufemistično gledajući na nju. Međutim, Crkva nikada nije dopustila da smrt sadrži bilo kakvu vrstu „postojanja“. Ona nema biće. Apostol Pavle je na smrt gledao kao na „poslednjeg/ultimativnog neprijatelja“ (up. 1 Kor. 15, 26), jer je govorio iz ontološke perspektive i kroz prizmu Vaskrsenja. I ”ne-vaskrsenjske” perspektive nude razne intepretacije koje, neretko, „ulepšavaju“ smrt. Hrišćani, međutim, nikad ne treba da odustanu od pavlovskog gnušanja nad smrću, uprkos kasnijim, uglavnom neoplatonskim, relativizacijama tog fenomena. Smrt je, po nezaboravnom o. Georgiju Florovskom, „bolna metafizička katastrofa“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Kako je učio Starac Sofronije Saharov, „smrt nije kakav ‘prijatelj’ koga bi trebalo zagrliti“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34).
Za Crkvu bi, prema tome, bilo neprihvatljivo da, imajući dogmat o Vaskrsenju, prenebregne svoja verovanja u pogledu neprihvatljivosti smrti. Hrišćani ne smeju da izgube indignaciju pred smrću. Pa ipak, Crkva je mesto slobode i ljubavi odakle se izgoni svaki strah. Kako pomiriti tu indignaciju sa odsustvom straha?
„Jer mi smo prešli iz smrti u život” (1 Jn 3, 14)
U filmu Vaskrsli (Risen), američkoj biblijskoj drami koju je 2016. režirao Kevin Rejnolds, događaj Vaskrsenja kao i prvih četrdeset dana posle toga viđeni su očima skeptika, rimskog kapetana Klaviusa, koga je Pontije Pilat poslao da ispita glasine o vaskrslom judejskom Mesiji i da pronađe mrtvo telo Isusa iz Nazareta kako bi umirio preteću pobunu u Jerusalimu. Tokom njegove misije, Klaviusove sumnje u enigmatičnu epifaniju se povećavaju kako susreće apostole i ostale biblijske likove i postaje svedok događaja koji su se desili posle Vaskrsenja. Dok ga njegovo traganje za nestalim telom vodi kroz paradoks i dezorijentaciju, agnostik Klavius otkriva potresnu istinu. Velika misterija se raskriva pred njim i njegovo lična istraga ga duboko pogađa izazivajući temeljnu promenu u njegovim verovanjima koja se zauvek menjaju usled onoga čega je postao svedok. Klaviusa posebno pogađa da, posle agonije koju su proživeli, učenici prihvataju Vaskrsenje kao prisustvo samog Hrista. Rimljanina naposletku osvaja Bogočovek licem koje zrači nezamislivom eshatološkom novinom ljubavi koja ide na Krst, silazi do Ada, vaskrsava iz Groba i javlja se svojim učenicima.
Vaskrsenje je jedini ključ za kapiju života kroz smrt zbog toga što jedino Vaskrsenje zadovoljava žudnju za besmrtnošću, otklanja strah od smrti i utoljava želju za prevazilaženjem propadljivosti i smrti, koji su unutra usađeni u stvorenom. Hristos nije došao samo radi pukog sudelovanja u ljudskom stradanju nego da bi ukinuo smrt, da bi je uništio. Tu nije Smrt odlučila da smrti više nema, kao u romanu Smrt i njeni hirovi Hozea Saramaga. Čoveku i tvorevini spasenje od smrti ne bi moglo doći da sami Bog nije intervenisao i uzeo na sebe sudbinu sveta. Hristos, kao ovaploćena ljubav Božija, uzima na sebe našu smrt kao svoju. Život koji nam Bog daruje u Hristu jeste život koji dolazi preko smrti samoga Hrista. Taj život nije lak i ne može se zadobiti bez kenosisa i iskustva smrti. U Hristovoj pobedi nad smrću, njen nihilizujući dodir je poništen, i ona je izbrisana u trenutku kada Tvorac Života silazi u pakao da raskine njene okove. Paradoksalno je, ali istinito, da je život izašao iz groba. Nema smrti tamo gde Bog caruje. Ontologija ljubavi koja vodi zajedništvu opravdava centralnost Vaskrsenja u ikonomiji spasenja.
Uvid Otaca Crkve glasi da koren straha od smrti leži u shvatanju čoveka kao individue jer, po njima, individualizam je najprisnije povezan sa smrću. Iz ove perspektive, hrišćani vode „sveti rat“ protiv poslednjeg neprijatelja (up. 1 Kor. 15, 26.), tu sveštenu borbu za lično vaskrsenje i vaskrsenje bližnjih. Samo ovaj egzistencijalni smisao Vaskrsenja može promeniti perspektivu o smrti, zbog toga što prihvatajući smrt kao pashu (prolazak) mi pokazujemo ne samo slobodu nego i ljubav, upravo kao što je Hristos „paradoksalno uverio voljene da kroz smrt pređu ka Voljenom“ (Sv. Maksim Ispovednik, Pismo 14). Na jeziku Crkve, „živeti“ znači biti spreman da se umre, ili radije: biti u isto vreme „novorođen“ i „spreman za smrt“.
Stvarno, kako bismo drugačije mogli da živimo usred mnoštva naših grehova da neko nije umrtvio telo naše smrti – naše grehove – na Krstu? Postoji velika istina u ovom problemu: da bi život započeo i postao realnost, smrt – makar za većinu – mora da prethodi. Tek sa prolaskom kroz smrt mi stičemo istinski život. Prošavši kroz smrt stvari postoje na drugačiji način. Kako je moguć ovaj „novi život“?
Strah od smrti u crkvenom iskustvu
Ovo vaskrsenjsko iskustvo povlači nekoliko konkretnih posledica za život Crkve. Ono je nadahnulo Crkvu, naprimer, da razvije krštenjsku praksu (umiranje i vaskrsavanje u Hristu, „oblačenje u Hrista“), duhovno očinstvo (otac koji umire za svoju decu preuzimajući na sebe njihove grehe), monaštvo („drugo krštenje“ i umiranje svetu), evharistijski preobražaj sveta (koji uključuje prevazilaženje ne samo duhovne nego i fizičke smrti) i insistiranje na preobraćenju ljudske individue u istinsku ličnost koja živi po slici Svete Trojice.
Dovde smo nekako uspeli da osenčimo ono što bismo mogli nazvati „asketskom“ dimenzijom suočavanja sa strahom od smrti, tj. čovekovu borbu da se oslobodi od „samo-referentnosti“ kroz odnos sa drugima. Ali, kroz ovaj odnos, čovek takođe izranja i kao evharistijsko biće, koje druge vidi kao unikatne, neponovljive i nezamenljive ličnosti. Ona Evharistija koja daje samo „oproštaj grehova“ ali ne i „život večni“ nije pravoslavna Evharistija.
Upravo kroz evharistijsku perspektivu Jovan Bogoslov (koji je doživeo pashalnu evharistiju) obznanjuje: „jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti“ (1 Jn 3, 14). „Drugi“ je uzrok moje svetosti a ne pretnja istoj. Negujući takav etos slobodne ljubavi u nama, mi takođe bivamo spremni, makar do određenog stepena, da umremo tako da bi drugi mogli da žive: „Rekoh vam da sam ja. Ako, dakle, mene tražite, pustite ove neka idu“ (Jn 18, 8).
U tajni Evharistije, Crkva čuva jedino mesto gde lični odnos sa nekim „drugim“, kao i sa bolesnim i umirućim „drugim“, može biti održan i sačuvan, uprkos nastojanju smrti da ga raskine. U Crkvi smo naučeni da postojimo zbog nečijih „dobročinstava, znanih i neznanih“ (molitva iz Evharistije), tj. zbog činjenice što su neki drugi žrtvovali sebe radi nas, a pre svih njih sâmi Gospod. Upravo u ovom spletu odnosa mi prepoznajemo da štogod istinito smo primili u našem životu to nam je došlo tako što su drugi umrli radi nas ili su se žrtvovali za nas. Crkva je mesto gde se voljno umire na hristoliki način. Povezujući Hristovu pobedu nad smrću sa ličnom slobodom (i Njegovim troposom), Oci Crkve predviđaju „umrtvljenje smrti“ kada čovek celokupnu samoodređujuću volju podredi Bogu.
Zaključci za danas
– Po slici raspetoga Hrista koji „uzima greh sveta“ (Jn 1, 29), Crkva takođe prihvata tragična i grešna iskustva i promašaje čoveka jer je ona Telo raspetoga Gospoda. Da bi spasila svet Crkva mora da prođe kroz realnost smrti. To je smisao reči Apostola Pavla kada kaže, „smrt dejstvuje u nama [apostolima], a život u vama [Korinćanima, članovima Crkve]“ (up. 2 Kor. 4, 11–12). To je ono što istinski svetitelji čine. Bez ovog poistovećenja sa tragičnom sudbinom sveta, nema spasenja svetu.
– Tužno je kada hrišćani naših dana previđaju da je Crkva mesto života u kome je, sa Hristom i blagodaću Duha Svetoga, smrt pobeđena i gde je novi život započeo. Jer, Crkva jeste rešenje za problem smrti. Ona je ta pobeda nad smrću i nipošto nema za nameru da „pripitomi“ smrt.
– Velika istina koju moderni „tretmani smrti“ (npr. krionika) ignorišu glasi da se strah od smrti nadilazi jedino uzimanjem na sebe krsta drugih, da bi oni mogli da žive. Oni koji su neustrašivi prema smrti jesu oni koji svakodnevno umiru žrtvujući se za druge. Ukoliko oni ne umru, večni život se ne može roditi u onima koje vole (npr. u njihovoj duhovnoj deci). Gospod je rekao, „ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi“ (Jn 12,24). Logika u ovim Gospodnjim rečima je potpuno paradoksalna kad se primeni na čoveka ali, kada se usvoji, ona dovodi do pobede nad svakim strahom. „Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu sačuvaće ga za život večni“ (Jn 12, 25.).
– Ukoliko nas obuzima strah od smrti to znači da i dalje tražimo život ne bivajući voljni da najpre iskusimo bol i smrt. U svakom naraštaju, bilo je onih koji su bili spremni da umru radi drugih, koji su druge voleli više nego sebe. Oni koji će se žrtvovati radi nas jesu jedina nada za nas. Razlog za ovo je u tome što smrt može biti uništena samo nečim što je jače od nje – ljubavlju, koja je „jača od smrti“ (up. Pesma 8, 6.).
– Ovo je tajna „sile koja se usavršava u nemoći“ (up. 2 Kor. 12, 9.), premda nemoć ovde ne predstavlja silu po sebi. Ona se pokazuje kao moć samo onda kada čovek prihvati svoju smrtnost kao jedan „kvasac“ za blagodat Vaskrsenja, kao polje susreta između njegove slobode i Ljubavi koja ga je uvela u postojanje. Svetitelji, upravo kao i Hristos, uzimaju na sebe smrt drugih da bi ovi živeli.
– Pravac koji život uzima posle „pada“, u stvari, uvek je težio ka individualizmu gde svaki individuum postiže svoju autonomiju i samodovoljnost na negativni način. Ovo tragično stanje ne može biti promenjeno ukoliko se ne umre kao individuum i ne vaskrsne kao ličnost kroz smrt vlastite sebičnosti.
– Moramo, međutim, razumeti da umrtvljenje našeg selfa podvigom koji nema ljubavi može biti demonsko, jer ljubav traži ekstasis, slobodu od svih zahteva palog postojanja. Sveti Jovan Bogoslov uzglašava: „Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti“ (1 Jn 3, 14). Jedino istinska ljubav može poskidati maske tabua i kamuflaže pale prirode koja je prožeta zlonamernim, pretećim i nekontrolisanim silama. Dok naša smrt ne nastupi iz ljubavi za druge mi nećemo ispuniti svoje naznačenje.
– Jedino na ovaj način mogu se razumeti Gospodnje reči: „Bolje je za vas da ja odem, jer ako ja ne odem, Utešitelj neće doći ka vama“ (Jn 16, 7). Slično tome, a paradoksalno, ukoliko naši voljeni ne prođu kroz odvajanje od nas, nećemo naći istinsku utehu. Ukoliko mi ne ostavimo druge, oni neće biti utešeni. To je tajna smernog „skrivanja“ (up. seme koje postaje ogromno stablo, Mt. 13, 31-2), koje je korisno kako za našu slobodu tako i za slobodu naših voljenih: da bi ista bila isprobana, proverena i verifikovana. To je „sloboda odsustva“ koju jedino Duh Sveti, Duh zajednice, dariva onima koji vole.
Ličnost koja životno ispovedi da joj je Božija tvoračka zapovest uzrok i ipostas bića jeste prevazišla strah od smrti. Ta ličnost je sahranila seme svog postojanja iz koga je izrasla radost moćna da se smeši vlastitoj smrti.
Čitaocima portala Teologija.net od sveg srca želim svaki dar od Boga, izobilje radosti i punoću mira za sve preostale dane Velike nedelje i svetlonosnog Vaskrsenja.
